Gnezdo nad ponorom

09.05.06

Dragan Jovanović Danilov, jedan od najprevođenijih i najplodnijih srpskih pjesnika mlađe generacije, predstavio je prošle sedmice Banjolučanima novu zbirku pjesama "Gnezdo nad ponorom".
U svojoj novoj knjizi, nagrađenoj "Vitalovom" nagradom "Zlatni suncokret", Danilov, autor 11 zbirki pjesama, romana "Almanah pješčanih dina", "Ikonostas na kraju sveta" te knjige autopoetičnih eseja "Srce okeana", na metaforičan način govori o čovjekovoj potrazi za utočištem u savremenom svijetu. Posjetu Banjoj Luci iskoristili smo da sa Danilovim razgovaramo o njegovoj poeziji, pjesničkom angažmanu i položaju poezije u savremenoj književnosti.

NN: Vaša pjesma "Srce okeana" govori o čežnji za tvorcem dok su neke druge pjesme kao što je "Gnezdo nad ponorom", od koje posuđen naziv knjige, ispunjene jednim osjećanjem bespomoćnosti, ništavila. Možete li nam objasniti ta dva pola vaših osjećaja?
DANILOV: Postoji nešto što se zove "magija ekstrema". Ja sam, da tako kažem, dete likovne i filozofske grupe koja je postojala pedesetih i šezdesetih godina u Beogradu. To je bio skup pravih ljudi, u pravo vrijeme i na pravom mestu. Oni su svoju čitavu poetiku zasnovali na toj magiji ekstrema. Tako da i u mojoj poeziji postoje kontrasti svetlo-tamno, dobro-zlo i to ste dobro uočili. Te dve pesme su neka vrsta simetrale čitave zbirke.

NN: Formulacija koja se često pominje u Vašim pjesmama je "potreba da se čovjek zagrije". Da li to Vaše osjećanje oslikava osjećanje savremenog čovjeka?
DANILOV: Jedno od prvih djela sa kojima sam se susreo bila je knjiga koja je mnogo uticala na mene a to je "Poetika prostora" Gastona Bašlara. Mada je moje čitavo iskustvo došlo tek kasnije, ipak je i u mom dečaštvu postojala ta neka želja za skrivanjem, po nekim tavanima, po nekim skrivenim mestima. To je jedna žudnja da se skrijemo, a s druge strane, opet po onoj magiji ekstrema, postoji jedna žudnja da se prikažemo. S jedne strane, pisanje jeste jedan osamljenička rabota, a s druge strane, ono ne može postojati bez te tajanstvene telepatije koja postoji između pisca i čitaoca. Svi mi, na kraju krajeva, živimo u nekim svojim dimenzijama privatnim, malim, intimnim koja vise nad ponorom.

NN: Trenutno živite u Požegi. Šta je presudilo da odaberete život u provinciji umjesto u velegradu kakav je Beograd?
DANILOV: Ja sam čovek koji nema neki odisejski kompleks lutalaštva. Volim da sam uvek na jednom mestu i da sam usmeren na svoj rad. Ono što me privlači Požegi je to što mali gradovi imaju neku svoju meru, imaju neke svoje antropološke granice. Po jednoj antičkoj mudrosti grad treba biti onoliko veliki koliko doseže ljudski glas. Ako stanemo u centar grad i viknemo najjače što možemo, onda do mjesta do kojeg dopire glas treba da bude grad. To je neka čovekomernost. Osim toga, budući da imam ogromnu biblioteku i kolekciju slika meni je sasvim dovoljno to da živim gde živim.

