26.02.05
Prijatelji u nagradama
Stevan Raičković
Roman "Tvrđava" Meša Selimović je naslovio prema istoimenom sonetu Stevana Raičkovića iz zbirke "Kamena uspavanka"! I nije to skrivao. U intervjuu koji je 1970. godine za NIN dao Milisavu Saviću on o tome kaže:"Moj prijatelj Stevan Raičković mi je poklonio knjigu pjesama "Kamena uspavanka", u njoj je i pjesma "Tvđava". Jedan dio ideje koji je u pjesmi nalazi se i u mom romanu. I za mene je misao ljudska tvrđava. Tvrđava je jedan širi simbol."
- Ako je Meša tada od mene pozajmio, sada mi je na simboličan način, ovom nagradom, vratio - kaže kroz šalu Pesnik, sedamnaesti laureat Nagrade "Meša Selimović", koju mu je veliki žiri "Večernjih novosti" i Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije dodelio za knjigu "Fascikla 1999/2000", objavljenu kod Srpske književne zadruge. - Dobro sam poznavao Mešu - dodaje - i bio u prijateljstvu s njim. On je preko noći postao slavan kad je objavio roman "Derviš i smrt". A odmah iza toga i "Tvrđavu". Znao sam da je roman naslovljen po mojoj pesmi. Jednom smo, čak, išli u Zagreb i zajedno učestvovali u televizijskoj emisiji u kojoj se govorilo o ovom delu.
Meša Selimović nije jedini pisac s kojim je Stevan Raičković bio u prijateljskim odnosima, da bi kasnije dobio nagradu nazvanu njihovim imenom. To je slučaj i sa Brankom Miljkovićem, Desankom Maksimović, Vaskom Popom i LJubišom Jocićem. Želeli smo, zato, da ovaj razgovor, vođen delom uživo a delom uz pomoć Raičkovićevih knjiga "Jedan mogući život" i "Slova i besede", bude posvećen svima njima.
Kakve uspomene čuvate na Branka Miljkovića, čiju nagradu ste dobili 1982?
- NJegova tragična smrt bacila je gotovo sablasno svetlo na sve nas koji smo se zadesili u njegovoj bližoj i daljoj okolini. Branko je bio verovatno najlucidniji pesnik koga sam ikad upoznao... ili sam takav utisak možda stekao posredstvom njegove nenadmašne elokvencije... u kojoj je prosto goreo kada izvuče kakvu spasonosnu nit za svoje dokaze o samoj suštini poezije. Pred njegov bliski kraj sedeli smo jednog popodneva u zagrebačkoj kafanici "Brioni". Uz bakalar... i sasvim umerene doze vina, pričalio smo isključivo o poeziji... Ne pamtim lepšeg i dubljeg razgovora...
Vas dvojica ste bili veliki prijatelji.
- Voleo sam ovog najtalentovanijeg i najobrazovanijeg mladića posleratne srpske poezije... Napisao je jedan sonet o meni... i jedan esej o mojoj poeziji... Prilikom jedne od prvih (okruglih) godišnjica od smrti Branka Miljkovića (1934-1961)... napisao sam i ja svoju pesmu o njemu... Za esej sam mu... (možda i zauvek)... ostao dužnik...
Desanka Maksimović je, kako pišete, bila jedan od prvih pesnika čije ste stihove zavoleli.
- Za njeno ime saznao sam još u detinjstvu... preko jedne školske čitanke u kojoj se nalazila njena pesma "Seoski potok". Među stihovima ove pesme provlačile su se i neke pomalo tajanstvene reči, a najprivlačniji sastojak... bio je za mene onaj odudarni redosled reči u rečenici, kako se to, u tom školskom dobu, nazivala inverzija... Od tada, pa do kraja pevanja Desanke Maksimović, uvek sam tražio (i nalazio) u njenim stihovima - pa ma o čemu oni pevali - ono što sam još kao dečak otkrio u odavnoj pesmi "Seoski potok"...
