Pitao sam zatim Sartra kako je prišao levici i kako je kod njih bilo posle rata.
"Ja sam u mladosti bio potpuno apolitican", rekao je on. "Potekao sam iz gradanske porodice, deda je bio republikanac, individualist, pa sam to bio i ja. Bio sam gradanin, patriota. Socijalizam me nije privlacio. Mislio sam da je covek morao biti materijalist da bi bio i socijalist, a ja to nisam bio. Prema opisima života u SSSR-u, smatrao sam da tamo ne bih mogao živeti. Ali dve ideje bile su prisutne kod mene vrlo rano: ideje jednakosti i slobode. Kao i deda, smatrao sam da su svi ljudi jednaki, i da na tome pociva demokratija. Što se slobode tice, imao sam uvek neposredno osecanje da sam slobodan.
To je ponajpre bila individualna sloboda, ali sam mnogo kasnije, tek posle rata, shvatio da je potrebno da i drugi budu slobodni da bi covek i sam bio slobodan. Ali i to je bila prepreka za prihvatanje socijalizma; on se temelji na klasnoj borbi i na solidarnosti. Ove se, medutim, radaju iz nužnosti: radnicka klasna svest nije slobodna, ona je uslovljena potlacenošcu radnika, a i sama komunisticka revolucija jeste negacija slobode. Ipak, mene je prema socijalizmu postepeno guralo to što sam mrzeo fašizam, odbacivao svaku prinudu, svaku hijerarhiju, prezirao vlast koja zahteva da ima sva prava nada mnom. Bio sam takode strasni antihrišcanin, i vec u dvanaestoj godini sam zakljucio da bog ne postoji. Od toga nikad nisam odustao. Ne mogu reci da sam mrzeo ’buržoaziju’, jer u mladosti nikakvog klasnog osecanja kod mene nije bilo, ali sam mrzeo buržoaski elitizam, njihovo osecanje nadmocnosti nad ostalim narodom. Za vreme rata smatrao sam da i ja treba da ispoljim neki otpor, pa sam s mojim licnim prijateljima osnovao grupu, koju sam nazvao ’Socijalizam i sloboda’. Osecao sam potrebu da se borimo zajedno sa socijalistima iako me oni nisu prihvatali. Pošto sam studirao u Nemackoj, i još kod Hajdegera, podozrevali su da sam poslat iz Nemacke da se ubacim u njihove redove.
Teške optužbe
Neposredno posle oslobodenja izgledalo je, da se stvari popravljaju. Casopis Komunisticke partije "Akcija" (Action) hvalio je neke moje tekstove. Cesto sam se u to vreme vidao s uglednim komunistima kao što su bili Kurtad, Ponz, Rolan i Kanapa (bio je moj ucenik). Kanapa je za prvi broj casopisa "Moderna vremena" (koji sam tada pokrenuo) poslao svoj clanak. Svi levo orijentisani casopisi su razmenjivali tekstove i uvodnike. Ali to nije dugo trajalo. Ubrzo su poceli napadi. ’Sartrova politicka misao je bila konfuzna’, njegove ideje mogle su da štete. U pocetku, te kritike bile su relativno diskretne, ali se ton brzo zaoštravao. Partiji je bio nepodnošljiv posleratni uspeh egzistencijalizma. Pokušao sam da održim dijalog, bez ustupaka u principima, i ne odricuci se kritike. Komunisti su odgovorili da sam ’placenik americke ambasade’, da podržavam ’umirucu buržoaziju’ i da je ’egzistencijalizam njihov ideološki protivnik broj jedan’. Poslao sam ipak jedan clanak casopisu"Akcija", ’povodom egzistencijalizma’, u kome sam predložio da se ’jasno utvrde naša slaganja i razlike’, da se prestane s licnim napadima i vredanjima. Nekoliko nedelja kasnije, u junu 1945, odgovorio mi je Anri Lefevr i prebacio da sam ’ucenik naciste Hajdegera’, da sam ’idealist, subjektivist i proizvodac ratnog oružja protiv marksizma’. Kasnije me je "L’Humanité" nazivao lakejem u službi ’americkog imperijalizma’. Kao filozof ja sam, navodno, sveo coveka na cetvoronošca, od kojih je jedna politicka noga igrala s reakcijom, druga noga je bila dekadentni pisac, treca – grobar radnicke klase, a cetvrta – trubac buržoaskog društva. Kanapa je u to vreme napisao tekst "Egzistencijalizam nije humanizam" u kome je mene uporedio s fašistoidnim cirom.
Ja sam na sve to odgovorio u "Modernim vremenima" tekstom pod naslovom ’Šta je literatura’. Tu sam rekao otprilike: Ako me sada pitaju da li pisac, da bi dospeo do masa, treba da ponudi svoje usluge Komunistickoj partiji, moj odgovor je "Ne". Politika staljinistickog komunizma nespojiva je s poštenim obavljanjem književne profesije.
