Johan Volfgang Gete rođen je 28. avgusta 1749. godine u Frankfurtu. Njegov otac je bio imućan i uglavnom se bavio kolekcionarstvom, a majka Elizabeta je bila kćerka jednog od najstarijih frankfurtskih dostojanstvenika, i po godinama je bila bliža svom sinu nego svom suprugu.Gete je odmalena pokazivao sklonosti ka crtanju i književnosti, a kasnije i ka dramskoj umetnosti. Studirao je prava u Lajpcigu, koji je bio centar nemačkog književnog preporoda u to doba, a onda i u Strazburu. Nakon završenih studija započeo je sopstvenu advokatsku praksu sa ciljem da pravo učini humanijim. Pretpostavlja se da zbog nedostatka iskustva nije bio uspešan advokat i da je gubio parnice. Međutim, poznavanje prava ga nije lišilo političko-administrativnih poslova jer je, sa različitim pauzama kada se posvećivao pisanju, bio angažovan kao ministar Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara i često ga je pratio na putovanjima, a na kraju je postao vojvodin glavni savetnik. Učestvovao je kao oficir pruske vojske u bici kod Valmija, tokom francuskih revolucionarnih ratova, a kasnije se upoznao sa Napoleonom i bio odlikovan ordenom Legije časti.Njegov ljubavni život mu je poslužio u više navrata kao građa za književna dela. „Jade mladoga Vertera? je objavio 1773. godine, i ovaj roman mu je momentalno doneo slavu – preveden je gotovo istovremeno na francuski i engleski jezik. Njegov čuveni roman, „Godine učenja Vilhelma Majstera?, prvi nemački razvojni roman (Bildungsroman) objavio je 1796. godine. U međuvremenu je pisao poeziju i dramska dela od kojih su najpoznatija „Ifigenija na Tauridi? i „Torkvato Taso?. Prvi deo drame „Faust?, pojavio se 1818. godine i, kao i „Verter?, momentalno je izazivao senzaciju. Gete je imao široka interesovanja, pa je tako pisao i o prirodnim naukama, botanici i teoriji boja.Poslednje godine života proživeo kao „Vajmarski mudrac“ koga je evropski književni milje doslovno obožavao. Umro je 1832. godine od srčanog napada, mesec dana nakon što je završio drugi deo „Fausta?, koji je objavljen posthumno.
10.02.08 Politika
Geteove misli
„Od kada čitam Getea”, pisao je Elijas Kaneti, „izgleda mi sve što preduzimam legitimno i prirodno... on mi daje pravo: Uradi ono što moraš, kaže... diši, posmatraj, razmišljaj”!
Knjiga „Geteove misli”, koju je nedavno objavila izdavačka kuća „Artist” iz Beograda, nastala je, kako piše u predgovoru priređivač Branimir Živojinović, tokom njegovog dugogodišnjeg bavljenja Geteom. Misli koje sadrži knjiga potiču prvenstveno iz književnih dela, tj. pesama, drama i romana, ali i iz autobiografskih tekstova, epigramatike, „Maksima i refleksija”, kao i iz pisama i razgovora. Knjiga sadrži, istina u nešto manjem broju usled nedostatka prostora, i misli iz prirodnih nauka, kojima je Gete posvećivao veliku pažnju.
Misli koje je Živojinović uneo u knjigu odnose se prevashodno na pitanja umetnosti, književnosti, slikarstva, pozorišta, vajarstva, arhitekture, zatim humanističkih nauka, istorije, filozofije, sociologije, antropologije, religije. One su svrstane u preko tri stotine pedeset odrednica, pri čemu se mora imati u vidu da se brojne odrednice ne odnose na jednu nego na dve, čak i više oblasti, jer neretko sadrže više značenja. Citati u okviru jedne odrednice davani su, kada je to bilo moguće, hronološkim redom, čime se „ilustruje razvitak Geteovog mišljenja o pojedinim temama”. Odrednice uglavnom počinju citatima iz ranih pesama, proznih tekstova, drame „Gec od Berlihingena” i I dela „Fausta”. Srednji deo donosi citate iz dela nastalih u prvim decenijama po prelasku u Vajmar, dok se na kraju navodi iz „Maksima i refleksija”, „Zapadno-istočnog divana”, „Poezije i stvarnosti”, II dela Fausta i Ekermanovih „Razgovora”.
