Globalizacija i univerzalnost

10.07.11 Blic

Proces globalizacije je zapečatio našu epohu. S druge strane, univerzalnost predstavlja suštinski prepoznatelj Hrišćanstva. Ipak, savremena globalizacija i hrišćanska univerzalnost, iako se čine međusobno srodnima, u suštini se radikalno razlikuju“.
Ovo je početak „Predgovora“ u knjizi G. J. Mandzaridisa „Globalizacija i univerzalnost. San ili java“ (Službeni glasnik, 2011). Ne pamtimo da se neko u živu raspravu o odnosu između globalizacije i univerzalnosti uključio s jasnije formulisanog polazišta, pa Mandzaridisova studija već i samo zbog toga zaslužuje da se na nju javno ukaže.
Problematika globalizacije zaokuplja pažnju mislilaca i teoretičara različitih duhovnih, filozofskih i ideoloških ishodišta i usmerenja, što je sasvim razumljivo, jer reč je o fenomenu koji dominantno prožima i obeležava sve aspekte savremene stvarnosti.
Tačnije, uobličena je i planetarno raširena svest da je tako, pa i ako baš do kraja nije, čini se kao da neopozivo jeste i da drugačije ne može biti. Upravo zato su se svi oni koji veruju u tradicionalne univerzalne istine, osećajući da su ove objektivno na meti globalizacijskog potiskivanja, relativizovanja i preplavljivanja, usrdno bacili na istraživanje odnosa izmedju globalizacije i tih ugroženih istina.
"Toliko sam srećna što smo uspeli da ga upišemo u tu prestižnu versku školu".
Među njima je, posve logično, mnogo glasova iz verskih sredina, odnosno analitičkih i kritičkih zahvata koji polaze od religijskih datosti, naročito onih iz horizonta velikih monoteističkih religija. Jer, reč je o univerzalnim i univerzalističkim religijama, čija učenja pretenduju da objasne sve, posedujući i izražavajući jedinu celosnu Istinu, u meri, naravno, koja je čoveku Božijim promislom učinjena spoznajno dostupnom.
U konkretnom slučaju, G. Mandzaridis obavešteno, konzistentno i metodično preispituje savremenu globalizaciju sa pravoslavnog bogoslovskog stanovišta, bez ikakve uskogrudnosti ili fanatizma, uvažavajući njene pozitivne strane, ali i jasno ukazujući na to da korisni i neophodni kritički pristup i analiza (tradicionalnih) vrednosti, svojstveni globalizaciji, nose opasnost skretanja u „raspadanje i samovolju“.
Uobičajena i jakim razlozima potkrepljena zamerka koju modernoj globalizaciji izriču religijski mislioci, i to nikako samo pravoslavni, već i katolički i muslimanski, uz visok stepen podudarnosti osnovnih argumentacijskih linija izvođenja konačnog zaključka o duhovnim i moralnim nedostatnostima koje globalizaciju, po njihovom sudu, čine beznadežno neuniverzalnom, a dugoročno i štetnom po čoveka.
Jedan od nesumnjivo najumnijih i misaono najotvorenijih savremenih pravoslavnih teologa arhiepiskop Anastasije (Janulatos), u knjizi ogleda „Globalizam i pravoslavlje“ (Beograd, 2002), ovako je to formulisao: „Na mestu globalizacije koja pretvara ljude i narode u smešu korisnu za ekonomske ciljeve anonimne oligarhije, pravoslavna vizija predlaže i poziva u zajednicu ljubavi“, a da bi odgovorilo toj svojoj misiji „pravoslavlje u svetskim zbivanjima treba da održi netaknutim svoj tajanstveni, sotiriološki karakter, da bude otvoreno za neprekidna traganja čovečanstva, da živi dosledno svoju vaskrsnu svest i da obavlja svoju vaseljensku dužnost“.
Tačno i lepo rečeno! U odnosu na ovo, budući pravoslavac i hrišćanin, Mandzaridis nije, niti je mogao, saopštiti nešto suštinski novo i drugačije.
Uostalom, njegova knjiga je na grčkom objavljena još 2001. godine.
Ono što mu razmatranja čini podsticajnim jeste, uz svu bogoslovsku uverenost i uverljivost, pa na momente i propovednički ton, uočavanje slabosti samog pravoslavlja (što se može odnositi i na druge religije) i „potrebe za samokritikom i pokajanjem“, uz konkretno navođenje podleganja iskušenjima etnofiletizma, ekumenizma, srebroljublja, vlastoljublja i neplodnog konzervativizma. Jasno je da je globalizacija daleko od univerzalnosti, ali ostaje pitanje koliko današnja crkva (crkve) u svemu uspeva da joj bude hrišćanski blizu.

Darko Tanasković