Kampanja protiv mene dostigla je vrhunac kad sam objavio "Prljave ruke". Tada je partijska štampa pisala da je Sartr prodao poslednje ostatke svoje casti. Kad je po komadu snimljen film, Komunisticka partija Francuske slala je svoje aktiviste u sale u kojima se film prikazivao da protestuju protiv takve ocigledne policijske provokacije. Tada mi je Ilja Erenburg rekao da sam prodao svoju dušu za šaku sociva".
"Da, Ilja Erenburg!", morao sam da uskocim. "On je i sam bio u teškocama, pa je spasavao svoju kožu zadajuci udarac vama. Ali, što se tice "Prljavih ruku" taj komad se pre nekoliko godina davao u Beogradu. Video sam ga. Izazvao je ogromno interesovanje. Mnogi su mislili da je komad bio antikomunisticki – što je u Beogradu znacilo ’antistaljinisticki’, jer su se poistovetili s Igoom – mladim, idealistickim komunistom, što ubija partijskog vodu Oderera, zbog saradnje s partijskim neprijateljima (koja je iz nekih ’viših’ razloga mogla biti korisna za Partiju). Medutim, meni je izgledalo da su vaše simpatije na strani Oderera. Drago mi je što sad imam priliku da to proverim. Da li je taj utisak tacan, i kako ga možete objasniti? Nije li Igo borac protiv upotrebe loših sredstava radi dostizanja plemenitih ciljeva?"
Šta biva sa pobednicima
"Ne", protestovao je Sartr, "Igo mi nikad nije bio simpaticna licnost. Dakle, vaš utisak jeste tacan. Ja ne volim te mlade, gradanske intelektualce, koji nekriticki, za odreden period vremena, prihvataju neku ideologiju, i onda su spremni da ubiju radi bilo kog principa, makar i ovog o ciljevima i sredstvima. On, dakle, ne voli ljude nego ideje. Bliži mi je Oderer, zreo, realan covek, koji ce prekršiti princip, ako to može spasti ljudske živote (a o tome je bila rec kad on pravi kompromis s partijskim neprijateljima). ’Ciste ruke’ jeste luksuz koga se moraju odreci pravi revolucionari koji se bore za bolji život potlacenih. Sem toga, veoma me je naljutilo ono što se desilo kad je komad prikazan u Njujorku, pod naslovom "Crvene rukavice". Americki kriticari hvalili su komad kao nesumnjivo antikomunisticki, jer su, u svojoj površnosti, to i ocekivali, znajuci koliko me napada Francuska komunisticka partija".
"Dobro, jasno je da niste želeli da se nadete u društvu ozloglašenih antikomunista, kakvi su Amerikanci. Ali to još nije dovoljan razlog da budete na strani Oderera protiv Igoa. Oderer jeste stari partijski kurjak, pomalo cinican, pomalo neosetljiv za moralne dileme. Ne samo što hoce da gurne partiju u neku neprincipijelnu koaliciju i da relativiše osnovne principe, vec se i udvara Igoovoj devojci, što se ne smatra znakom dobrog ukusa u ovakvim organizacijama".
"Istina je", pomirljivo je produžio Sartr, "da u vreme kad sam pisao ’Prljave ruke’ nisam mogao da prihvatim nijedno od dva suprotna gledišta. Zato sam dao jake razloge i za jedno i za drugo. Igo je tip mladog idealiste, liberalnog vaspitanja i krutih moralnih normi. Oderer je možda pomalo moralno labilan ali iskusan, zreo, realist; jedino takvi ljudi mogu pobediti".
"Tu se sad otvara veliko pitanje: A šta biva kad pobede? Upravo takav je Tito. Bio je vrlo vešt, vrlo sposoban. Genijalan voda. Ali nema pravila koje nije prekršio. Nema neprincipijelnog saveza u koji nije stupio: sa Staljinom, Cercilom, papom, Arapima, masonima, cionistima... Bio je dosad vrlo uspešan, ali uništio je ogromne moralne rezerve, koje su dugo narodu davale snagu. Spolja, mi smo još uvek vrlo uspešni. Ali je veliko pitanje kakva ce biti naša buducnost s ovakvim podelama i ovakvim cinizmom voda".
05.07.03 Politika
Razgovori i upiti
O dvadesetak svetski poznatih, značajnih i uticajnih filozofa, obuhvaćenih ovim delom, o njihovim imenima, pogledima, pa i sudbinama, mnogi bar ponešto znaju; o susretima i plodonosnoj saradnji, vezama i prijateljstvima našeg filozofa Mihaila Markovića s njima malo ko, ako iko, pobliže zna. O svemu tome, pouzdano i rafinirano, obaveštava nas u detalju i podatku, u nijansama i finesama, ova izuzetno zanimljiva i vredna knjiga.