NN: Kakav je položaj poezije danas u regionu i svijetu uopšte?
DANILOV: Mi danas živimo u vremenu kada su mnogi ljudi, pogotovo mladi izgubili "čip" za poeziju. Živimo u jedno vreme kada je poezija ostala da živi u nekim malim ezoteričnim krugovima. To je slučaj svuda u svetu, ne samo kod nas. U Francuskoj koja ima 60 miliona stanovnika zbirke pesama se objavljuju u 500 primeraka, kao i kod nas. Tamo gde je nekad bilo veliko svetlo sada je mrak. Na svetu postoji nešto što se zove kretanje poetske energije, a ja mislim da je jedna velika količina energije upravo skoncentrisana na ovim našim prostorima i da se ovde zaista piše dobra poezija, da se one glavne, najbitnije i najvitalnije promene u srpskoj književnosti upravo događaju tu, u srpskoj poeziji.

Ž. Šarić

16.02.06

Vreme nacionalnih književnosti definitivno odlazi u ropotarnicu istorije. Ko ne bude spreman da podigne glavu sa ivice svog tanjira pasulja, može da završi kao autista
Radikalna kulturološka promena sa invazijom filma, videa, performansa, dovela je do toga da poezija danas postane marginalna. Nema sumnje da je roman dominantna forma i da je danas teško jednom pesniku da zadrži pažnju čitalaca koji su najvećma izgubili čip za poeziju. Dragan Jovanović Danilov jedan je od retkih pesnika koji izaziva širu pažnju kritike i čitalaca. Danilov je ovogodišnji dobitnik "Zmajeve nagrade" za zbirku pesama "Gnezdo nad ponorom".

Kao da je bogat barokni svet, u knjigama iz devedesetih, zamenila bogata štedljivost u izrazu u vašoj poslednjoj knjizi?

- "Gnezdo nad ponorom" je knjiga o traženju utočišta u jednom podemonjenom svetu. Pesme iz te zbirke, kao i pesme knjiga "Koncert za nikog" i "Homer predgrađa", imaju više rezonancu prema aktuelnom, životnom realitetu. U ovoj zbirci još više sam produbio poetiku "Homera predgrađa". Moj Homer nema odisejski kompleks lutalaštva, već je on, jednostavno, pesnik predgrađa. On malo toga izmišlja. Kao i dobri slikari iz starih vremena, on slika po modelima koje je izmislio Svemogući. NJega zanimaju male, naizgled efemerne teme: podrumi, bunari, golubarnici, gavrani, mačke iz predgrađa...

Jedan ste od retkih pesnika za čije stvaralaštvo postoji ozbiljno zanimanje čitalačke publike.
- Imao sam sreću da moja poezija već na samom početku privuče pažnju i da o njoj bude pisano i afirmativno i opadački. Raduje me što imam čitaoce izvan akademskih i kritičarskih krugova. Jako je važno poeziju ponovo povezati sa širim svetom.

Jedan ste od najprevođenijih srpskih pesnika, imate već desetak izdanja na drugim jezicima.
- Vreme takozvanih nacionalnih književnosti definitivno odlazi u ropotarnicu istorije. Danas živimo u dobu otvorene planetarne kulture i internacionalnog kulturnog zbližavanja i onaj ko ne bude spreman da podigne glavu sa ivice svog tanjira pasulja, taj može da završi kao autista, minoran i marginalan.

Elizabet Hamilton je zapisala da u "Gnezdu nad ponorom" spajate i izmirujete religioznu upitanost, slavu erotične putenosti i lament nad propadljivošću tela.
- Poeziju doživljavam kao pansofiju, svemudrost, religiju, zato što u meni izaziva osećanje apsolutne zavisnosti. Čoveku nije dato da pronikne u misterije pravednosti, blagosti, ljubavi, Boga, poezije. Sve su to stvari koje za mene nisu vidljive. One su tek poznate ljudskom srcu. Psalmist, prisetimo se, spominje "misli srca" (tog mesta nepisanog zakona) što znači da je Bog dao ljudima srce da razmišljaju.

Verujem da su sve tajne zakopane duboko u ljudskom srcu i da ih tu i treba tražiti. Moj ideal u poeziji jeste poetski tekst kao magijsko spiritualizovanje života. Pesma koja će biti živa kao kucanje ljudskog srca. Pesma koja će se nastaviti u stvarnosti kao nešto živo. Pesnik u svoju pesmu ulaže čitavu svoju duševnost, a pesma mu kao eho vraća ono što nije ni slutio da postoji.

