Književnik koji bez sumnje predstavlja jednu od centralnih pojava ne samo nemačke već i evropske književnosti prve polovine XX veka, izuzetnog kulturnog poslenika vazda zainteresovanog za probleme svoga doba, humanistu koji celokupnom svojom pojavom daleko nadilazi okvire germanske kulture, ali i, prema pojedinim mišljenjima, jednu od najkontroverznijih pojava literature minulog veka; stoga i ne čudi mnoštvo kako raznolikih tako i oprečnih interpretacija Manovog dela i kompleksne stvaralačke ličnosti. Valja napomenuti da upravo Tomas Man, koji je aleksandrinizam kao umetničku poziciju svesno izabrao (uspevajući pri tom da preuzet materijal estetski funkionalizuje u strukturu - stoga u pismu Teodoru Adornu i govori o "višem prepisivanju"), celokupnim svojim delom posvedočuje da stvaranje večnih vrednosti ne počiva u grubom odbacivanju tradicije, već u neprestanom uzdizanju iznad nje. Ovaj veliki poštovalac minulog tradiciji nije robovao (njegovoj pripovedačkoj umetnosti nikada nije pretilo da postane epigonska), nego ju je neprestano prevazilazio (čak i onu tradiciju koju je sam stvarao), rekapitulirao i kritički osvetljavao putem prepoznatljive ironije, parodije i humora. Svesno se oslanjajući na tradiciju, Tomas Man stvarao je, dakle, posve netradicionalno, s tim što njegovom umetničkom oblikovanju nikada nije zapretila opasnost od "dekadentnog rastakanja". Man, dakle, kao što primećuje Margerit Jursenar, pripada grupi onih retkih i "po prirodi opreznih i zamršenih umova", neretko "tajnovitih" i "neustrašivih", te uistinu "konzervativnih po tome što ne dopuštaju gubitak nečega što pripada akumulaciji hiljadugodišnjih bogatstava", no ipak "subverzivnih u njihovoj neprestanoj reinterpretaciji". Ovaj naoko hladan i uzdržan analitičar, ali i ljupko-podrugljivi mislilac britkog pera koji svagda "računa s naličjem rečenog", nikada nije pripadao nijednoj školi niti književnom pravcu, već je, kao i svi pangenijalni duhovi, svoje obimno delo stvarao jedino po meri sopstvene zakonomernosti. Mnogi komentatori i znalci Manovog umetničkog opusa veruju da je ovaj književnik, iako vrstan kao autor novela izuzetne umetničke vrednosti ("Tonio Kreger", "Smrt u Veneciji", "Tristan", "Prevarena", "Mario i mađioničar", da pomenemo samo najčuvenije) i esejista oštrih zapažanja, prevashodno romansijer par excellence. I doista, osmotrimo li Manovo književno stvaralaštvo kao jedinstvenu celinu, ali i unutar razvoja nemačke književnosti, čini se da nije preterano reći da glavni doprinos ovog stvaraoca počiva upravo u oblasti romana. Počev od mladalačkog romana "Budenbrokovi" koji se, bar kada je o tematici reč, nadovezuje na reprezentativna dela naturalističke književnosti (kao što je ciklus romana "Rugon Makar" korifeja naturalističke poetike Emila Zole, čijoj je popularnosti u Nemačkoj, uzgred rečeno, doprineo i Hajnrih Man) i zahvaljujući kojem Man već sa 26 godina postaje ne samo zreo već i poznat stvaralac, preko autobiografskog romana "Kraljevsko visočanstvo", u kom je prisutna ideja o strogoj sreći, nedovršenih "Ispovesti varalice Feliksa Krula", dela kojim Man, parodirajući ispovednu prozu i koristeći strukturu pikarskog romana, ukazuje na konfrontaciju građanina i umetnika, koji se ovde javlja kao sumnjivo lice, "Čarobnog brega", prema mnogima centralnog masiva Manovog stvaralaštva, "Josifa i njegove braće", u kom autor produbljuje, dograđuje i parodira biblijsku tematiku, "Lote u Vajmaru", romana o starom Geteu i njegovom susretu sa voljenom Lotom putem kojeg Man, služeći se Geteom kao neprikosnovenom veličinom germanske tradicije, upućuje Nemačkoj reč osude u želji da upozori na put Hitlerovog režima, "Dr Faustusa", neosporne krune Manovog stvaralaštva u kom, vraćajući se Narodnoj knjizi o Faustu, Geteu i Ničeu, autor kritički osvetljava politička i ratna zbivanja ali i avangardnu umetnost, pa do romana "Izabranik", koji stoji na samom zalasku piščevog romansijerskog rada - Tomas Man ne samo da je nemački roman uveo u krug evropskog romana već je stvorio i specifičnu vrstu romana koja se, zbog svoje slojevitosti i kompleksne strukture, opire jednoznačnom tipološkom određenju.
