Filozofska analiza iracionalnosti: izmenjena stanja svesti i slabost volje

29.12.06

Filozofska psihopatologija je nova disciplina mišljenja u srpskoj filozofiji. Nedavno je izašla iz štampe knjiga Filozofska analiza iracionalnosti: izmenjena stanja svesti i slabost volje (Mali Nemo, Pančevo, 2006.) docenta Filozofskog fakulteta dr Milanka Govedarice. Knjiga je nastala nakon stručnog usavršavanja u SAD i dugogodišnjeg bavljenja savremenom filozofijom, filozofijom psihoanalize i filozofskom psihopatologijom i bavi se pitanjima toka svesti i slabosti volje.

S obzirom na to da je reč o pionirskom radu u filozofskoj disciplini kojom se u srpskoj filozofiji još niko ne bavi, razgovor počinjemo pitanjem:

Šta je karakteristika te discipline, kada je konstituisana u svetu, kako se filozofi bave psihološkim problemima i u čemu se to bavljenje razlikuje od delatnosti empirijskih psihologa?
- Filozofska psihopatologija je jedna od novijih grana filozofske psihologije ili filozofije duha, kako se još naziva ova disciplina. Pitanja o odnosu između duha i materije, duše i sveta, vekovima su bila neodvojivi deo najopštijih filozofskih razmatranja o strukturi kosmosa, ali i predmet radoznalosti svakog čoveka. Drevni ljudi su smatrali da sve stvari sveta imaju svoju dušu, da sve materijalne stvari nastaju iz duše, da je duša stvoritelj sveta. Stanovište nauke s kraja XX veka je da je sam duševni život najsavršeniji proizvod evolucije žive materije. Više od toga, deo savremene nauke smatra da duševni život u strogom smislu i ne postoji, već da je on samo puki izraz hemijskih procesa u mozgu i nervima. A to znači da su i naše emocije, naša najuzvišenija osećanja i misli deo hemijskih procesa, suprotno onome što su ljudi vekovima smatrali verujući u Boga ili bilo koju višu duhovnu realnost.

Pošto se psihologija vremenom odvojila od filozofije i postala posebna naučna disciplina, filozofsko bavljenje psihološkim temama dobilo je formu jedne posebne filozofske discipline – filozofske psihologije. Filozofska psihopatologija se definitivno konstituisala u poslednjoj dekadi 20. veka, serijom studija o filozofskim pretpostavkama i konsekvencama najnovijih saznanja o različitim oblicima mentalnih poremećaja. Za razliku od istraživanja abnormalnog u domenu empirijske psihologije, filozofe u ovoj oblasti interesuju tzv. granična pitanja, koja se tiču jezika kojim opisujemo duševna stanja, odnosa postupnosti ili radikalnosti prelaska između normalnog i abnormalnog i našeg vrednovanja izmenjenih stanja svesti.

Šta je to što savremena nauka i filozofija nazivaju mentalnim životom čoveka, a što su ljudi oduvek nazivali duhom ili dušom?
- U ovom trenutku najprihvatljivije je fizikalističko shvatanje psihičkog života po kome postoji identitet između moždanih procesa i stanja svesti. A to znači da stanja svesti – naše želje, verovanja, namere, ideje, sećanja, opažanja... nisu od neke posebne tvari različite od materije, kako je mislio Dekart, već su identična sa hemijsko-fizičkim procesima u mozgu i celom organizmu. Npr. doživljaj bola nije ništa drugo nego fiziološki proces koji nastaje nadražajem posebne vrste vlakana, a taj nadražaj je opet čista biohemijska reakcija. To važi i za svaku drugu vrstu emocija: strah, srybu, radost, ali i za ideje, mišljenje i odluke.

