Filozofska životinja - zoografski nagovor na filozofiju

07.02.09 Danas

Na početku svoje knjige Reči i stvari, Mišel Fuko navodi urnebesni Borhesov tekst koji, pak, citira „izvesnu kinesku enciklopediju“.

Ta kineska enciklopedija deli životinje na: „a) one koje pripadaju Caru, b) mirišljave, c) pripitomljene, d) male svinje, e) sirene, f) čudovišta, g) pse na slobodi, h) one koje su uključene u ovu klasifikaciju, i) koje se uzbuđuju kao ludaci, j) bezbrojne, k) nacrtane tankom kičicom od kamilje dlake, l) et caetera, m) koje su slomile krčag, n) koje iz daljine liče na muve“. U sadržaju knjige Predraga Krstića Filozofska životinja (podnaslov: Zoografski nagovor na filozofiju) pronalazimo i ovakve podnaslove: „Zmija zmiji grize reč“, „Bube te jele svu noć“, „Živahni leš“, „Shock the monkey“, „Bee“, „Mee“, „I-a“, „Rani kuju da te ujebe“, „Nema za šta da uvati“, „Bul šit terijer“, „Hot bog“, „Rzanje i trzanje“, „Najmiliji moj akrepe“, itd - dakle nailazimo na razuzdanu jezičku igru koja bi se, po duhovitosti i sasvim nejasnom kriterijumu klasifikacije životinja, nesumnjivo dopala Fukou (Borhesu još i više). Dopala bi mu se, izvesno je, i svojom sadržinom zato što, doduše u drugačijem pojmovnom registru, radi isto što i Reči i stvari: dekonstruiše ideologiju prirodnosti. Za razliku, međutim, od slavne Fukoove knjige koja spada među najteže filozofske tekstove 20. veka, Krstićeva knjiga je, čini se, mnogo lakše prohodna, zavodljivo duhovita i podmuklo zabavna. Iako vrvi od citata, ona je lišena prateće akademske aparature – nema fusnota (a da čitalac ni u jednom slučaju nije lišen upućivanja na izvore) – čitavi odlomci pisani su u esejističko-literarnom maniru, veliki broj primera uzet je iz književnosti, ali se njeno filozofsko nadahnuće i njena filozofska nosivost ni u jednom trenutku ne mogu dovesti u pitanje. Tome ne doprinose samo pojmovna splitanja i rasplitanja, već, pre svega, nepopustljiv filozofski stisak iz kojeg se životinja ne može izvući.

Filozofska životinja je, kao i „drveno gvožđe“ – oksimoron, spoj reči koje se uzajamno isključuju. Životinja i filozofija se, u kombinaciji koju nudi izraz „filozofska životinja“, ne trpe – one pripadaju dvama suprotstavljenim svetovima. Dok je filozofija izraz visoke kulture, apstraktno mišljenje i mišljenje apstrakcija, dakle moći umeće uopštavanja kojima nije obdarena ni većina ljudi, životinja je kao čista priroda, kao izraz čiste prirodnosti, na suprotnom polu svakog filozofskog pokušaja. Životinja može biti predmet filozofskog mišljenja, ali filozofskom, po definiciji, ne može biti. Tako stvari stoje na prvi pogled. Drugi pogled, međutim, većusložnjava stvar. Ako je pre dve i po hiljade godina Aristotel čoveka definisao kao „političku životinju“ i ako se to određenje, uza sve mene, održalo do danas, onda možda ima smisla progovoriti i o filozofskoj životinji. Psihologistička dogma kaže da je animalni deo čoveka, čak i kada je rečo izrazu najviše kulture, uvek na delu, makar i kao prerađen kroz jezik, ili ljudsku zajednicu. No, Predrag Krstićnašem pogledu nudi, zapravo, treću perspektivu: životinja kod njega nije, naprosto, prirodni deo našega bića uvek suprotstavljen onom kulturnom delu (u toj suprotstavljenosti se uglavnom iscrpljuju psihološki uvidi), većje životinja naše drugo kao uslov mogućnosti prvog (svesnog, racionalnog, jezički raščlanjivog), ali na način jedne sasvim pervertovane transcendentalne strukture. Krstić, naime, ubedljivo pokazuje da je životinja, a s njom i sva prirodnost, izvedena iz kulture, da ni životinja ni priroda nisu prirodne, da su konstrukti, ali da su, istovremeno, upravo kao izvedene (a ne izvorne, prirodne, primordijalne), one konstitutivne za nas.