Dobitak na lutriji nismo iskoristili

- Moj ideal je da izmirim slovensku dionizijsku furiju i germansku posvećenost poslu. Mi smo, nažalost, neradan, lenj narod. Tužno je to što smo u istorijskoj lutriji izvukli najplodnije krajeve na zemlji, a da to nismo iskoristili za svoju društvenu i ekonomsku stabilnost. Rad, red, neumoljiva strpljivost, budna savest i ustrajna dužnost su i osobine oko kojih se vrti svet, a ne plandovanje, prolazne naslade i veselje bez kraja - kaže Danilov..

Zvonko Prijović

06.05.06 Nezavisne novine

BANJA LUKA - Nova zbirka pjesama Dragana Jovanovića Danilova metaforično nazvana "Gnezdo nad ponorom" promovisana je pred banjolučkom publikom u četvrtak veče u Vijećnici Kulturnog centra Banski dvor.

Danilov, jedan od najplodnijih pjesnika mlađe generacije i jedan od najčitanijih savremenih pjesnika u Srbiji, predstavljajući svoju novu zbirku poezije istakao je da riječ knjizi u kojoj se traga za utočištem u savremenom svijetu.

"Ovo je knjiga o traženju gnezda, knjiga o traženju utočišta u jednom obeztemeljenom svetu. Pošao sam od toga da svi mi živimo u jednim malim intimnim gnezdima koji vise nad tlom", istakao je Danilov.

Pjesnik Tanja Stupar-Trifunović, jedna od učesnika promocije, istakla je da nas čitanje Danilova neće poštedjeti užasa prisutnosti u sadašnjosti koje se ne da odgurati nikud u stranu.

"Ipak je ovo "Gnezdo nad ponorom" što znači postojanje i prijetnju, sigurnost i propast, nešto i ništa", istakla je Stupar-Trifunovićeva.

Mileta Aćimović Ivkov, književni kritičar iz Beograda, napomenuo je da je Danilov u svojoj novoj knjizi uspio da stvori balans između svetog i profanog, visokog i onog niskog.

"Danilov pokazuje da poezija u danas dehumanizovanom svetu živi, ali živi samo ako je u vezi sa tajnom. On želi da obnovi ono što nikakvo civilizacijsko dostignuće ne može da pokvari, a što je eminentno ljudsko, to je mogućnost da čovek najpre oseća, a onda da osećajući promišlja", zaključio je Aćimović Ivkov.

Danilov je ovom prilikom naglasio i da je Banja Luka grad poezije, ističući da poezija može živjeti svojim punim životom samo tamo gdje je ona strast jednog broja ljudi, nakon čega je prisutnima u Vijećnici interpretirao svoje pjesme iz pomenute zbirke.

"Smatram da pisac treba da čita svoje pesme jer glas čoveka mnogo otkriva, on će vas dodirnuti ili neće", kazao je autor.

Danilov je do sada, između ostaloga, objavio zbirke pjesama "Euharistija", "Enigme noći", "Kuća Bahove muzike", "Živi pergament" te romane "Almanah peščanih dina" i "Ikonostas na kraju sveta". Dobitnik je Brankove i Zmajeve nagrade, nagrade "Meša Selimović" i još mnogih drugih književnih priznanja. Jedan je od najprevođenijih srpskih savremenih pjesnika.