Svođenje duše na neuroanatomiju i molekule, enzime i elektroimpulse je težak udarac čovekovom verovanju u njenu uzvišenost nad organskim i materijalnim, zahvaljujući kome su nastale tolike svetske religije i svet umetnosti!
- Za sve pristalice tradicionalnog veličanja unutrašnjeg carstva duše i pobornike autonomije ljudskog duha, ohrabrujuće je to što i mnogi zastupnici teorije o psihofizičkom identitetu smatraju da će čovek još veoma dugo – ako ne i zauvek – mentalne događaje bolje opisivati tradicionalnim rečnikom, nego jezikom neurofiziologije. U tom smislu intenzitet i tok mentalnog života je uslovljen bogatstvom jezika kojim se služimo. A naša svest o sebi je rezultat serije samoopisivanja toka svesti i iskustva, koje se odvija celog života.

Predmet analize u vašoj knjizi je problem iracionalnosti. Ako su moderne nauke i filozofija toliko uznapredovale da dušu objašnjavaju biohemijom, šta kažu o razlici između iracionalnih i racionalnih mentalnih procesa?
- Nečija iracionalnost se može konstatovati samo na pozadini njegovog racionalnog toka svesti, što znači da je racionalnost – paradoksalno – preduslov iracionalnosti?! S druge strane gledano, uviđanje iracionalnosti dovodi do njenog racionalisanja, do nastajanja sekundarne forme racionalnosti, što opet povlači pojmovne teškoće. Srećom, radi se o paradoksu koji se živi i koji se samo u životu može i razrešiti, kroz naknadno reintegrisanje otrgnutih epizoda vlastitog toka svesti. Razlika između racionalnog i iracionalnog nije razlika u vrsti, već razlika u stepenu, što onemogućava njihovo striktno teorijsko razgraničenje, ali omogućava egzistencijalno prožimanje različitih doživljaja i autokorigovanje vlastitog iskustva.

U svakodnevnom životu ljudi pod iracionalnim najčešće podrazumevaju nešto s onu stranu razuma, što izmiče našoj kontroli – sumanutost, ludilo...
- Moja osnovna teza je, naprotiv, to da je iracionalnost s ovu stranu razuma, da između iracionalnosti i razumnosti ne postoji nekakav neprobojni zid, već komplementarnost i prožimanje. Ako je shvatamo kao stanje duha, nerazumnost nije strana, već bliska razumu, što znači da u svakom gubitku razuma ima malo mudrosti, isto kao što i u svakoj mudrosti ima malo ludosti. S druge strane, ne negiram činjenicu da postoje i striktno somatski uslovljeni oblici bezumlja, ali smatram da takve poremećaje ne treba niti imenovati, niti opisivati kao stanja duha. Po definiciji, mentalnim ili duhovnim treba nazivati samo ona stanja koja mogu biti i drugačija, koja čovek sam izaziva, menja i popravlja svojom duhovnom aktivnošću.

Da li je racionalno jedini izvor stvaralačkog? U svim vremenima postajali su mislioci i ljudi nauke koji su tvrdili da čovek nije toliko racionalan koliko uobražava.
- Siguran sam da čovek koji živi u vremenu kosmičkih letova, genetskih istraživanja, transplantacije organa i produženja života, koristi samo manji deo svojih ukupnih psihofizičkih potencijala. Iako je celokupna savremena tehnološka civilizacija rezultat logičke racionalnosti, smatram da ne treba zanemariti ni značaj drugih formi mišljenja (alogičkog mišljenja), kao što se to događa u našem vremenu.

Najvažniji prodori u sferi duha, kako u umetničkom stvaralaštvu, tako i u naučnom saznanju, ne dešavaju se u formi logički postupnog razmišljanja, već na skokovit i alogičan način, koji u odnosu na logičke standarde deluje iracionalno. Logičko mišljenje nije jedini oblik mišljenja, jer čovek ne misli samo glavom, već celim svojim bićem, i upravo na taj način razrešava svoje ključne egzistencijalne dileme.

