Feliks

01.02.08 Vreme

Svojevremeno nam je, čuli ste valjda za to, obećano da će "u komunizmu svi živeti u Beogradu". Komunizam je propao taman kad je bio pred ostvarenjem, ali želja je ostala, štaviše, čini se kao da je u (neo)kapitalizmu stvar prestiža živeti u centru Beograda; po predgrađima se tiskaju gubitnici osim, dakako, onih izuzetnih predgrađa koja su namenjena Pobedničkoj Kasti... Kako god, ako posedujete stan u tom tako žuđenom "centru Beograda", pred vama se otvaraju beskrajne kreativno-špekulativne mogućnosti... Eto, recimo, gos’n Simeon Rakić, jedan baš fini i uglađeni gospodin sa pomalo nekonvencionalnim izvorima prihoda, našao je načina kako da se izdržava od svog stana u okolini Zelenog Venca. Možda da ga iznajmljuje? Ma nee, nemojte kako potcenjivati inteligenciju gos’n Rakića...
Roman Feliks Vladimira Kecmanovića (1972) naprasno se našao u žiži pažnje nakon ulaska u uži izbor za NIN-ovu nagradu; Kecmanović nije debitant (to se i "vidi"), niti se može reći da ga je kritika ranije ignorisala, no nekako je ipak osta(ja)o u zapećku. Posle Feliksa to sigurno neće biti tako, mada će njegovo "realno" mesto u savremenoj srpskoj prozi i dalje ostati pomalo zagonentno. Ono što je nedvojbeno jeste Kecmanovićev pripovedački dar, koji je u ovom romanu, pri tome, ispoljio na prilično originalan način, ispisujući jednu "minimalističku" tekstualnu tvorevinu, koja svakom mogućem prozaističkom "baroku" pretpostavlja svedenu strukturu u osnovi bližu dramskom negoli proznom iskazu. Otuda utisak "sceničnosti" a osobito "filmičnosti" Feliksa: sav u "dramskoj radnji" i dijalozima, u kratkim, neretko "krnjim" rečenicama bez eksplicitne "stilske lepote", Feliks kao da "skriva" svog naratora, sve dok nam se u drugom delu knjige on sam ne predstavi, kada će se ispostaviti da on nije nimalo nevažan i nedužan u celoj stvari...
A na tome se mestu valja za kratko vratiti našem g’dinu Simeonu Rakiću. Vremešni će prevarant jedne večeri dobiti krajnje neočekivanu kućnu posetu, i taj će događaj stubokom promeniti njegov život, ali ništa manje i život posetioca. Otkrivši da je tokom svog nesmirenog života "posejao" i ono čega nije bio svestan, Simeon će svoje životno finale orkestrirati zapravo u posve drugačijem tonu od onoga u kojem je proživeo svoj život, kroz koji je prošao "sam kao ćuk", utoliko samlji ukoliko je više grabio i hrlio među Druge, uzimajući što više i dajući što manje, ne zadržavajući se nigde... A onaj ko je došao k njemu s namerom da "naplati račune" ustanoviće da ta knjiga računa i nije baš tako jednostavna i jednoznačna kakvom mu se činila dok je Simeon bio tek nemila apstrakcija, tek nepoznati Negativac.
Prvi deo knjige, u kojem pratimo Simeonova vrdalamisanja – naslov je knjige neskrivena posveta Manovom varalici Feliksu Krulu – dinamičan je i suzdržano duhovit, pravi page-turner gotovo trilerskog saspensa, mada se u njemu zapravo ne događa ništa uistinu "uzbudljivo" i vratolomno, a drugi se približava "molskom" štihu, kao svojevrsno propitivanje odnosa slobode i dužnosti, samoće i zajedništva (toliko vam, jelte, mogu reći...). Nije nezanimljiv način na koji se Kecmanović poigrao identitetom pripovedača (sa barem "duplim dnom" što, gle, pomalo podseća na Velikićev postupak u Ruskom prozoru). U celini, Feliks je osebujno delce, i nije loše što je na njega skrenuta pažnja, mada je to učinjeno na račun nekih drugih romana, koji to možda i više zaslužuju, ali koji će do nje ionako doći zahvaljujući imenima svojih autora. Dakle, što bi se reklo: pata karta.