I da njenom autoru odmah čestitamo: najpre zato što je tokom čitave druge polovine dvadesetog veka bio, i ostao, na prvoj liniji filozofskog fronta i života, što je uvek bio prisutan, provokativan i produktivan; i što se, čvrsto verujući u svoju vokaciju, prema filozofiji i njenim pitanjima odnosio s punim poštovanjem, čuvao dostojanstvo uma, ne čineći ništa što bi narušilo njegov dignitet i visinu filozofije; i, najzad, što je znao kako da ostane društveno-politički angažovan i etički odgovoran, a da pri tom sačuva svoj moralni integritet.
Marković je, naime, kao retko ko, imao tu sreću da gostujući na univerzitetima, raznim tribinama i skupovima, u više od trideset zemalja sveta, upozna sve te umne ljude, dakako, one koje je sâm izabrao, s kojima su razgovori bili plodonosni, iz čijeg života je neposredno znao dovoljno zanimljivih epizoda.
Logički i teorijski argument
Bili su to razgovori mislilaca najrazličitijih pogleda: marksista, egzistencijalista, logičkih semantičara, filozofa nauke, psihoanalitičara i fenomenologa, realista, fizikalista, idealista, strukturalista i logičkih atomista, levih i desnih, ekstremnih i umerenih, dogmatika i skeptika, ateista i vernika, itd. Rečju: pravo bogatstvo razlika.
No, svi oni imaju i jedan zajednički sadržatelj, nešto što ih sve objedinjuje: svi traže neki pasaž do cilja – do istine, slobode, sreće, blagostanja, opuštenosti; svi pokušavaju uz pomoć mešavine skepticizma da očiste naše misli od predrasuda; svi se trude da demaskiraju skrivene premise naših ubeđenja; svi dobro znaju šta je logički i teorijski argument; svi su humanisti, hrišćanski ili laički, svejedno; svi su oni utopisti, a takvi su nam baš i potrebni.
Puno je u svemu tome detalja, senki, nijansi, varnica koje je naš filozof oštroumno zapažao, beležio i ovde prvi put obelodanio. Svoje sagovornike nije štedeo, postavljajući im nimalo laka pitanja i primedbe, na primer: Ejru – da je njegovo svođenje broja dimenzija značenja na dve pogrešno; Kolakovskom – da je realno staljinističko društvo zamenio jednom idealnom fikcijom, jednim graničnim pojmom; Poperu – da marksizam niti dovoljno poznaje niti ga razume; Goldmanu – da je neprihvatljiv njegov stav o kriteriju suđenja delima i autorima koji pripadaju jednoj istoj civilizaciji; Fromu – da je neubedljiva njegova tvrdnja o tome da će zdrave tendencije u čoveku, na kraju, prevagnuti nad onim destruktivnim; Markuzeu – da je sporan njegov pojam utopije, slažući se s njim da se uvek kockamo s budućnošću, itd. Tu su, dakako, i brojni susreti sa Raslom, Sartrom, Karnapom, Adamom Šafom, Kosikom, Čomskim i drugima.
Autobiografski tragovi
Baviti se filozofijom, očito, nije tek puka zabava nego velika muka, znak dubokog uznemirenja, pokušaj smirenja. Ali to je oblik života Mihaila Markovića u kojem se znatiželja i lucidnost međusobno oplođuju; kritička inteligencija. Zajedno sa smislom za sintezu, Marković poseduje i smisao za probrani, upečatljivi detalj, strogo logički misli, izvrsno zna i lepo kaže. To je pismenost jednog jakog intelektualca, pismenost izgrađenog stila i dosledno zadržanog stava. Bilo da je složena ili jednostavna, Markovićeva misao je uvek precizna, ideje nedvosmislene, sudovi određeni.
Mnogi od sagovornika Mihaila Markovića već su otišli u tamu nepostojanja, ali je ostala njihova nedvosmislena poruka: filozofija nikad nije prestala, i filozofija nikad neće prestati. U njoj nijedan jedini stav ne važi za neosporan. Filozofi, dakle, ne otkrivaju istinu, ali je njihovo prisustvo neophodno da se um ne bi ulenio, da bi uzimao u obzir različite mogućnosti odgovora na naša pitanja. I Marković je tu mnogo naučio, valjalo je toliko toga savladati oko sebe, i u sebi. Ovaj, nesumnjivo, poznaje filozofiju, i život, i ima kultivisanu meru njegovog kazivanja. Ovi, i ovakvi susreti i razgovori izoštravaju naše logičke sposobnosti, ne dozvoljavaju nam da se predamo dogmi ili pohlepi. Filozofiji su, očito, potrebni i kopači i iscelitelji, kako oni avanturistički nastrojenog duha puni bravura, tako i oprezni zaštitnici. I ova Markovićeva najnovija knjiga, s njegovim duboko autobiografskim tragovima, ostavlja nas u uverenju da je prisustvo filozofa bitan i neizbežan uslov trajanja naše kulture.
Risto TUBIĆ
