Knut Hamsun je norveški pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1920. godine. Rođen je 1859. a umro je 1952. godine. Posle Ibzena, najpoznatiji je norveški književnik. Tridesetih godina dvadesetog veka bio je angažovan kao političar, promovišući desničarske ideje. Podržavao je nacističku filozofiju i norvešku kvislinšku vladu, zbog čega je bio osuđen na robiju. Dešavalo se da su mu čitaoci, nezadovoljni političkim idejama koje je izlagao u svojim delima, vraćali kupljene knjige. U književnim počecima pisao je romantičarskim stilom koji je naginjao ka modernoj književnosti. Njegovo prvo značajnije delo bilo je Misterije. Neki kritičari su ovo delo nazvali jevanđeljem modernizma, poredeći ga sa delima poput Tako je govorio Zaratustra. Delo je teško žanrovski definisati budući da se u njemu prepliću lirski i epski elementi uz dominantnu iracionalnost koja počiva na kritičkom odnosu prema građanskom društvu i njegovom nastojanju da se oslobodi stvaralačka ličnost. U vreme nastanka "misterija" nastala su i dela Pan i Viktorija. Hamsun je u Viktoriji ispevao himnu ljubavi. Romani Pan i Viktorija su delovi trilogije u koju spada i roman Glad. Pan govori o čoveku koji na bolan način shvata kako stapanje čoveka sa prirodom više nije moguće. Hamsun prikazuje onaj deo ljudske istorije kada je „čovek postao bolesno čedo grada“. Bavio i dramom i poezijom, ali sa slabijim uspehom. Nikada se nije pokajao zbog svojih političkih uverenja, čak ni u autobiografiji Na zaraslim stazama.
’Tebi govorim, sveti Baale gore na nebu, ti ne postojiš, ali kad bi postojao, ja bih te prokleo tako da bi tvoje nebo zadrhtalo od paklenog ognja. Tebi govorim, dao sam ti svu svoju snagu, a ti si je odbacio, i ja se zauvek okrećem od tebe, jer ti nisi znao čas blagosti svoje. Tebi govorim, znam da ću umreti, pa ipak, pred vratima smrti, prezirem te, nebeski Apise. Upotrebio si silu protiv mene, a ne shvataš da se ja nikad ne sklanjam pred nevoljom. Zar ti to ne znaš? Jesi li možda spavao dok si stvarao moje srce i moju dušu? Tebi govorim, sav moj život i svaka kap krvi u meni s radošću te prezire i pljuje na tvoju milost. Od ovog trenutka odričem se svih tvojih dela i čitavog tvog bića, prokleću svaku svoju misao koja krene ka tebi, iskidaću svoje usne ako samo izgovore tvoje ime. Tebi govorim, ako uopšte postojiš, govorim ti svoju poslednju reč u životu i smrti, govorim ti zbogom. A sad ćutim i okrećem se od tebe, odlazim svojim putem. . . ’