Teofil Pančić

15.12.07 Politika

„Sve dobri ljudi, a ne da im se da puste koren”.
Danil Harms
Valjda je Dostojevski bio taj koji je negde rekao i napisao da nema tog čoveka koji bar jednom u životu nije poželeo da ubije oca. Beogradski romansijer Vladimir Kecmanović, ispisujući svoj treći roman pod nazivom „Feliks”, tu je ideju doveo do njenog apsurdnog i, gle čuda, realističnog izraza. Što je samo još jedan u nizu dokaza da se naizgled suprotstavljeni pojmovi na terenu nepredvidivog života veoma uspešno mogu ispreplesti.
Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Koja je, uostalom, uvek bezizgledna. Pa je tako logično da onaj što do malopre drži uperen pištolj u očevo lice, samo minut kasnije, na pločniku, dok teško sviće i nehajni vozači promiču ulicama Beograda, pridržava očevu glavu moleći ga da ne podlegne infarktu.
Kecmanovićevi junaci najbolji su izdanci Gogoljeve škole mišljenja i pevanja u kojoj, lišeni svake patetike, tzv. mali ljudi donose pred nas velike drame. U kratkim rečenicama. Ogoljenim do kosti.
Ovaj roman, dakle, zvanično oslonjen na Manovog „Varalicu Feliksa Krula”, ustvari je u tajnom dosluhu sa harmsovskom i gogoljevskom kosmogonijom u kojoj se, kao u snu, ova stvarnost priviđa stvarnijom, i strašnijom, od same sebe.
Stari, otmeni gospodin koji putuje po unutrašnjosti Srbije uzimajući novac za put od mnogih koji su se, u dotičnom mestu, javili na njegov oglas kojim stan u Beogradu nudi za manji u provinciji. I njegov sin koji ključne noći ovog romana iz svoje Kanade nastupa na scenu da gospodinov život oboji tragičnim smislom. Obojica se isto zovu. Na dva kraja sveta. Majka je mrtva. I sad su njih dvojica sami na svetu. Spremni na arhetipski obračun.
Kecmanovićev roman pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu. Rečenicama koje su svaka za sebe novi pasus, ritmično navodeći svaku pojedinačnu radnju junaka, izdvajajući je kao pod mikroskopom, Kecmanović kao svirač na verglu ubitačno ogoljuje Feliksa oca i Feliksa sina, režući ih na tanke kriške, providne kao listići sira u kojima dominiraju rupe. To je više definisanje nego pisanje. Ali koje, na literarnom planu, ovaj tekst podiže visoko, tako visoko gde ga melodramatične, objašnjavalačke sage naših dana nikako ne mogu dostići. Da, posle „Feliksa” Vladimira Kecmanovića možemo samo da zanemimo. Što bi, ruku na srce, bilo najpoštenije. I najzdravije.
Tako da kad, na početku trećeg dela, Kecmanović (predvidljivo?) pređe na pripovedanje u prvom licu uzimajući za identitet pripovedača Feliksa sina, to je već isti momenat iz Nabokovljeve „Lolite” (evo i četvrtog Rusa da zaokruži ovu priču) u kome pripovedač, Hambert Hambert (obratite pažnju na istovetnost imena i prezimena!), hrvajući se sa likom koji progoni njega i njegovu Lolitu, Klerom Kviltijem, pedofilom i pornografom amaterom, kaže „prevrtali smo se, on je bio ja i ja sam bio on”, dopuštajući nam da zaključimo pravu prirodu mučenog junaka te opsesivne pripovesti. Sve će se na kraju ovog Kecmanovićevog romana zaokružiti ponavljanjem defekta libida, ispoljenog dvaput u autobusu za Valjevo, zatvarajući tako večni krug roditeljsko-sinovskog traženja i nerazumevanja.
(Vredno je, i nezaobilazno, pomenuti i jedno smelo tumačenje „Lolite”, engleskog pisca Martina Amisa, koje kaže da je Lolita zapravo priča o totalitarizmu, i da je ono što Hambert radi svojoj mladoj partnerki zapravo metafora onoga što je Staljin učinio Rusiji Nabokovljevog detinjstva. U tom ključu, sa domaćom totalitarnom istorijom koja tek što je za nama, Kecmanovićev roman, svojim motivom sinovljeve mržnje koja sakriva veliku slabost i potrebu za pripadanjem, otelotvoruje ovdašnje iskustvo sa Onim-Što-Smo-Ga-Na-Početku-Toliko-Voleli da smo na kraju morali da palimo skupštinu da ga odatle isteramo.)
U kontekstu domaće hipertrofirane literarne scene, „Feliks” Vladimira Kecmanovića može da bude kamen međaš; opominjući znak da smo rečima oduzeli smisao i da je tišina postala rečitija. U tom istom kontekstu – književnosti na srpskom – na početku prošlog veka beše Crnjanski, sa svojim neponovljivim rečenicama bez kraja, koje su se, ispresecane bezbrojnim zarezima, prelivale preko svojih čitalaca kao more. Na početku sledećeg, ovog, veka, nalazi se Vladimir Kecmanović, sa rečenicama kratkim, šiljatim, koje se kao ekseri zabijaju u naša čela. Zatvorili smo krug.

Bojan Bosiljčić