Fenomenologija duha palanke

31.01.09 Politika

Delo Radomira Konstantinovića i danas izaziva oprečnu recepciju. Dok ga jedni smatraju našim Svetim pismom, drugi u njemu prepoznaju stavove Kominterne i partijske kulture titoizma

Filozofsko delo Radomira Konstantinovića „Filosofija palanke”, filozofija je na delu. Hvatajući se u koštac s traumama svakodnevnog iskustva – sa onim na šta se akademska filozofija uvek samo priprema – ovaj esej o palanci filozofije, ovaj Konstantinovićev čas anatomije nad ma gde hiberniranim ili hipnotisanim duhom kulture, jeste, odmah i ovde, nagovor na filozofiju kao autentično kritičko mišljenje.

Poput drugih osobenih i značajnih filozofskih dela, i „Filosofija palanke” predstavlja savremeno rađanje filozofije iz promišljanja konkretnih problema egzistencije. Tu je posredi proces razlučivanja filozofskog mišljenja od savremenog mita, jer palanačka mudrost nije ništa drugo do prikriveni mit, a filozofija je upravo dekonstrukcija prikrivenih mitova.

Kao ni jedno drugo teorijsko delo napisano na srpskom jeziku, „Filosofija palanke” postojano, već pune četiri decenije, provocira mišljenje (i ono autentično i ono neautentično).

Baveći se duhom palanke kao fenomenom koji se uvek renovira – koji ulazi čas u jednu, čas u drugu oblast iskustva, koji se tu povlači u sferu privatnosti, a tu se izliva u društvo i državu, i okupira javnost i politiku – „Filosofija palanke” ne gubi aktuelnost diskursa, no u periodu razobručavanja srpskog nacionalizma krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina prošlog veka, imala je ona povišen stepen aktuelnosti, jer je nacionalizam objektivni duh palanke, kao što je nacizam njen apsolutni duh.

Danas, dok srpsko društvo kolebljivo stoji pred vratima Evropske unije, ovo Konstantinovićevo delo – koje, u sebi zatvoren, duh palanke objašnjava kao poništavanje otvorenosti „svetskog duha” – ponovo predstavlja izrazito relevantno štivo povišene aktuelnosti. Stoga ne čudi da su se prošle godine, uz sedmo izdanje dela, pojavili i zbornik radova „Fenomenologija duha palanke – nova čitanja ’Filosofije palanke’ Radomira Konstantinovića” (priređivač Nenad Daković,Otkrovenje,2008), i dva veoma negativna osvrta na delo.

Nastavljači

U pomenutom zborniku tekstova dvadeset autora – koji bismo mogli nazvati „Vreme s Konstantinovićem”, odnosno „Vreme s ’Filosofijom palanke’” – uz osvrte na kritički značaj dela, nalaze se i radovi koji, takođe u duhu strogog intelektualnog antiakademizma, istražuju nove manifestacije duha palanke.

Prevoditeljka Konstantinovićeve knjige na mađarski jezik, Viktorija Radič, bavi se psihoanalizom ovog fenomena. Ukratko, njen esej mogli bismo da interpretiramo ovako: Iskustvo svakog čoveka je i palanačko, samo što su jedni toga svesni, a drugi ne. Jedni se u sebi duhu palanke postojano suprotstavljaju, drugi mu podležu. Jedni znaju kada nisu mislili slobodno, a drugi taj nalog autoritarnosti prihvataju kao nešto suštinski svoje. Individua se u sebi neprestano bori protiv pojedinca koji predstavlja duh palanke.

Tekst Vladimira Tasića bavi se duhom palanke globalnog potrošačkog društva, ukazujući na pojedinca potrošača kao na inkarnaciju duha palanke – u kojoj je proizvođač skriven i zaboravljen.

S nešto više duga profesiji filozofa, tekstovi Ivana Milenkovića o razlici i dodirnoj tački Hajdegerove i Konstantinovićeve filozofije, te Milorada Belančića koji – u najvećoj meri kao odgovor na negativnu kritiku Slobodana Antonića – predstavlja najsavremeniji uvod u Konstantinovićevo famozno delo. Belančić, između ostalog, lukavstvo duha palanke, izvrsno identifikuje u bitnoj manifestaciji na političkoj sceni Srbije, ukazujući na to da je Miloševićev režim pao, ne samo u sudaru s demokratijom, nego i zbog izneverenih očekivanja koja je obećao u duhu palanke. Većina razočaranih palančana prešla je u opoziciju i tamo sa sobom uvela i svoje palanačke težnje. „Palanka je u stanju da menja ideološke i političke kostime”, uviđa Belančić.

