Glumci govore (dva toma)

29.11.04 Blic

Već dvadesetak dana čitam opsežnu dvotomnu knjigu pozorišnog kritičara i teatrologa Feliksa Pašića „Glumci govore“ (izdanje novosadskog Prometeja, 830 stranica velikog formata, ili oko 1.500 stranica uobičajenog sloga). Čitam i uživam. Šesnaest temeljnih razgovora (portreta) sa velikanima naše pozorišne scene, u generacijskom rasponu od Pavla Bogatinčevića i Nevenke Urbanove do Svetlane Bojković. Polovina Pašićevih sagovornika nisu više među nama, ali zahvaljujući dobroj pripremi ispitivača i usmerenoj radoznalosti, svi junaci ove knjige sjajno svedoče ne samo o pozorištu koje se menjalo sa njima, o svom ponosu i stidu, već i o društvu, kulturi i nekulturi, strahotnim vremenima u kojima su opstojali, svemu uprkos.

Bojim se da će ova knjiga biti neopravdano prećutana, jer je objavljena još letos i nigde nisam primetio ni slovo o njoj u novinama. Naravno, lakše je pisati o zbirkama poezije od pedesetak stranica ili o romanima u koje se ne mora ni zaviriti (jer na omotnici izdavač i urednici sve već kažu). Ovo štivo traži drugu vrstu čitanja.

Ovde izdvajam oštru percepciju života svih junaka ove knjige, izdašno i plemenito pominjanje prethodnika i sapatnika iz pozorišne igre. Toliko tačnih pohvala, analitičkog divljenja pozorišnoj igri i esnafskoj braći! Za razliku od glumaca koji zaslužuju divljenje, naši viđeniji pisci u intervjuima (izuzimamo Kiša, Tišmu, Pekića) gotovo uvek ostaju u svojim svedočenjima kod onog poznatog ja-pa-ja. Možda i ne stižu da čitaju druge, mučeći se da ostave što više za večnost i buduće naraštaje.

Milan Vlajcic

15.10.04 Politika

Nisu baš tako česte knjige o glumcima, pogotovo one koje zadiru u samu suštinu bića i stvaralaštva naših najistaknutijih umetnika pozorišne (pre svega) scene, tv i filmskih likova neizbrisivog traga. Otuda je dugogodišnji mar, da ne kažemo marljivi rad Feliksa Pašića, pozorišnog kritičara i teatrologa, delotvornog ne samo na papiru već i na malim ekranima sa svojim serijalima, kao selektora festivala, člana žirija , predstavljanja uživo glumaca po zdanjima cele zemlje, najzad ovog leta u Budva Grad teatru, nemerljiv doprinos istoriji našeg pozorišta.
U pravi čas izašlo je dvotomno izdanje ( izdavač Sterijino pozorje i Prometej ) svaka knjiga sa po 400 strana sa ukupno šesnaest glumaca. Pašić razgovara sa Pavlom Bogatinčevićem, Nevenkom Urbanovom, Olgom Spiridonović, Mijom Aleksićem, Mirom Stupicom, Đorđem Jelisićem, Mirom Banjac i Ljubom Tadićem, u prvom tomu. U drugom sa Stevanom Šalajićem, Zoranom Radmilovićem, Danilom Batom Stojkovićem, Nikolom Simićem, Mihailom Janketićem, Nedom Spasojević, Petrom Kraljem i Svetlanom Bojković.
Ova neponovljiva svedočanstva, uz bibliografske podatke i arhivske i neke nikad objavljene fotografije, nezaobilazna su građa za istoriju našeg pozorišta, ali i predivno štivo za one koji vole i poštuju velikane scene.
- Glumačke priče neprekinuto traju duže od tri decenije, kaže Feliks Pašić .Za Somerseta Moma glumci su kao ukrštenica koju niste u stanju da rešite. Nisam, naravno, ni jednog časa mislio da ću rešiti tu ukrštenicu, ali sam verovao da mogu bar da popunim neka njena polja. Trudio sam se da iz žive glumačke prakse izvučem što više građe za razumevanje fenomena. Shvatio sam da se to ne može postići ako se glumac i njegova gluma ne stave u neku vrstu familijarnog odnosa sa životom, ako se ne pronađe ona, često neuhvatljiva, tačka u kojoj se gluma i život prožimaju. Glumac-sagovornik , u tom slučaju, postaje neka vrsta autoportretiste, pri čemu se moja uloga svodi na to da mu pomognem da izvuče što jasnije linije svoga portreta.

M. Radošević