Desanka je bila i među prvim pesnicima koje ste upoznali.
- Odmah po mom dolasku u Beograd na studije posetio sam Desanku Maksimović u njenom stanu... zajedno sa mojim studentskim kolegom, pesnikom Vladetom Vukovićem, koji je bio i inicijator i zakazivač ove posete. Uoči susreta sam imao veliku tremu... koja se ubrzo, već nakon prvih rečenica sa pesnikinjom, razbila u paramparčad... Od prvih trenutaka osetio sam neku njenu iskrenu naklonost i prema mojim ranim stihovima... i prema meni kao čoveku. Naše iskreno prijateljstvo potrajalo je sve do njene smrti.
Šta ste kod Desanke Maksimović posebno cenili?
- Kad sam se jednom posle duge i beznadežne pauze u pisanju vlastitih stihova - ponovo mašio svog rasušenog pera (preživljavajući po ko zna koji put one stare i poznate početničke muke) - počeo sam istovremeno, pomalo sa zavišću, da razmišljam o onim pesnicima za koje mi se činilo da su pevali kontinuirano i bez osetnijih stvaralačkih pauza... Kao najmarkantniji primer u ovakvom mom razmišljanju ukazao mi se lik Desanke Maksimović: ona ne samo da je (u svojim najpoznijim godinama) još uvek pisala poeziju, nego je pevala lakše (i češće) nego ikada ranije i suptilnije i dublje negoli bilo kada... Buktala je u toj svojoj pesničkoj vatri... Nikada nije sebi dozvolila, niti smo je ikada videli, da tinja i da se gasi pred nama...
Kada je umro Vasko Popa Vi ste se u Francuskoj 7, u ime pisaca, oprostili od njega. Da li to znači da ste bili i veliki prijatelji?
- Čini mi se da sam sa Vaskom Popom imao jedan blizak i iskren odnos u našim (povremenim) drugarskim susretima... Nismo se tako često viđali, ali smo znali - kada se sretnemo - da osvanemo... Vasko Popa je - baš kao i u pričama koje sam čuo o Milanu Rakiću - voleo crno vino... Umeo je da ga pije polako... i dugo... do u zoru... iz onih malih "stolovača"... čaša "na jednoj nozi". Umeo je - za razliku od većine posleratnih boema - da bude i sam... (Inače, koliko se sećam: dugo je bio nerazdvojan sa Pavlovićem...
Miodraga Pavlovića, Vaska Popu i Vas kritičari su često pominjali "u triju".
- I pored naših (gotovo nepremostivih) razlika pominjali su nas zajedno... a sve učestalije kako je vreme odmicalo: ponajviše kao "odrednice" na "putu" kojim je prolazila najranija posleratna generacija srpskih pesnika... Negde od polovine pomenutog puta, pa nadalje: Vasko Popa je iza sebe ostavio sve pesnike našeg posleratnog razdoblja... uključujući i Daviča i sve starije... "nasleđene" pesnike...
Šta ga je to toliko odvajalo od ostalih?
- Kad sam govorio na Vaskovoj komemoraciji rekao sam da je sve što je ovaj umni i senzibilni čovek saznao i osetio - sažeo i kondenzovao do krajnjih mogućih granica koje je podneo bogati i razuđeni srpski jezik na kojem je pevao. Bio je majstor, mag jezika, ali se mogao stvoriti i takav utisak da je čitavu svoju poeziju ostvario van govora i mimo reči: pevao je naoko jednostavnim slikama, ispod kojih su - kao u nekom začaranom kaleidoskopu - svetlucale i druge, sve važnije od važnijih slika, u onolikom broju u kolikom ih je ko želeo ili umeo da zamisli. Svoju poeziju je gotovo podvižnički lišio svega trošnog - svog intimnog i društvenog života. Iz nje se neće saznati kako je živeo ovaj umni pesnik. Već se ne zna.
