01.02.06
Vojnoistorijski glasnik
Istorija Rusije pobuđuje interesovanje svetske akademske javnosti kako zbog uticaja te velike zemlje u međunarodnim odnosima tako i zbog njene povezanosti sa prošlošću malih naroda. Taj uticaj naročito je izražen u eri ratova, pa otuda ne čudi što radovi sa tematikom usmerenom na proučavanje vojne istorije Rusije zavređuju pažnju i srpskih povesničara. Zaslugom Udruženja za društvenu istoriju iz Beograda pred stručnom javnošću i širom čitalačkom publikom pojavio se baš jedan takav rad, to jest srpski prevod knjige Generali, liberali i preduzetnici: rad za front i revoluciju (1907-1917), docenta na Istorijskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta ,,M. J. Lomonosov”, Olega Rudoljfoviča Ajrapetova.
O. R. Ajrapetov spada među predstavnike srednje generacije istraživača ruske prošlosti (rođen 1963. u gradiću Ahtubinsku, nedaleko od Volgograda) koji je težište svog stručnog interesovanja usmerio na istoriju Rusije 19. i 20. veka, sa posebnim akcentom na istraživanje perioda ratova i revolucija početkom 20. veka. Završio je Istorijski fakultet Moskovskog državnog univerziteta.
Kandidatsku (magistarsku, PhD.) disertaciju odbranio je 1994. godine na Katedri Istorije Rusije 19. početka 20. veka. Od 1992. godine radi kao asistent, a od 1997. kao docent na istoj katedri. Trenutno je savetnik u Upravi za međunarodne i kulturne veze sa stranim zemljama predsednika Ruske Federacije.
Autor je preko 70 naučnih radova među kojima se posebno ističu monografije: Zab?ta? kar?era «russkago Mol?tke». General Nikola? Nikolaevič Obručev (1830 1904), Sankt Petersburg 1998; General?, liberal? i predprinimateli: rabota na front i na revoluci? (1907 – 1917), Moskva 2003; Vnešna? politika Rossi?sko? imperii 1801 – 1914 gg. , Moskva 2005. Glavni je urednik časopisa Russki? sbornik i Rossi? i reform?. Urednik je i i dva zapažena zbornika radova posvećena ruskoj ratnoj prošlosti: Posledn?? vo?na Imperatorsko? Rossii, Moskva 2002; i Russko – ?ponska? vo?na 1904 – 1905: Vzgl?d čerez stoletie, Moskva 2004. Našoj stručnoj javnosti O. R. Ajrapetov se predstavio kroz dva rada objavljena na srpskom jeziku u časopisima Godišnjak za društvenu istoriju ( H ,1-3, 2003) i Vojnoistorijski glasnik (1-2, 2004).
Rukopis koji predstavljamo štampan je u broširanom povezu, ćirilicom u tiražu od 500 primeraka, kao prva knjiga novopokrenute edicije Rossica, Udruženja za društvenu istoriju. Publikacija sadrži reč autora uz srpsko izdanje, uvodne napomene, jedanaest poglavlja, kao i skicu za biografiju pisca. Rad u svojoj osnovi tretira vojnoekonomsku tematiku. U njegovoj žiži jesu problemi saradnje Glavne artiljerijske uprave (GAU), Centralnog vojno-industrijskog komiteta (CVIK) koji je bio pod uticajem liberalne opozicije, i Glavnog štaba Vrhovnog komandanta oružanih snaga. Rad ovih institucija uticao je na pripremu Rusije za Prvi svetski rat, kao i rad njene vojne privrede. Posmatra se i uloga pomenutih institucija u procesima koji su doveli do februarske revolucije 1917. godine. Mišljenja smo da je ovu studiju najbolje sagledati kroz tri sadržinsko-tematske celine.