Ž. Šarić

19.03.06 Danas

Dragan Jovanović Danilov (1960) je naš najvreliji pesnik danas, rekao je jednom prilikom Miodrag Pavlović.
Takvu vrelinu ove godine nisu mimoišle ni dve prestižne nagrade - Zmajeva nagrada Matice srpske, i ne manje značajna, Vitalova. Ovaj "pesnik laureatus" osvojio je oba žirija najnovijom knjigom stihova Gnezdo nad ponorom (Narodna knjiga, 2005), ali je to i priznanje njegovom pesničkom trajanju od gotovo dve decenije. Prva knjiga njegove prve poetske trilogije, Kuća Bahove muzike, s kranjom doslednošću inaugurisala je jedan osoben senzibilitet, prefinjenost, jezičku i stilsku raskoš baroknog tipa, koju ovaj poesnik svesno obuzdava u svojoj poznijoj fazi, posle dvehiljadite, težeći, nekakvom neoromantičarskom filungu, šubertovskoj melanholiji, umesto bahovskoj razuzdanosti i bujnosti iskaza. A tako se, znamo, emocija samo potcrtava i ističe.
U međuvremenu, usledile su nove knjige, i nove pesnikove mene. U "Gnezdu nad ponorom", definitivno, kako je primetio i Vitalov žiri, povod za pesmu je "stvaran, konkretan, uzet iz svakodnevnog života".

Sam Danilov ne krije da je njegov ideal pesma kao magična spiritualnost života, pesma kao život", ističući njena alhemijska i obredna svojstva. Ta svojstva, u ovom našem, turbulentnom vremenu, na Balkanu, znače za pesnika priliku da se "sabere iznutra". U jednoj od svojih pesama, pod višesmislenim naslovom "Otišli smo predaleko", samoći množine iz naslova, u tim "bezobalnim danima" suprotstavio je vlastitu samoću-utočište, okruženo knjigama i poezijom. "Svoj sam i siguran. Ni u šta nisam umešan."
U tom smislu, Gnezdo nad ponorom je, dodaje danas pesnik, traženje utočišta u podemonjenom svetu, bekstvo u metaforu margine, koju u ovom slučaju, čine efemerije okruženja, kao što je podrum, bunar, golubarnik, vrane, mačke, tavan - intima uklete male varoši koju vam niko ne može oduzeti.O tome Danilov peva, ne samo u ovoj knjizi. Njegova prethodna zbirka, naslovnom sintagmom, Homer predgrađa, takođe definiše njegovu opsesiju malim, običnim stvarima, ali je ovaj naš Homer sebe namerno lišio kompleksa lutanja. Zato on sebe pre poredi sa Hiperionom, pesnikom jednog mesta, a to mesto je njegov "unutrašnji grad". Njemu će, u pesmi "Soba ispod kože" položiti i svečanu zakletvu: "Neću nikud iz odaje u kojoj sam telo privikao na svet bez sebe" (Homer predgrađa).
Dakako, kad neko proglasi golubarnik "svetskim mestom", jasno je da je na delu inverzija stvarnih i magičnih toponima, u kojoj mesta poput provincijske varoši, ali i prestonice, stoje kao simbolički stožeri koji omeđuju taj unutrašnji grad. U toj magičnoj geografiji uzdiže se i Beograd kojem se Danilov uvek vraća, i pohodi ga, poput hodočasnika, vozom, u kome ima dovoljno vremena da kontemplira svoje najbolje stihove. Beograd, dakle, nije ništa materijalno, već pre nešto kao voljeno biće i "grad za samospoznaju... životna snaga koja napaja". Beograd, to su i oni beli oblaci-dojke, oblaci-mecosoprani, ili vulkani, čija su "publika Bogovi i anđeli", kako kaže u pesmi "Operske dive" (Gnezdo nad ponorom), ili ona "Beograđanka drevnih vremena", čije klonulo telo čuva naslage prošlosti koje nema nigde drugde.
Ova je zbirka, možda ponajviše, doprinela i pravoj plimi prevodjenja ovog našeg pesnika iz Požege, u mnogim zemljama Evrope, pa čak i u Kini, potkraj devedesetih pa nadalje, i nizu priznanja koja su i tamo usledila. Jedna kritičarka opisala je njegove stihove kao "zanosnu marihuanu nove generacije Evropljana koja je poverovala u mogućnost nove, mistične radosti i strasti u jeziku". I to, dakako, ne važi samo za Kuću Bahove muzike, koju su kritičari odavno proglasili ključnom knjigom naše poezije devedesetih i uzorom "magijskog lirizma (što, valjda, znači da je Danilov nekakav prefinjeni, sofisticirani srpski pesnički Markes).To što će on sebe u svojim esejima, pisanim punih deceniju i po, i sabranim u zbirku Srce okeana, opredeliti kao pripadnika mediteranskog kruga u umetnosti, ne mora biti u suprotnosti sa tim. Jer, Danilov Mediteran definiše ne samo kao svet za sebe, zbir i koegzistenciju mnogih kultura i civilizacija, drevnih i novijih, već i kao paradoksalno poprište "negacije istorije", ponajviše možda, zahvaljujući mediteranskoj duševnosti koju pesnik Homera predgrađa, stvalja iznad i nasuprot sarednjoevropskoj "nazubljenoj i tamnoj književnosti".
Nije li baš to, kao i lavirint biblioteke, pravi ambijent za stvaranje integralne Knjige sveta, kojoj ovaj pesnik, otkad je kročio na srpsku pesničku scenu, posvećenički teži.
V. Roganović