Godine 1982. dobili ste i klokotrističku nagradu "LJubiša Jocić", i to za "Slučajne memoare", istu knjigu koja je nagrađena "Brankom Miljkovićem".
- Poznavao sam dobro i LJubišu Jocića, drugovao s njim. On je bio, verovatno, naš najautentičniji nadrealista. Ali... njegov nepredvidljivi i slobodni život... očigledno... bilo je nemoguće uklopiti u realne okvire tvoraca predratnog časopisa "Nemoguće". Imam jedno neobično sećanje na njega. Moj ispisnik s početka mojih beogradskih studija Slobodan Marković doveo me... u jedno sparno poslepodne... u neku staru kuću na (beogradskoj) Čuburi. Tu smo zatekli pesnika-nadrealistu LJubišu Jocića kako razbaškaren leži pod perinom... okružen sa tri polunage žene... od kojih je jedna bila njegova supruga... Dvorila ih je neka stara i dostojanstvena (seda) gospođa... koju je pesnik oslovljavao sa "mama"... Tek tada sam naslutio šta bi sve mogao biti Beograd... i kakvi su sve putevi koji vode prema poeziji...
Da progovorimo malo i o nagrađenoj knjizi. Zašto naslov "Fascikla", koji malo odudara od vaših uobičajenih naslova?
- Odgovor se nalazi u samoj knjizi, u fusnoti pesme "Velika samoća". Kada sam jedne od zadnjih noći decembra 1999. godine stigao u Budimpeštu - da bih na sutrašnji dan, u obližnjoj Sent-Andreji, primio povelju "Jakov Ignjatović" - na recepciji malog ušuškanog hotela čekalo me je jedno pravo pesničko iznenađenje. U fascikli naslovljenoj na moje ime, među obaveštenjima o programu mog boravka - (koji je po svoj prilici bio osmislio moj pozivar Stojan Vujičić) - nalazio se i jedan usamljeni list crvene boje... bez naslova sa naštampanim stihovima... koji su fragment iz moje duge pesme "Izlet u Sent-Andreju", ranije objavljene... Nekoliko dana kasnije, u svom beogradskom stanu, sređujući (po navici) svoje papire u novogodišnjoj noći, najveću pažnju posvetio sam raštrkanim zapisima i beleškama nastalim u prolećnim mesecima prilikom nato-bombardovanja Beograda... Po isteku ponoći, na samom ulasku u novu godinu... našao se odjednom u mojim rukama - kao neki besprizorni izdanak poezije - crveni list hartije sa sentandrejskim stihovima... Posle izvesnog kolebanja - u zimskom predjutru, u kome je sa svojom fantastičnom kalendarskom cifrom već ovladala 2000. godina! - crveni list je našao svoje (privremeno?) mesto u fascikli na kojoj je pisalo "Prolećni dnevnik 1999"."
Taj list je, znači, bio začetak drugog ciklusa knjige naslovnjenog "Torzo umetnika u starosti", kao odjek DŽojsovog "Portreta umetnika u mladosti". Zašto je "Torzo" sav u znaku sećanja na ono što je nekad bilo?
- Tako se, na neki način, odvija moj sadašnji život. Sećam se stvarčica koje mi izlaze iz tame... podstaknut nekim savremenim događajem. Velikog Gradišta iz moje mladosti setio sam se slušajući na radiju izveštaj o vodostanju, a u njemu uvek daju obaveštenje o nivou Dunava i kod te varošice.
Ima li još neka "fascikla" koja bi uskoro mogla da ugleda svetlost dana?
- Ima. U glavi ja svašta pišem, ali nemam nekadašnju koncentraciju... Nemam više veru ni u sebe niti u svet oko sebe. Tako je to kod umetnika u starosti. Jer osnov poezije je ono što se ima u mladosti... energija i vera u sebe i svet. Kasnije dođe iskustvo, a ono vuče unazad... S njim se gube energija i vera tako potrebne za pisanje stihova.