Prva od njih (str. 13 – 37) razmatra uzroke koji su negativno uticali na pripremu Ruske imperije za Prvi svetski rat u periodu od 1907. do 1914. godine. To su, prema autoru, revolucija 1905-1907, koja je dovela je do razaranja državnih finansija i dezorganizacije u rukovođenju oružanim snagama, i porast značaja uloge Državne Dume. Članovi Dume su razmatrali budžete Vojnog ministarstva i Ministarstva mornarice polazeći od unutrašnjepolitičkih pobuda, u zavisnosti od toga koja ličnost se nalazila na čelu koga od pomenuta dva ministarstva, a ne od kakvoće ponuđenih programa. Tome treba dodati i činjenicu da se u Ministarstvu vojnom i Glavnoj upravi generalštaba dugo nije ni razmišljalo o mobilizaciji industrije za ratne potrebe dok su rezerve spreme za rat planirane na nerealno niskom nivou. Sve je to uticalo na to da je, kad je na kraju, sa približavanjem rata Ministarstvo vojno tražilo investiranje u nove vojne fabrike ili zamašnu rekonstrukciju starih, Ministarstvo finansija prestalo da izdvaja sredstva i za postojeća vojna preduzeća, budući da je vojska već dostigla rezerve koja je sama planirala. Autor navodi da je problem Ruske vojne industrije bio još i u tome, što je ona radila samo na mahove i to uglavnom u toku rata. O. R. Ajrapetov značajno mesto posvećuje i problemima sa domaćim industrijskim kartelima i monopolima koji su sa značajnim povećanjem državnih nabavki neopravdano podizali cene i snižavali kvalitet isporučene robe.
Predlozi Glavne artiljerijske uprave za proširenjem povlašćenih nabavki metala i sirovina u inostranstvu i optimizacijom državnog sektora ekonomije, osujećeni su, a usled snažnog pritiska kartela na vladu ukinute su i administrativne mere uperene protiv neodgovornog privatnog kapitala. Sve to je uticalo da jedini izlaz Ministarstva vojnog za prevazilaženje krize u naoružanju budu nabavke od stranih proizvođača.
U drugoj, najobimnijoj celini ovog rada (str. 39 – 197) autor ukazuje na uzroke lošeg učinka ruskih oružanih snaga u ratnim operacijama 1914-1916. Deo ove celine posvećen je problemima koji su opterećivali odnose Ruskog carstva sa saveznicima, a koji su bili od direktnog uticaja na rad ruskog vojnog mehanizma. Kao jedanu od otežavajućih okolnosti, autor navodi nevolje u vezi sa korišćenjem ruskih državnih sredstava deponovanih u inostranstvu za nabavke naoružanja. Kako se oko 80% tih sredstava nalazilo u Francuskoj, koja je uvela moratorijum na korišćenje bankovnih sredstava, ruska vlada nije mogla da slobodno raspolaže svojom aktivom. Pošto su glavne nabavke bile u Engleskoj i SAD, ona je morala da prihvati uslove saveznika o plaćanju vojnih porudžbina zlatom, tako da je od ruskih zlatnih rezervi od oko 1.7 milijardi rubalja, 640 miliona otišlo Englezima. Ističu se i problemi sa transportom oružja sa Zapada do Rusije, zbog nedovoljne tonaže ruske i zauzetosti savezničkih flota na drugim stranama, kao i mali procenat realizacije ugovorenih isporuka od svega 6-7%. Autor ukazuje da se kao rezultat nabavki na raznim stranama u naoružanju ruske armije nalazilo 10 vrstapušaka, štojeizazvaloproblem sa snabdevanjem odgovarajućom municijom, sa kojim su, ruku na srce, ruske vlasti izlazile na kraj. O. R. Ajrapetov skreće pažnju na činjenicu da je savezništvo sa Francuzima imalo značajan uticaj na rusku strategiju, pa se ruska Vrhovna komanda u svojim odlukama rukovodila ne toliko prilikama na frontu, koliko zajedničkom korišću, što je dovodilo do toga da se ruski front pretvarao u drugorazredno ratište. Ona se držala uverenja da nema tih ljudskih gubitaka koje Rusija ne može da podnese. Činjenica da 350.000 ruskih vojnika i oficira, uz podršku gotovo 1.000 artiljerijskih oruđa nisu mogli da probiju nemački front u martu 1916. (Naročka operacija) uz ogromne gubitke, pokazala je fatalnost tog stanovišta i uticala na buduću pasivnost Severnog i Zapadnog fronta i neraspoloženost njihovih komandi da krenu u napad sve dotle dok norma rezervi granata ne dostigne parametre usvojene u savezničkim armijama.