D.J.Danilov
(odlomci iz pesama)

Kažem, imadoh i ja svoj oltar u ukletom, malom gradu u kome me nisu voleli.
U danima osame, pred tim golubarnikom molio sam se molio, ni sam ne znam čemu.
(Sveto mesto)

Ponekad, na kraju zime, strpljiv kao plamen na sveći, spuštao sam se u to mračno carstvo.
Drhtah kao u grobu sa uhom načuljenim, dok napolju cvao je sav taj strašni teret jorgovana i ruža što bile su same sa svojim laticama, u buđenju mirisnom.
Otele su nemost iz usta ribljih, te bele ruže, i ne znajući da jedna mala Marija peva u njihovom obliku.
(Podrum)

17.02.06 NIN

Gotovo da nema pesme iz knjige “Gnezdo nad ponorom” u kojoj Dragan Jovanović Danilov ne kaže: “ja”. Od njega sve počinje. Neko se “ja”, stvarno ili moguće, opipljivo ili projektivno, bivše ili sadašnje, obazre oko sebe, i počne da se preslikava u svet, da se stalno transformiše, da se poistovećuje sa licima, drugim bićima, prizorima, stvarima, a naročito sa jezikom. U pesmi “Previše otmen gavran” to “ja” kaže: “ja zapravo tragam za tačkom/ iz koje će moje ništavilo izgledati/ pregledno i celovito”. Danilovljeva pesma, dakle, teži da obuhvati svet, da se pokaže kao njegov dinamičan, gust, pastuozan, prenakrcan jezički otisak, a takva težnja zna da tu i tamo proizvede utisak viška retoričnosti, neobarokne preforsiranosti izraza. Na primer, stihovi: “Ostaje tek ono što ne odlazi, a od nas može otići/ samo ono što ostaje sa nama, zauvek”, s kraja pesme “Danilov, zečevi, veverice” nabildovan su paradoks i teško da mogu biti pravdane širim kontekstom.

No, opet, uprkos pesnikovoj, posle dvanaest pesničkih knjiga već poslovičnoj raspričanosti, koja otkriva njegovo poetičko uverenje da poezija nije toliko rigorozna selekcija jezika koliko neprestana revitalizacija reči, ubrizgavanje emotivnih transfuzija u njihov već posustali smisao, treba reći da u savremenom srpskom pesništvu, jedva preglednom, nema previše tako zanetih, tako grozničavo opsednutih osluškivača onih podzemnih jezičkih i nadjezičkih strujanja koja svet drže na kakvom-takvom okupu. Naprotiv, ima ih svega nekoliko, a jedan od njih je Dragan Jovanović Danilov, pesnik koji u svojim pesmama naporedo slika i pripoveda, seća se i imaginira, svedoči i parafrazira.