TVRĐAVA
Tvrđavo moja, glavo, gde raj dotrajava,
Kruni se tvoj kamen i u prah pretvara:
Svaki dan ga sunce po malo obara
Svaku noć ga crni vetar razvejava.
Stojiš tako, glavo, po malo u nebu:
Tek poneki niski dim ti oči takne,
Svaka vedra ptica kraj tebe zamakne,
Svaki gavran sleti na tvoj krov svom hlebu.
Izvan tebe: sunce, miris, smeh i voda,
Neki bistri korak, laki potok, lahor.
U tvojoj odaji: samo mrak i štakor.
Iza sna, ponekad: štrčiš ko sloboda.
Oblaci ti kulu oblkače u belo.
Sneg visinski: čekaš. Tvoj steg je tvoje čelo.
V.N.
31.03.05 NIN
Mehanizmi uspomena
Fascikla, Stevan Raičković
Uobličena dvema grupama tekstova, Fascikla 1999/2000 će najverovatnije biti priknjljučena naslovima koji su, u obimnoj Raičkovićevoj bibliografiji, imenovani kao zbirke poetskih i proznih zapisa. Nastajali su novi zapisi u godini bombardovanja naše zemnjlje i u narednoj (naslov knjige na to upućuje), sa njim su u neposrednoj, ili u posrednoj vezi. Isponjljavajući se različito, neposredna je veza uočnjljivija u proznim i poetskim tekstovima prve grupe, “Prolećni dnevnik 1999”. Posrednu, kao mogućan refleks prethodno doživnjljenog, naslućujemo u drugoj, “Torzo umetnika u starosti”.
U odnosu spram opštih, tragičnih smerova i ishoda našeg bivstvovanja, Raičković je konsekventan svojoj temenjljnoj pesničkoj poziciji. A to će u ovom slučaju reći: da je misao o “nacionalnoj samoći” u dužem kontinuitetu njegovog stvaranja nedenjljiva od misli o “sopstvenoj”, izrečeno je u komentaru uz pesmu na čelu drugog bloka. Sunovrat države i nacije, razaranje i smrt se najvećma podrazumevaju, trebalo bi da su “čitnjljivi” u meri pesnikove ugroženosti. Mogućno je, dakle, da su “neprobojni elementi” autorovih “očaja”, njegovi “ojađeni trenuci” neposredno uzrokovani zbivanjima od sudbinskog značaja za kolektiv, ali nije isknjljučeno da, kao izraz osobenog autorovog senzibiliteta, sa njima koincidiraju... Uostalom, u ovim su zapisima, gotovo kao poetička načela, najdejstveniji koincidentni podaci i, uz njih, “mehanizmi” uspomena, literarna uobrazinjlja, nadovezivanje fragmenata sna i jave – sam Raičković ih u različitim kontekstima spominje.
Posredi su, u stvari, načini na koje stvaralačka imaginacija “radi”. Omogućuje informacijama i utiscima, uspomenama i spoznajama, aktuelnim i memorisanim događanjima, književnim fragmentima i epizodama iz stvarnog života (i čemu sve ne) da se slože po svome. Da se integrišu u celinu obelodanjujući smislove koji proizlaze iz nepredvidnjljive povezanosti, ili ponovnjljivosti pojava. Tako, na primer, u jednom proznom zapisu sirene prizivaju upamćenu anegdotu o Andriću koji, za vreme bombardovanja 1941, nije silazio u sklonište; traganje za “literarnom opservacijom” koja bi se mogla poklopiti sa “nezamennjljivim životnim iskustvom” vodi autora zapisa do jednog pasaža u romanu “Na Drini ćuprija” koji svedoči da je Andrić “sklonište” ipak koristio, nalazio ga je u mudrosti koja je pretrajala od davno minulih vremena. Ponovnjljivost tragičnog iskustva se, u stihovima, na drugačiji način sugeriše: replika “odocnelog saputnika” o vremenima ružnijim “Od onih/Koja smo jedva preživeli” aktivira pesnikovo sećanje na slične, davno izgovorene očeve reči, a preko njih mu stiže “Daleki eho/Nekog našeg još davnijeg pretka”.