U najvećem delu ove celine akcenat je ipak stavljen na unutrašnje sukobe. Reč je o političkim neslaganjima imperatora, vlade, Dume i političkih partija, u koje su bili uvučeni i Armija, Vrhovna komanda i Glavni štab. Apostrofira se sukob oko nadležnosti ministra vojnog Suhomlinova i vrhovnog komandanta, velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, koji je armijsku pozadinu u širem značenju te reči nastojao da potčini sebi, kao i uloga novooformljenih vojnoindustrijskih komiteta, bliskih liberalima, koji su u toj borbi bili na strani velikog kneza. Autor razotkriva Centralni vojno industrijski komitet kao legalni paravan liberala za stvaranje revolucionog centra čiji je cilj bio obrađivanje armije i društva u željenom političkom pravcu. Vojnoindustrijski komiteti su, u skladu sa navedenim ciljem, osnivani čak i tamo gde nije bilo ne samo vojne, već ni bilo kakve druge industrije. O. R. Ajrapetov pokazuje da su ministar vojni Polivanov i liberali bili povezani sa CVIK-om, koji je kao neoficijalna organizacija koristio iskučivo vladina sredstva, dok su njegovi neprijatelji tvrdili da je sve to samo jedan ogroman zaklon za ljude koji žele da izbegnu služenje na frontu. Oni su bili i glavni protivnici i kritičari novog ministra Šuvajeva koji je važio za dobrog organizatora i gotovo iskorenio korupciju.
Ističući veze privatnog kapitala i politike, autor ukazuje da su privatne fabrike povezane sa CVIKom, naročito one iz oblasti metalurgije naduvavale cene, tako da su se ta prekomerna plaćanja pretvorila u pljačku državne kase. Oko Glavne artiljerijske uprave motao se veliki broj špekulanata, na osnovu preporuka nekog od članova Dume, a skandalikoji su često pratili dobijanje ekstraprofita predstavljali su značajan doprinos propagandi socijalista. Savetkongresa metaloprerađivačke industrije je odlučno protestvovao protiv širenja državnih fabrika u Rusiji, smatrajući ih neefikasnim, iako su njihovi proizvodi bili i do 40% jeftiniji. Slučaj Putilovljevog zavoda ukazuje na neefikasnost odbrambene industrije i kada je bila pod državnom kontrolom, iako je proizvodnja značajno povećana. Analiza uzroka neizvršavanja isporuka ukazuje da visok procenat njih spada u nadležnost Vojnoindustrijskog komiteta koji je u isto vreme ubirao 1% od vrednosti svih porudžbina koje su išle preko njega (bez obzira da li su isporučene), i koji je, pošto je bio zainteresovan za povećanje tarifa, podizao cene. S tim u vezi, autor govori i o delatnosti Zemskog i Gradskog saveza koji su 10. jula 1915 spojeni u jedinstvenu organizaciju – Zemgor, i njihovoj ulozi u snabdevanju vojske. O. R. Ajrapetov zaključuje da su se liberalne organizacije, iako direktno odgovorne za loše snabdevanje armije, trudile i u tome uspevale, da pothranjuju opravdano nezadovoljstvo i nepoverenje u samoj armiji, koje je najpre bilo usmerteno prema saveznicima a kasnije prema caru i njegovoj sviti, pokušavajući da taj talas upregnu u svoja kola. CVIK je tako postao glavno uporište za suprotstavljanje vladi.