U zborniku se mogu pročitati i oni iskazi oduševljenja Konstantinovićevim delom, koji su upravo suprotni težnji tog dela za strogim kritičkim mišljenjem. Tako, Dragan Velikić Konstantinovićevu knjigu smatra „našim Svetim pismom”, a Branka Arsić razmišlja o „nekom zakonu po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita Filosofiju palanke i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode palanačkog duha”. Obe izjave, i banalne i autoritarne, Konstantinovićevo delo posmatraju kao nekakvu završnu reč. Naprotiv, „Filosofija palanke” je začetak nedovršivog istraživanja jednog, pogubnim posledicama omnipotentnog fenomena. Sam Konstantinović o tome tvrdi: „... kažem li kraj duha palanke, nisam li (tim kazivanjem) ja sam taj duh palanke koji progovara kroz mene?”

Poricatelji

Dve vrlo oštre kritike, ona Slobodana Antonića izneta u nedeljniku „Pečat”, i ona Predraga Palavestre, zapisana u njegovoj „Istoriji srpske književne kritike”, imaju isto polazište i svedoče o podjednakom nerazumevanju Konstantinovićevog preduzeća. Obe „fenomenologiju duha palanke” pogrešno tumače kao kritiku mentaliteta, te se tako uzaludno obračunavaju sa onim što je i implicitni objekat kritike samog Konstantinovića. Duh palanke nije mentalitet. Štaviše mentalitet je uvek konstrukcija palanačkog duha.

Antonić piše: „Svepalanačka Srbija se, po Konstantinoviću, samoniklo i endogeno razvijala, morala se razviti i uvek će se razvijati samo i jedino u nacističku Srbiju.” Antonić tu najpre ne uzima u obzir Konstantinovićeve reči: „Srpski nacizam je moguć kao i svaki drugi nacizam.” Zatim, on se ne obazire na to da Konstantinović nikada ne tvrdi kako je Srbija svepalanačka, niti da se u njoj duh palanke nužno razvija u nacizam. Ovakva tvrdnja bila bi zapravo izraz ogorčenog palančanina. Konstantinović srpski nacizam iz vremena Drugog svetskog rata evidentira kao apsolutizaciju duha palanke, a postojanje tog i takvog nacizma nije konstrukt, nego istorijska činjenica.

Analizirajući, pre svega, u srpskoj kulturi opredmećene izraze palanačkog duha, Konstantinović ukazuje na antropološki problem, problem koji prelazi granice nacije, društva i države, mada određene osobenosti zadržava u tim okvirima. Za palanački duh, naime, Konstantinović tvrdi da „nema zemlje u kojoj on nije moguć”.

Predrag Palavestra, smeštajući delo Konstantinovića u registar „partijske kulture titoizma”, taj svoj nalaz, u razgovoru za „Večernje novosti”, objasnio je tvrdeći da Konstantinović „Filosofiju palanke” piše „u duhu stavova Kominterne o ’ugnjetačkom’ srpskom narodu, u kojem se najviše neguje malograđanski primitivizam, osornost, hajdučki nacionalizam, mržnja za drugog, popovština, čak i ’srpski nacizam’”.

Ako je Kominterna i nalagala stavove o ugnjetačkom srpstvu, takvo što ne postoji u Konstantinovićevom tekstu. Konstantinović nijednog trenutka ne govori o nekakvim odlikama naroda, srpskog ili ma kog drugog!

Kad Palavestra proziva Konstantinovića kao nekadašnjeg partijca, to, kao činjenica, nije u vezi s Konstantinovićevim filozofskim delom, jer „Filosofija palanke” niti je partijsko, niti je ideološko delo. Najzad, Konstantinović je te 1969. godine napisao knjigu čija kritika inherentno obuhvata i delove njegovog sopstvenog partijskog iskustva pod režimom J. B. Tita.

Tumačena u duhu palanke kao kritika mentaliteta i kuđena da je „antisrpska”, „Filosofija palanke”, u svojoj svetskoj izvrsnosti, predstavlja zapravo „najsrpskije” do sada napisano filozofsko delo.

Zlatko Paković