Iz sličnih razloga, među poetskim i proznim zapisima drugog bloka, posebno nas se doima pesma “Tisa(V)” inspirisana novinskim vestima o zatrovanosti voda koje stižu u ovu našu reku. Ili, po autorovom doživnjljaju, u “krvotok” njegove “autobiografske lirike”. Dočarane slikama mrtve prirode, sa aluzijama na Odozgo poslatu presudu, posledice incidenta se prelamaju u egzistencijalnom toku pesnikovog života. Wegova “kontaminirana lirika”, u stvari, deli sudbinu sveta koji umire... Nagovešteno tekstovima prve grupe, osećanje usamnjljenosti i unutrašnje pustoši intenzivirano je u zapisima svrstanim u “Torzo umetnika u starosti” do svesti da je nekadašnja biološka, pa i stvaralačka vitalnost nepovratno minula. Slutnju da je “javna epizoda” okončana, izrečenu u jednom proznom zapisu, poentiraju dve pesme u završnici knjige. Pesnik se, u prvoj (“Ako još ima”), zapravo oprašta od poštovalaca svoje lirike jer mu se čini da neće više biti kadar da im ponudi “kakav jači dokaz” svoje “nove uzvratne njljubavi”. A u drugoj, koja kazuje autorov san (“U zalasku sunca”), čak se i “stvari” koje je opevao, i same urušene i onemoćale, neumitno udanjljuju ne bi li stigle u vidokrug “novih pesnika”, pa i onih koji se “još nisu ni rodili”. Stari mudrac bi, pored ostalog, rekao Vita brevis, ars longa.
Zanimanje za nova dela Stevana Raičkovića – nesumnjivo jedne od najmarkantnijih ličnosti srpske književnosti druge polovine dvadesetog veka – obezbedila su prethodna. Po svemu sudeći, prvenstveno pesnička dela. Zbirka poetskih i proznih zapisa Fascikla 1999/2000 nedavno je ovenčana prestižnom nagradom “Meša Selimović”. Razložno bi bilo shvatiti je i kao poziv da se Raičkovićeva stvaralačka galaksija obuhvatnije i pouzdanije sagleda, da se merila primere množini žanrova sadržanih u njenom sklopu.
Bogdan A. Popović
06.01.05 Politika
Usamljeni fragmenti
Fascikla, Stevan Raičković
Između putovanja u snu i na javi za pesnika gotovo da nema suštinske razlike - izuzev kada je reč o buđenju i prisustvu sećanja kojim se postiže onaj poznati Bergsonov pojam trajanja. Onog trajanja koje u istom trenu otvara vratnice prošlosti, sadašnjosti i budućnosti i njihovih povlašćenih trenutaka što u jednom naporednom a ipak skokovitom nizu dodatno izoštravaju konture sna i putovanja. Jer putovanje je prizivanje i poklonjenje nečemu ili nekome koji je jednom bio i postojao bilo kao ja ili neko drugi, dok je san ovaploćenje tog oživljenog, pronađenog vremena, on je samo to sećanje u slikama koje se nikada više ne mogu ponoviti.
Upravo svojom žanrovskom višepolnošću i posebnom položaju fragmenata koje na sebe preuzimaju karakter i značaj celine, ili više istovremenih, uzastopnih celina, najnovija zbirka Stevana Raičkovića "Fascikla 1999/2000" objavljena u plavom kolu Srpske književne zadruge, potvrđuje unutrašnje opravdanje za materijalizaciju i otelotvorenje sećanja, koje ne pripada samo nekom drugom dobu, dobu piščevog "detinjstva, dečaštva i mladosti", već i nekom drugom, a ujedno istom pesničkom biću, bez čijih prebiranja po uspomenama ni njegovo postojanje u uznemirujućoj sadašnjosti Nato bombardovanja i vremenu posle njega ne bi ni bilo moguće.