Prethodna rečenica je zamršena i, za uho nesviklo na filozofske paradokse, neprozirna. Knjiga Filozofska životinja, uprkos tome što je rečo visokom dometu filozofske literature, to uopšte nije. Prohodnost joj obezbeđuje (samo)ironija kao svojevrsni Krstićev metodski imperativ. Više nego na neozbiljnost – premda je i neozbiljnost važan sastojak ozbiljnog filozofskog teksta – (samo)ironija upućuje na samorefleksivni zahvat kojim autor, od prve stranice knjige, sebe pomno drži na oku. Naime, da bi se napisala knjiga visoke jezičke samosvesti, vrcava i duhovita, prožeta sloterdajkovskim paradoksima i iznenađenjima, a da, istovremeno, bude adornovski nadahnuta (dakle teorijski odgovorna, eruditska), autor sebe ne sme da shvati previše ozbiljno, ne sme da se „prima“ na sebe, ne sme sebe da štedi da bi, paradoksalno, tako osvojio poziciju s koje može sasvim ozbiljno da se igra. Da stvar bude još elegantnija, Krstić, zapravo, čvrsto drži uporište jedne velike filozofske tradicije kojoj ni po koju cenu ne pada na pamet da žrtvuje subjekt, samorefleksiju, kritiku, dakle čitav filozofski arsenal koji se pomalo tupi u dodiru sa temom kakva je životinja, ali sav Krstićev jezičko-filozofski brio, taj žar mišljenja koje misli sebe samo i koje misli protiv sebe, daje mu za pravo i učvršćuje u hrabroj odluci da napiše filozofsku knjigu kakve do sada nije bilo na srpskom jeziku.

Na krhkom, jedva postojećem domaćem tržištu filozofske literature, na kojem preovlađuju monografski pristupi proistekli iz magistarskih i doktorskih radova, knjiga koja se hvata u koštac s problemom i prati ga na respektibilnih 500 stranica, poduhvat je za kojim iznurena domaća filozofska scena naprosto vapije.

Ivan Milenković

03.01.09 Danas

Na početku svoje knjige Reči i stvari, Mišel Fuko navodi urnebesni Borhesov tekst koji, pak, citira „izvesnu kinesku enciklopediju“. Ta kineska enciklopedija deli životinje na: „a) one koje pripadaju Caru, b) mirišljave, c) pripitomljene, d) male svinje, e) sirene, f) čudovišta, g) pse na slobodi, h) one koje su uključene u ovu klasifikaciju, i) koje se uzbuđuju kao ludaci, j) bezbrojne, k) nacrtane tankom kičicom od kamilje dlake, l) et caetera, m) koje su slomile krčag, n) koje iz daljine liče na muve“.


Protiv prirodnosti

U sadržaju knjige Predraga Krstića Filozofska životinja (podnaslov: Zoografski nagovor na filozofiju) pronalazimo i ovakve podnaslove: „Zmija zmiji grize reč“, „Bube te jele svu noć“, „Živahni leš“, „Shock the monkey“, „Bee“, „Mee“, „I-a“, „Rani kuju da te ujebe“, „Nema za šta da uvati“, „Bul šit terijer“, „Hot bog“, „Rzanje i trzanje“, „Najmiliji moj akrepe“, itd - dakle nailazimo na razuzdanu jezičku igru koja bi se, po duhovitosti i sasvim nejasnom kriterijumu klasifikacije životinja, nesumnjivo dopala Fukou (Borhesu još i više). Dopala bi mu se, izvesno je, i svojom sadržinom zato što, doduše u drugačijem pojmovnom registru, radi isto što i Reči i stvari: dekonstruiše ideologiju prirodnosti. Za razliku, međutim, od slavne Fukoove knjige koja spada među najteže filozofske tekstove 20. veka, Krstićeva knjiga je, čini se, mnogo lakše prohodna, zavodljivo duhovita i podmuklo zabavna. Iako vrvi od citata, ona je lišena prateće akademske aparature – nema fusnota (a da čitalac ni u jednom slučaju nije lišen upućivanja na izvore) – čitavi odlomci pisani su u esejističko-literarnom maniru, veliki broj primera uzet je iz književnosti, ali se njeno filozofsko nadahnuće i njena filozofska nosivost ni u jednom trenutku ne mogu dovesti u pitanje. Tome ne doprinose samo pojmovna splitanja i rasplitanja, već, pre svega, nepopustljiv filozofski stisak iz kojeg se životinja ne može izvući.

Filozofska životinja je, kao i „drveno gvožđe“ – oksimoron, spoj reči koje se uzajamno isključuju. Životinja i filozofija se, u kombinaciji koju nudi izraz „filozofska životinja“, ne trpe – one pripadaju dvama suprotstavljenim svetovima. Dok je filozofija izraz visoke kulture, apstraktno mišljenje i mišljenje apstrakcija, dakle moći umeće uopštavanja kojima nije obdarena ni većina ljudi, životinja je kao čista priroda, kao izraz čiste prirodnosti, na suprotnom polu svakog filozofskog pokušaja. Životinja može biti predmet filozofskog mišljenja, ali filozofskom, po definiciji, ne može biti. Tako stvari stoje na prvi pogled. Drugi pogled, međutim, većusložnjava stvar. Ako je pre dve i po hiljade godina Aristotel čoveka definisao kao „političku životinju“ i ako se to određenje, uza sve mene, održalo do danas, onda možda ima smisla progovoriti i o filozofskoj životinji. Psihologistička dogma kaže da je animalni deo čoveka, čak i kada je rečo izrazu najviše kulture, uvek na delu, makar i kao prerađen kroz jezik, ili ljudsku zajednicu. No, Predrag Krstićnašem pogledu nudi, zapravo, treću perspektivu: životinja kod njega nije, naprosto, prirodni deo našega bića uvek suprotstavljen onom kulturnom delu (u toj suprotstavljenosti se uglavnom iscrpljuju psihološki uvidi), većje životinja naše drugo kao uslov mogućnosti prvog (svesnog, racionalnog, jezički raščlanjivog), ali na način jedne sasvim pervertovane transcendentalne strukture. Krstić, naime, ubedljivo pokazuje da je životinja, a s njom i sva prirodnost, izvedena iz kulture, da ni životinja ni priroda nisu prirodne, da su konstrukti, ali da su, istovremeno, upravo kao izvedene (a ne izvorne, prirodne, primordijalne), one konstitutivne za nas.

