(Virginia Woolf, 1882-1941) Rođena u Londonu, u eminentnoj mnogočlanoj viktorijanskoj porodici, Virginia Woolf napisala je deset romana, kao i veliki broj eseja i kratkih priča te tako sebi obezbedila mesto u modernističkom kanonu, pored još nekolicine ženskih pisaca.
O, Flaš! rekla je gospođica Baret. Po prvi put ga je pogledala u lice. Po prvi put je Flaš pogledao damu koja je ležala na sofi.Oboje su bili iznenađeni. Teški uvojci visili su s obe strane lica gospođice Baret; krupne oči su blistale; široka usta su se smešila. Teške uši visile su s obe strane Flašovog lica; njegove oči, takođe, bile su krupne i svetle; njegova usta široka. Postojala je sličnost između njih. Dok su zurili jedno u drugo, oboje su osetili: Evo mene, a onda su oboje osetili: Ali kakve li razlike! Njeno lice bilo je bledo, mršavo lice bolesnika, odsečenog od vazđuha, svetlosti i slobode. Njegovo je bilo toplo, rumeno lice mlade životinje; instinkt sa zdravljem i energijom. Razlomljeno, a ipak sačinjeno po istom kalupu, može li biti da je svako od njih dvoje dopunjavalo ono što bese uspavano u onom drugom? Ona je mogla da bude sve to; a on - AH ne. Između njih zjapila je najveća provalija koja može da razdvaja jedno biće od drugog. Ona je govorila. On je bio nem. Ona je bila žena; on je bio pas. Tako čvrsto sjedinjeni, tako beskrajno odeljeni, zurili su jedno u drugo. A onda se, jednim skokom, Flaš popeo na sofu i legao na mesto na kome će ležati od tad pa zauvek, na pokrivač kraj nogu gospođice Baret.
23.07.05 Danas
Flaš, emotivni koker španijel
Flaš, Virdžinija Vulf
Ne postoji pravi materijal za književnost, kaže Virdžinija Vulf u čuvenom eseju Moderna proza iz 1919. godine, razbijajući utvrđena pravila o visokim i niskim žanrovima. Desetak godina posle Džojsovog Ulisa, najizrazitije potvrde tog stanovišta, i sama daje doprinos obrađivanju naizgled malih i zanemarljivih tema, u priči o životnom putu jednog psa zvanog Flaš. Ovo manje poznato delo slavne autorke Gospođe Dalovej i Talasa, napisano tridesetih godina prošlog veka, pojavilo se nedavno i kod nas.
Kada se Flaš uporedi sa drugim knjigama čiji su glavni junaci životinje, kao što su Kafkina Jazbina i Preobražaj, ili Pacov Andžeja Zanjevskog, pada u oči da su te knjige većinom pune mračne groteske, dok je Flaš roman lako ironičnog, ali vedrog tona. U duhu pravih bildungsromana, prvo saznajemo istorijat loze kokeršpanijela kojoj pripada i Flaš, od desetog veka naovamo, a zatim i etimologiju samog imena španijel. Preko vremena Tjudora i Stjuarta, kada su se u Engleskoj španijeli cenili više od porodica mnogih poznatih vladara, jer su se odmarali po palatama dok su ovi ratovali po blatu, stižemo i do vremena u kom živi naš junak, a to je Engleska sredinom devetnaestog veka. Flaš je rođen na jednoj engleskoj farmi, gde je imao pravo srećno detinjstvo, trčeći livadama i šumama za zečevima i španijelkama, ali ubrzo ga poklanjaju pesnikinji Elizabet Baret, budućoj ženi slavnijeg pesnika Roberta Brauninga. Ona je slabog zdravlja, tako da najčešće leži u svojoj sobi u Londonu, uvijena u indijske marame i okružena mermernim bistama. Španijeli su po prirodi saosećajni, kaže pripovedač, a Flaš je posedovao čak preteranu prijemčivost za ljudska osećanja, što će posebno ispoljiti prema svojoj gospodarici, sa kojom ga od prvog susreta vezuje neka posebna vrsta sličnosti. Zarad njene ljubavi, on će ugušiti u sebi prirodne nagone i postati dobrovoljni zatočenik njene bolesničke sobe.
U retkim londonskim šetnjama, Flaš postaje svestan razlike između lutalica i rasnih pasa - «nema jednakosti među psima», zaključuje on u orvelovskom duhu, ali posmatrajući svoj odraz u ogledalu sa zadovoljstvom zaključuje da je on pas aristokrata. Pripovedač ironično dopunjuje kako je društvo španijela bolje ustrojeno od ljudskog, jer su na ceni samo zdravi i lepi psi, bez obzira na to da li su rasni, dok su mnoge ljudske plemićke porodice pune degenerisanih potomaka.
London prelomljen kroz oči jednog psa daje haotičnu sliku mnoštva čulnih utisaka, kao što su brojni mirisi Oksford strita. Kada se Elizabet zaljubi, Flaš reaguje posesivno prema osobi zbog koje je žrtvovao sve, ljubomorno kidišući na svog suparnika. Kroz njegova osećanja daje se sjajna i detaljna analiza stanja čoveka koji pati.
Epizoda u kojoj Flaša ukradu lovci na nagrade vodi u najgore četvrti Londona, gde «stada ljudskih bića žive zbijena iznad stada krava», a zatim njegov životni put po treći put uzima novi tok, jer se Elizabet tajno udaje i beži sa Brauningom u Italiju. U Italiji ne mare za rasne pse, a Flaš, kao jedini aristokrata u Pizi, postaje pomalo snob. Ipak vremenom on ponovo prihvata bratstvo među psima, i nalazi svoje nagone za trčanjem i slobodnom ljubavlju. Pas i gospodarica sada su oboje srećni, više ne mučeći jedno drugo.Viržinija Vulf kaže da je inspiraciju za ovaj kratki roman našla u tek objavljenoj prepisci bračnog para Brauning, «u kojoj me je lik psa zasmejavao, pa nisam mogla da odolim da ga ne oživim.» Priču je pisala u pauzama pisanja Talasa, njenog najkomplikovanijeg romana - «uživam i odmaram se dok pišem Flaša», beleži ona. Knjiga se odlično prodavala, iako je sama autorka smatrala da je retko ko shvatio o čemu se tu zapravo radi. Slično samoj Virdžiniji Vulf, i Elizabet Brauning je žena pisac koja se upinje ceo život da se oslobodi očeve dominacije. To je knjiga o dresiranju rasnog psa, ali i o načinu na koji društvo ograničava slobodu žene, ne samo kroteći je, već je i zatvarajući. Kao i u svojim «ozbiljnijim» delima, ona i ovde podvrgava kritici građansko društvo i njegov javni moral, ukazujući na apsurdnost klasifikacije pasa i ljudi po svom poreklu.
Tijana Spasić