Ako knjiga „Geteove misli” sigurno nije zamišljena kao uputstvo kako treba živeti „na Geteov način”, sazdana je od misli koje iznenađuju svojom aktuelnošću, ali i načinom na koji su formulisane. Ona, pre svega, predstavlja Geteovo stvaralaštvo kao univerzum nerazlučivog jedinstva, u kome su sve podele ukinute. Geteov svet ne pravi razliku između prošlosti i sadašnjosti, vidljivog i nevidljivog, govora i ćutanja. U jednom aforizmu Gete piše: „Svaka lirska tvorevina mora u celini biti vrlo razumna, a u pojedinostima malčice nerazumna”.
Geteove misli karakteriše tolerantnost, njima je isključivost strana, one su otvorene za različitosti, čak protivurečnosti. One su prožete duhom koji ne naređuje, ne traži ni poštovanje. „Od kada čitam Getea”, pisao je Elijas Kaneti, „izgleda mi sve što preduzimam legitimno i prirodno... on mi daje pravo: Uradi ono što moraš, kaže... diši, posmatraj, razmišljaj”! Geteove rečenice nisu tvrdnje, one su višeznačne, ponekad sadrže i protivrečnosti. On se ne boji takvih rečenica jer zna za njihovu neophodnost, zapravo, za njihovu tajnu: sličnost nas ostavlja na miru, protivrečnost nas čini produktivnim. Gete izbegava sve što je konačno i završeno; on traži prostor za odgovore i protivrečnosti. On ne koristi duhovite dosetke i igre rečima, ne ceni ni humor. Njemu su strana arogancija i nadmenost, on nije nametljiv. Njegovo ja se ne primećuje u njegovim razmišljanjima, on ne želi da pridobije čitaoca, već želi da se ovaj uključi u taj proces kao svesna ličnost.
„O svemu što je pametno ljudi su nekada već mislili; treba samo pokušati da o tome promislimo još jedanput”, glasi jedan od Geteovih aforizama. Duboko je ubeđenje poznog Getea da čovek ništa ne može sam, da nikad ne stoji na početku, da uvek dolazi za prethodnim. Ograničen pojedinac teško može da dopre do istine, on je uvek poslednji u jednom dugom nizu razmišljanja i predanja. Sveukupno mišljenje, istraživanje i delanje počiva na staroj istini koju je pojedinac nasledio. Stvaralaštvo znači: nadovezivanje na nasleđeno, prihvatanje, usvajanje, stvaranje novog i boljeg od starog i dobrog. O originalnosti je reč i u odrednici „Gete o sebi”: „Sakupljao sam i iskorišćavao sve što sam video, čuo, opazio. Moja dela su uzimala hranu od hiljadu različitih osoba; neznalice i mudraci, duhoviti ljudi i glupaci, detinjstvo, zrelo doba, staračke godine, sve je to nailazilo i nudilo mi svoje misli, sposobnosti, svoje nade, svoj način života; često sam žnjeo ono što su drugi posejali, moje delo je zbirna tvorevina, a ime joj je Gete.”
Geteove misli ne čitaju se, naravno, kao neko prozno delo, već odrednica za odrednicom. To nikako, međutim, ne znači da se one ne mogu čitati kao prozno delo. Za knjigu „Geteove misli” važi lepa misao iz odrednice „Znanje”: „Svako znanje zahteva drugo, pa treće, i tako neprestano dalje; mi želimo da drvo pratimo u njegovom korenju ili u njegovim granama i grančicama, jedno uvek proističe iz drugog, i što življe postaje u nama neko znanje to više se osećamo nagnani da naviše i naniže pratimo njegove veze.”
Knjiga „Geteove misli” dobro će doći čitalačkoj publici. Reč nije samo o knjizi neprolazne mudrosti, već o knjizi koja može da pomogne čitaocima da neki životni problem sagledaju na neki nov način. „Geteove misli” uz to mogu da pobude želju da se neko Geteovo delo ponovo ili po prvi put pročita. A to nesumnjivo vredi. Ne sme se zaboraviti da Geteovo stvaralaštvo spada u sam vrh svetske književnosti.