Tu malo kritičkog impresionizma nije na odmet. Danilovljeva pesma-slika najčešće deluje kao gust namaz, koloristički prezasićeno ulje, u nekad intenzivnoj, nekad potonuloj svetlosti, a retko kad kao skica ili crtež. U knjizi “Gnezdo nad ponorom”, disciplinovanijoj od većine njegovih prethodnih knjiga (izuzimajući neumesno, pa i neukusno nagomilavanje pratećih tekstova/instant pogovora, čime dodatno naglašava ionako najviše spornu samodopadljivost), Dragan Jovanović Danilov zadržava staru, za njega već tipičnu i znanu startnu poziciju. Povod za pesmu najčešće je stvaran, konkretan, uzet iz svakodnevnog života, iz vešto kadriranog prizora, sa ulice, podruma, tavana ili predgrađa. Danilov je sa razlogom, i sa dobrim pokrićem u nizu izvanrednih pesama, na glasu kao pesnik-prenosilac čulnih, plotskih, neizostavno melanholičnih raspoloženja, onaj ko u prizoru svakodnevice uočava prisustvo višnjih sadržaja, kako je već u pravoj poeziji neminovno, a uvek na onoj strani koja, nasuprot trošnosti i prolaznosti, afirmiše život u njegovom sadašnjem trenutku. Za njegovu buduću “ličnu antologiju”, kako je govorio veliki melanholik Miloš Crnjanski, Danilov je u knjizi “Gnezdo nad ponorom” prigotovio niz, bolje bi bilo reći, ciklus novih, antologijskih pesama. Izdvojio bih “Sveto mesto”, “Pesmu za mog oca i pastrmku”, “Okrugli, mali grad”, “Bolničarke”, “Operske dive”, “Mlade, gnevne pesnike” i, naravno, naslovnu pesmu knjige koja je dobra, premda naglašeno patetična retorička figura za svekoliku poeziju, danas koliko juče koliko uvek.

Pošavši od gotovo taktilnog doživljaja, stalno u vezi sa neposrednom egzistencijom, sa ličnim dokumentarnim detaljima, sa biografijom pesnika iz malog grada, Danilov se u knjizi “Gnezdo nad ponorom” ne zadovoljava već ovladanim mehanizmima transponovanja iskustva, nego otvara najmanje dva, za njega nova, u prethodnim knjigama tek diskretno naglašena plana. Prvi od njih moguće je videti kao sada već potpuno poetički osvešćenu, sistematičnu težnju za povratkom ka nekoj prvotnoj nemuštosti, jer slaveći svet, Danilov zapravo slavi čudo samog postojanja, vrvež života, obilje njegovih oblika, od kojih svaki od njih u božanskom skladu ima svoje mesto i svoj smisao. Svrake, veverice, vrane, pastrmke, orlovi, mačke, pacovi, golubovi, zečevi, pčele i, naravno, najučestaliji, smrtoliki gavran, nadglednik svega, deo su tog simboličkog, zoofilnog inventara kojim pesnik neprestano naglašava svoju uronjenost u sve što postoji, videći sebe kao nekog čija su čula napravljena da to registruju. Drugi je plan već pomenut u sintagmi “božanski sklad”, jer pesma svoj viši razlog pronalazi u pokušaju da bude sašaptavanje sa tajnom.

Dragan Jovanović Danilov nam se, posle svega rečenog, u “Gnezdu nad ponorom” predstavlja kao pesnik potpune, prepoznatljive fizionomije, pesnik ovladanog sveta, pesnik neporecivo snažne imaginacije, i pre svega, kao pesnik sugestivne slikovnosti. A to što sporadično zakorači u celomudrenost, zaboravljajući da u poeziji naivnost i čistota nipošto nisu kategorije koje treba potceniti (jer, ko ih danas osim pesnika ima?), možda je samo trajni ostatak starmalosti u onom dečaku koji je, tvrdoglavo odbijajući da se uključi u svet odraslih, pisao pesme. I prešavši četrdesetu neumitno se obratio onom koji zna sve odgovore, ali ćuti.

Mihajlo Pantić