U vojno-industrijske komitete su ušli i predstavnici radnika, većinom menjševici i eseri (socijalrevolucionari) što je davalo mogućnost kontrole nad radničkim pokretom. Autor prati rad radničke grupe CVIK čiji je glavni zadatak trebalo da bude regulisanje sukoba uzmeđu radnika i poslodavaca u fabrikama. Ističe se da je u toj oblasti učinak grupe bio minoran ali je ona poslužila kao nukleus za stvaranje sveruske radničke organizacije koja bi tako bila pod kontrolom liberala i koja je mogla da parira vladinim merama regrutovanja radnika i njihovog vraćanja u fabrike u svojstvu vojnih obveznika i da ih minira organizujući štrajkove na koje vojni obveznici nisu imali pravo. Tako je ova inače dobra ideja, pogodna za razvoj vojne industrije u ratnim uslovima koja je zahtevala jeftinu kvalifikovanu i disciplinovanu radnu snagu dovedena u pitanje.
Kako su Moskva i Petrograd bili daleko od fronta, njih tamošnja dešavanja nisu mnogo doticala iz čega se da izvesti činjenica da armija i pozadina nisu živele jedinstvenim životom. Autor zaključuje da su, sa druge strane intrige iz pozadine, koje su se prenosile na front, kako preko novopridošlih rezervista, tako i putem pisama, uticale na nedostatak ratnog elana i svesti o ciljevima rata kod ruskog vojnika, što je sve slabilo njegovu veru u pobedu.
Poslednja celina (197 252) od tri poglavlja skoncentrisana je na glavne činioce koji su se poklopili i pogodovali izbijanju revoluciji. Autor kao pet glavnih centara opozicije identifikuje: Državnu Dumu na čelu sa M. V. Rodzjankom, Zemski savez na čelu sa knezom G. J. Ljvovom, Savez gradova na čelu sa M. V. Čelnokovom, Vojno-industrijski komitet na čelu sa A. I. Gučkovom i Glavni štab na čelu sa M. V. Aleksejevom, i bavi se njihovim intrigama protiv inače uspešnog, ali politički neveštog ministra vojnog Šuvajeva, koji je prvi uspeo da obezbedi snabdevanje granatama, čak veće od potrebnog, i spreči podržavanje radničkih štrajkova, i njihove prevratničke aktivnosti. On apostrofira hapšenje članova radničke grupe CVIK kao povod da komitet postane revolucionarna organizacija. U ovoj celini se rasvetljava i uloga generala M. V. Aleksejeva, osnivača Dobrovoljačke armije i Belog pokreta na jugu Rusije, u antimonarhističkoj zaveri. Autor zaključuje da je početkom 1917. na tom fonu postignut sporazum između vrha armije i vrhova liberalne opozicije. On apostrofira činjenicu da su saveznici (Francuzi i Englezi) bili skloni da prihvate revolucionarni prevrat pod vođstvom liberala i armijskog vrha da bi se pojačali ratni napori i angažman Rusije, čime su se sve kockice, potrebne za uspešno svrgavanje monarhije sklopile i februarska revolucija mogla da počne.
O. R. Ajrapetov često u svom radu koristi paralele između ruske i stvarnosti drugih zemalja, kada su slične pojave u pitanju. Tako govoreći o povezanosti jedne grupe oficira, zagovornika reformi sa stranačkom politikom oličenom u Dumi, navodi paralelna iskustva sa reformistima u Turskoj i Francuskoj, čije je delovanje, usled čistki sprovedenih u oficirskom koru imalo negativne posledice na borbenu gotovost armija tih zemalja.
Na kraju se da zaključiti kako autor, posmatrajući navedene događaje sa čisto vojničkog stanovišta, ocenjuje negativno ulogu liberala i njihovih institucija koje su bile zaogrnute plaštom patriotizma, u radu ruskog vojničkog mehanizma u Prvom svetskom ratu, apostrofirajući sujetu, parcijalne političke interese i pohlepu, kao vrednosti koje su trijunfovale nad interesima odbrane. Ova knjiga najbolje pokazuje koliko naučno utemeljena prezentacija prošlosti i pouke koje ona nudi mogu biti od značaja i prilikom promišljanja savremenih zbivanja, naročito u vremenima moralne i svake druge krize jednog društva i rastakanja njegovih institucija. Zbog svega navedenog, mišljenja smo da bi predstavljeni rukopis trebao da zasluži i pažnju mnogih donosilaca političkih odluka koje su od uticaja na reformu oružanih snaga u društvima zahvaćenim krizom.