Utisak je da danas, više nego ikada kroz istoriju, ljudi eksperimentišu sa sopstvenom svešću, koristeći razne psihotropne supstance, kako bi pobegli od normalnog toka svesti, izazvali efekte kvalitetnijeg doživljaja, jače ili rasplinutije koncentracije, većeg užitka...
- Da. Današnji ljudi su skloni traženju veštačkih rajeva. I to je svojstveno kako običnim ljudima tako i umetnicima. Oldos Haksli je imao fascinantna iskustva sa psihotropnim supstancama koje se mu otvorile vrata percepcije. A Sartr je doživeo veliko razočarenje u svom eksperimentu sa meskalinom. Mladim ljudima ne bih preporučio da intenzitet doživljaja traže tim putem zato što psihotropne supstance stvaraju fiziološku zavisnost i udaljuju mladog čoveka od realnosti.

Smatram da neki drugi načini izazivanja izmenjene svesti bez hemijskih sredstava a na osnovu produbljivanja vlastite pažnje donose osveženje, a da nas ujedno ne udaljavaju od stvarnosti. Ovaj oblik indukovanja izmenjene svesti je moguće koordinirati (usaglasiti) sa svakodnevnim obavezama i pospešiti vlastitu kreativnost. Ljubavna veza je npr. mnogo prirodniji put za obogaćivanje duševnog života; doživljavamo fascinaciju, a nismo van realnosti, nasuprot, uspešniji smo u realnom životu. Nasuprot psihotropnim supstancama, tišina može biti jak okidač izmenjene svesti koji ne ostavlja štetne posledice. Izdvajanjem iz dnevne vreve i usamljivanje nam može doneti duboki duševni mir i fascinantna duhovna iskustva. Naravno, potrebno je ovladati određenim tehnikama usmeravanja vlastite pažnje da bi naši najtiši trenuci bili ujedno i najbogatiji. Razne tradicije nude svoja uputstva, kao što su: molitva, transcendentalna meditacija, autogeni trening...

Kako izmenjena stanja svesti utiču na naš identitet i samosvest? Neki ljudi se opiru i snu, a pogotovu totalnoj anesteziji iz straha od prekida ili promene toka svesti.
- Učestalo događanje izmenjenih stanja svesti predstavlja potencijalnu opasnost za jedinstveni lični identitet, ali ne nužno i uzrok psihološke dezintegracije, jer je u načelu moguće njihovo koordinisanje sa glavnim tokom mentalnog života. U slučajevima kada se alternativna iskustva uspešno autorizuju i autobiografski opisuju, ona nesumnjivo obogaćuju ličnost, dok u suprotnim situacijama ova stanja ugrožavaju identitet i integritet date osobe.

To, opet, presudno zavisi od same ličnosti i od njene sposobnosti da u glavni tok vlastite svesti integriše i etape diskontinuiteta. Lični identitet se zasniva na kontinuitetu svesti, na jezičkoj obradi i narativnom povezivanju svih pojedinačnih iskustava. Ukoliko ova obrada nije uspešna, odnosno objedinjujuća, može doći do cepanja svesti o sebi, na više separatnih autobiografskih naracija.

Šta je uopšte slabost volje, a šta je snažna volja?
Po definiciji, o slučajevima slabosti volje možemo govoriti samo onda kada data osoba slobodno i samostalno bira ono što sama smatra lošim, tj. lošijim u odnosu na neku drugu raspoloživu mogućnost. Smatrajući da čovek – ako je zaista slobodan da bira – uvek bira ono što sam smatra dobrim (boljim), Sokrat je tvrdio da slabost volje, po logici stvari, nije moguća. Nažalost, veliki filozof nije bio u pravu, zato što je prevideo lavirintsku složenost čovekovog bića, usled koje filozofski paradoksi postaju živa realnost ljudskog iskustva. Čovekova volja ima različite stepene, pa može biti kako snažna, tako i slaba. Njen intenzitet dolazi do izražaja u situacijama konfliktnih motiva, kada se ono što više cenimo ne poklapa sa onim što više želimo. U takvim situacijama, slabost volje manifestujemo podležući trenutnim željama, a snagu volje potvrđujemo biranjem – i istrajavanjem na činjenju – onoga što procenjujemo kao bolje.

Dragan Mojović