Prethodna rečenica je zamršena i, za uho nesviklo na filozofske paradokse, neprozirna. Knjiga Filozofska životinja, uprkos tome što je rečo visokom dometu filozofske literature, to uopšte nije. Prohodnost joj obezbeđuje (samo)ironija kao svojevrsni Krstićev metodski imperativ. Više nego na neozbiljnost – premda je i neozbiljnost važan sastojak ozbiljnog filozofskog teksta – (samo)ironija upućuje na samorefleksivni zahvat kojim autor, od prve stranice knjige, sebe pomno drži na oku. Naime, da bi se napisala knjiga visoke jezičke samosvesti, vrcava i duhovita, prožeta sloterdajkovskim paradoksima i iznenađenjima, a da, istovremeno, bude adornovski nadahnuta (dakle teorijski odgovorna, eruditska), autor sebe ne sme da shvati previše ozbiljno, ne sme da se „prima“ na sebe, ne sme sebe da štedi da bi, paradoksalno, tako osvojio poziciju s koje može sasvim ozbiljno da se igra. Da stvar bude još elegantnija, Krstić, zapravo, čvrsto drži uporište jedne velike filozofske tradicije kojoj ni po koju cenu ne pada na pamet da žrtvuje subjekt, samorefleksiju, kritiku, dakle čitav filozofski arsenal koji se pomalo tupi u dodiru sa temom kakva je životinja, ali sav Krstićev jezičko-filozofski brio, taj žar mišljenja koje misli sebe samo i koje misli protiv sebe, daje mu za pravo i učvršćuje u hrabroj odluci da napiše filozofsku knjigu kakve do sada nije bilo na srpskom jeziku.

Na krhkom, jedva postojećem domaćem tržištu filozofske literature, na kojem preovlađuju monografski pristupi proistekli iz magistarskih i doktorskih radova, knjiga koja se hvata u koštac s problemom i prati ga na respektibilnih 500 stranica, poduhvat je za kojim iznurena domaća filozofska scena naprosto vapije.

Ivan Milenković

21.12.08 Politika

Knjiga „Filozofska životinja” mr Predraga Krstića predstavljena je u klubu-knjižari „Glasnik” kao izdavački poduhvat „Službenog glasnika” i Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda.

Pojava ove knjige, kako su ocenili Vladimir Milisavljević, Ivan Milenković i Aleksandar Dobrijević, predstavlja svojevrsni „filozofski događaj”.

Prema njihovim rečima, posve neobična, zahtevna i zanimljivim stilom pisana, „Filozofska životinja” pokazuje izuzetnu erudiciju autora koji je pokazao sveobuhvatno, enciklopedijsko znanje o položaju i ulozi životinja u filozofskoj literaturi,a osnovnu nit dela ispisuju ironija i autorovo dovođenje u pitanje principa filozofije, što Krstićevu knjigučini „lucidnim, zanimljivim i veoma bitnimštivom”.

Autor je objasnio da je filozofska životinja ona životinja koja se pojavljuje u filozofskim tekstovima, ali i posebna ljudskaživotinja koja se bavi filozofijom i koja sve dovodi u pitanje. Kroz osam životinjskih vrsta (zmije, insekti, ptice, majmuni, psi, domaće životinje, čudovišta i mačke),Predrag Krstić pratikakve im se simboličke vrednosti pripisujuu filozofskoj, ali i u književnoj, etnološkoj, mitološkoj i religioznoj literaturi.Kakve pojmove iniciraju, kakve figure mišljenja provociraju? Šta prokazuju, a šta prizivaju? I šta, govore nama, ljudskoj životinji, koja bi da govori o njima?

Učesnici promocije složili su se da je reč o filozofskoj knjizi par excellance, koja otvara perspektive različitim tumačenjima a zbog svog zabavnog momenta ide u red onih knjiga koje valja držati na noćnom stočiću.

Predrag Krstić (1964) diplomirao je i magistrirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavio je monografsku studiju „Subjekat protiv subjektivnosti: Adorno i filozofija subjekta”, dve zbirke poezije „Psihokosmografija pesme” i „Uknjiženje poezije”, roman „Povedanje”.

M. S.