Autor se u radu koristio građom iz Arhiva Vojnoistorijskog muzeja artiljerije, inžinjerijskih i jedinica veze (Sankt Petersburg), Ruskog Državnog Arhiva Vojnopomorske flote, Rukopisnim odeljenjem Ruske Državne biblioteke, kao i fondom Nikole Aranđelovića iz Arhiva Srbije, u kome je pohranjena i zaostavština generala V. J. Borisova. Od objavljene građe, u radu je, pored ostalog, korišćena Prepiska Nikolaja i Aleksandre Romanov, 1914-1917, (Moskva-Petrovgrad 1923), Dnevnik b. Velikog Kneza Andreja Vladimiroviča 1915, (Lenjingrad-Moskva 1925), Dnevnik Nikolaja II, Abdikacija Nikolaja II, Uspomene očevidaca, dokumenta, (Lenjingrad 1927) i td. Autor se takođe vešto koristi i memoarskom literaturom koja naročitog značaja ima prilikom rekonstrukcije psiholoških profila ličnosti od uticaja na politička dešavanja, što je, po našem skromnom sudu autor doveo do savršenstva. Samo ćemo delimično spomenuti memoare liberalnih prvaka, predsednika državne Dume A. I. Gučkova (Moskva 1993), i M. V. Rodzjanka (Lenjingrad 1929), minisatra vojnih A. A. Polivanova (Moskva 1924), V. A. Suhomlinova (Berlin 1924), itd. Pored toga tu su i memoari i ratni spisi mnogih generala i admirala (N. N. Golovin, A. I. Denikin, J. N Danilov, A. A. Brusilov, V. N. fon Drejer, V. M. Dragomirov. . . ). Za našeg čitaoca od interesa mogu biti i memoari admirala A. D. Bubnova (Njujork 1955), koji je kao emigrant, između dva svetska rata živeo u Jugoslaviji i bio profesor pomorske akademije u Dubrovniku, kao i uspomene V. N Vojejkova, S Carem i bez Cara, čiji se prevod nedavno (2004) pojavio na srpskom jeziku. Oba pomenuta dela obilato su korišćena u knjizi O. R. Ajrapetova. Autor koristi i memoarsku literaturu iz pera velikih stranih državnika i vojskovođa onoga doba (D. Lojd-Džordž, E. Poenkare, E. Ludendorf, A. Tirpic, E. Falkenhajm, P. Hindenburg, Ž. Žofr. . . ) što samo govori o širini pristupa bez kojeg se, uzgred budi rečeno, istorija jedne velike države ne može ni sagledati.
Knjiga O. R. Ajrapetova podseća nas na to, da je savremena vojna istoriografija u svetu daleko odmakla od toga da se zadovolji samo opisom bitaka. Ta istorijska disciplina danas, radi razumevanja uzročno-posledičnih odnosa analizira armiju i sa vojnosociološkog i psihološkog aspekta. Vojna istoriografija takođe sa privrednog, društvenog i političko istorijskog stanovišta pretresa tokove ratnih događanja tražeći njihove uzroke u mirnodopskom vremenu koje im je neposredno prethodilo. Na ovaj način dobijena slika prošlosti poput kockica mozaika počinje da izranja na površinu ukazujući činjenično i logično na uzročno-posledične veze koje daju približno najpotpuniju rekonstrukciju prošlih događanja, otklanjaju svaku mistifikaciju, teoretisanje zavere i fantazmagorične konstrukcije i prodiru do duboke spoznaje sopstvene materije. Kako knjiga O. R. Ajrapetova zadovoljava sve navedene elemente, toplo je preporučujemo savremenom čitaocu. Ova knjiga naročito je dobro došla da donekle nadomesti metodološke praznine koje su na žalost dominantne (čast izuzecima) u shvatanju vojne istorije kod nas, gde se kao njen ključni zadatak još uvek smatra rekonstrukcija bitaka bez udubljivanja u širu pozadinu. Rukopis O. R. Ajrapetova, kao zarazan primer na najbolji način ukazuje kojim se putem i kod nas treba kretati u proučavanju ratne prošlosti.
Dalibor Denda
