General i njegova armija

16.03.13 Politika

„General i njegova armija” i „Pakao: Svet u ratu, 1939–1945” dela su koja iznova razmatraju užase Drugog svetskog rata

Drugi svetski rat ne prestaje da pobuđuje pažnju umetnika i istoriografa, uvek kao da postoje novi detalji o kojima treba nešto reći, odati počast još nekom podvigu ili užasnuti se nad neizmernim zlom, i sa tim ciljem da se ono nikada ne ponovi. Izdavačka kuća „Rusika” objavila je roman Georgija Vladimova (1931–2003) „General i njegova armija”, u prevodu sa ruskog Ljubinke Milinčić, delo koje je 2005. godine nagrađeno „Bukerovom nagradom”, a 2000. godine priznanjem, koje nosi ime čuvenog ruskog disidenta Andreja Saharova, za građansku hrabrost pisca. Početkom novog milenijuma, 2001. godine, Vladimov je dobio nagradu „Buker decenije”.
Jedna od glavnih tema stvaralaštva Vladimova tragična je sudbina nezavisnih ličnosti, u knjigama „Verni Ruslan” i „Tri minuta ćutanja”, dok u romanu „General i njegova armija” Georgij Vladimov prvi put progovara o nekim „nezgodnim” pitanjima istorije, o izdaji kao i nekim epizodama rata o kojima su „zvanični” istoričari radije ćutali. Vladimovljev roman, koji je sredinom devedesetih, kada se pojavio, izazvao pravu revoluciju u Rusiji, opisuje pokret protiv Staljina, i prvi put istoriju ne prikazuje crno-belo. U ovoj pripovesti ruski slavni generali nisu dati samo kao genijalne vojskovođe, već i kao obični ljudi sa svim svojim manama, a neprijatelj nije samo zao, već ponekad ima i ljudsko lice. U skladu sa tim, kako je istakla Ljubinka Milinčić, Vladimov se među prvima bavi i pitanjem koje će posle njega postaviti mnogi intelektualci: kolika je bila cena ruske pobede u ratu, i da li se moglo bez toliko žrtava?
– Opisujući dve veličanstvene bitke u Drugom svetskom ratu: bitku za Moskvu i bitku za Kijev, pisac je maestralno izdvojio dva toka romana, epopeju ruskom narodu i ruskom običnom vojniku, i osudu vojnog rukovodstva, izjednačivši ga maltene sa Staljinom. Da je danas živ, Vladimov bi verovatno morao biti zadovoljan, u Rusiji se upravo „bije bitka” kojom se dokazuje da u Velikom otadžbinskom ratu nije pobedio Staljin, već – narod. Roman je prepun epizoda o malom ruskom vojniku, koji je znao kako njegov general „diše”, a Vladimovu je upravo zamerano to što je pokazao da je nemački oficir imao više poštovanja za svoju vojsku od ruskog oficira, i da je naređivao povlačenje u onom trenutku kada je uviđao da će ljudske žrtve biti prekomerne – dodala je Ljubinka Milinčić.
„Ne shvatajući ni reči, Kobrisov je jasno razumeo u nejasnom mucanju, u grlenom izgovoru nekoliko delova rečenice: ’izdajnici, zašto su vas pustili, nikome ne treba verovati...’ tako ljutite psovke zvuče u lajanju pasa, u kricima vrana. Bilo je strašno i odvratno videti to i slušati – da li je tako mogao da se ponaša vojnik, prosto muškarac, da li je mogao – Vođa! Jer to što je stajalo pred njim, rošavo, otrovno, mucavo, to je bio upravo Staljin. I nikakve zavere protiv vođe nije bilo, odjednom je Kobrisov shvatio krajičkom svesti. Vođa je sad bio sa svojom armijom, spremnom da umre za njega, i mrzeo ju je, i sumnjičio, i nije želeo da s njom govori jezikom koji ona razume...”, pisao je Vladimov.
Na našeg poznatog pisca i univerzitetskog profesora Mihajla Pantića roman „General i njegova armija” ostavio je snažan utisak.
– Ovo je tipična ruska pripoveda knjiga, koja fokus zadržava na mnoštvu pojedinosti, za razliku od današnje brze, filmične proze. Delo tolstojevske tradicije, koje uspostavlja dijalog sa delom ruskog klasika, ima „duplo dno”, kao „kaver” verzija „Rata i mira”. Pripovedni tok navodi čitaoca da razgrne mape i da prati kretanje vojski, da razmatra vojne taktike, praćenje obaveštajnih službi. U ovoj istorijskoj fresci svaki detalj ima svoje mesto, dok se ukrštaju perspektive opšteg toka i pojedinačnih sudbina malog čoveka, običnog vojnika, u senci dva velika demona: Staljina i Hitlera – rekao je Pantić.
Drugo vredno izdanje o Drugom svetskom ratu opširna je studija ser Maksa Hejstingsa, „Pakao: Svet u ratu, 1939–1945” kod nas štampana u dva toma i na više od hiljadu stranica, u izdanju „Lagune” i prevodu Nenada Dropulića. I ovo delo u velikoj meri govori o tome kako su „obični ljudi” preživljavali ratne užase. Međutim, prema Dropulićevim rečima, kome je ovo inače stoti prevod u karijeri, ono što su Britanci zamerili Hejstingsu jeste stav da je Drugi svetski rat dobila Sovjetska Rusija, koja je i ponela najveći teret, dok je Amerika rat „platila”, i obogatila se zatim. Hejstings je ipak odao priznanje Velikoj Britaniji, drugim državama i njihovim ratnim naporima, kao i žrtvama holokausta. Knjiga sadrži svedočanstva civila, njihova pisma, sećanja, fotografije, a pisana je u najboljoj tradiciji britanske istoriografije i žurnalizma.

„Kliše je suštinski tačan”, kaže ser Maks Hejstings, „u svetu između 1939. i 1945. neka ljudska bića potonula su u niskost, a druga su savladala visine hrabrosti i plemenitosti”.

M. Vulićević