31.10.14 Politika
Balada u prozi Tomasa Mana
„Fjorenca”
Za razliku od „Smrti u Veneciji”, delo „Fjorenca”, koje objavljuje Književna opština Vršac, potpuno je nepoznato našim čitaocima
Književna opština Vršac, u svojim prepoznatljivim bibliotekama, objavljuje svake godine dvadesetak probranih naslova. Iz ovogodišnje produkcije posebno skreću pažnju na tri knjige: Tomas Man „Fjorenca”, Gabrijel Babuc „Mahovina” i Virdžinija Vulf „Nova haljina”.
Za razliku od „Smrti u Veneciji”, ističe Draško Ređep, balada u prozi ili novela u dijalozima, ili drama za čitanje „Fjorenca” Tomasa Mana (1875–1955), gotovo je potpuno nepoznata našim čitaocima. U pitanju je ostvarenje koje fenomen duha i života tretira poznatim istorijskim događajima renesanse. Glavni junak Đirolamo Savonarola stavljen je ovde kao kontrapunkt raskošnoj, hedonističkoj stvarnosti Lorenco Medičija. Jedna istorijska tema u Manovoj dubinskoj analizi postaje aktuelna i u XX veku. Naš prevod (Nikolina Zobenica), na srpskom jeziku, ostvaruje mnogobrojna svedočanstva unapred. Berlinsko izdanje iz 1928. kao da je najavilo čitavu mahnitost nacizma koja je kasnije užasavala Mana. I koja ga je, među prvima, stavio na spisak zabranjenih autora i na lomaču knjiga Hitlerove diktature.
Dvosmerno jezičko kupanje bića u dva jezika, srpskom i rumunskom, već uspešno praktikovano u srpskoj poeziji, više puta, a pod zastavama Pope i Krdua, naglašava Nenad Šaponja, neverovatno uspešno, i u slučaju pevanja Gabrijela Babuca, daje posebne rezultate. Knjiga „Mahovina”, ispevana u četiri registra, superiorno označava savremeno pesničko polje kao prostor apsurdnog dozivanja u zaumnom hodu oko stihova i smisla. Usred nadolazeće kataklizme ima još snage da se peva, ili to je jedini izveštaj smisla.
Duboko obrastao antićevskom metafizičkom mahovinom, iz njegovog savršenstva vatre, Babuc svoje pesničke razgovore vodi na nekoliko načina, pre svega uvežbavanjem pogleda u suštinu, u apsolutnu prošlost nečega što liči na danas. Vidljivost sveta je sažeta i koncentrisana na bitnost, na opor i kratak izričaj o vazduhu, reči ili percepciji vremena, kojima je i interpretacija nepotrebna. Poezija je za ovog pesnika „svetleći mrak” koji uveliko nadrasta percepciju svakodnevnog. Fiksiranje neuhvatljivog je posledica stalne budnosti u prostoru koji se pravi pre svega „urušavanjem pesme”, a pesnička ideja nemoguće metafore nije slučajno posvećena Petru Krduu.
Engleska spisateljica Virdžinija Vulf (1882–1941), romanopisac, esejista i pisac kratkih priča, objašnjava Nenad Šaponja, jedna je od najznačajnijih figura književnog modernizma dvadesetog veka. Smatra se velikim inovatorom engleskog jezika. Eksperiment je ključna odrednica iz zbirke kratkih priča „Nova haljina” (izbor i prevod Teodore Ilić). Odsustvo čvrste pripovedne linije ukazuje nam da su neke od ovih priča lišene narativnog kvaliteta u korist slikovitosti, sna i sanjarenja, ali i muzike i kretanja kao ključnog ljudskog elementa percepcije i iskustva. Služeći se govorom lirike, ove priče predstavljaju promišljene fragmente o zvuku, boji i svetlosti, materijalnim i nematerijalnim oblicima. Fragment je njena kob. A feminizam njena vera. Njihova je forma fluidna i otvorena, te je s pravom pojedini kritičari svrstavaju u žanr hibridne proze. Ujedno su i odraz interesovanja spisateljice za simbiozu književnosti i ostalih umetnosti – što je postupak koji će se ostvariti u potpunosti i u drugim delima.
Z. R.