Dve celine ove omalene knjige nazvane " Prolećni dnevnik 1999." i "Torzo umetnika u starosti" sačinjene su od nekoliko pesama i većeg broja dužih i sasvim kratkih autopoetičkih zapisa i marginalija, dokumentarnih priloga, anegdota koje podsećaju na crticu ili kratku priču, citata, replika i parafraza njegovih omiljenih pisaca (Šekspira, Dostojevskog, Džojsa, Apolinera, Andrića, Vasiljeva). Vidljivi i nevidljivi, pojavni i suštastveni svet u Raičkovićevom slučaju egzistiraju naporedo, prepoznaju se i pretapaju jedan u drugom, ali su još uvek i razdvojeni onom "linijom magle" koja deli pesnika od onih tajanstvenih, višnjih prostora.
Tako se napor pisanja poezije ili onoga što je pesniku od sudbinskog značaja beleženja iskazuje kao večita disovska tema prisećanja one arije koja ga je pratila u snu i one tvari u kojoj je, kako pesnik kaže "u snu boravio". A na javi, između neljudskih zvukova sirena i pohotnog laveža "pasa rata" sam ili u gomili ljudi, sedeći na klupi u parku, kao deo nje - sebi naliči na svojevrsni znak, upitnik ili slovo. I tako, pola prepodneva protiče u vaskrsavanju glasova davnih, predačkih, lika voljene žene, nerođenih i umrlih : "Kao po nekom pravilu: isprva mi se olako nametne nekakakav detalj koji spontano ispluta, a onda se naprežem da dokučim - kakva li se to priča odvijala pre ili posle jednog od takvih usamljenih fragmenata? Što optimalnije uspem da rekonstruišem svoju noć - to imam sve maglovitiji osećaj da sam se dokopao dnevne jave " ("Bez naslova").
Ova prozaida je jedna od onih tipičnih autorovih autopoetičkih zabeleški o procesu stvaranja i onome što ga pokreće, o čemu je posebno ubedljivo pisao u svojim knjigama lirske proze "Intimne mape" i "Linija magle". Odavno već okrenut mističnom, senovitom i zaumnom, pesnik kao da vreme između dva sna koristi samo da bi što vernije preneo tu snevnu suštinu proosećanog, proživljenog i neponovljivog. On ne prestaje da traga za alehemijom pretvaranja pojmova u reči i slike i njihov skriveni, unutrašnji poredak : "Desi se katkad da ne umem da napravim razliku između onoga što je postojalo i onoga što samo zamišljam da je moglo da postoji", piše Raičković u uvodu svoje jedinstvene knjige "Linija magle" (2000), koja najavljuje ovu još razuđeniju i setniju knjigu. Knjigu u kojoj se vizije ljubavi i smrti, ljudske samilosti i dobrote (telefonski razgovori sa Japanom) slivaju u jednu bezgraničnu, sveopštu utehu koja se - na tragu pesnikovog omiljenog 66. Šekspirovog soneta "nalazila - negde daleko izvan mene i mojih ojađenih trenutaka - u nekom vanvremenom postojanju i moći pisane reči...pre svega...same poezije...."
Bojana Stojanović Pantović
25.12.04 Danas
Džinovi još postoje
Fascikla, Stevan Raičković
Nekako se dogodi, da kraj često pripadne najboljima. Da ne bude zabune, ovo je samo kraj 2004, a ono najbolje je, nova knjiga Stevana Raičkovića Fascikla 1999/2000.Čini mi se da to nije slučajno.
Izvešću jednu komparaciju: kao što je nekad postojala slavna "ruska petorka’’ velikih ruskih kompozitora, tako i danas, u nekom drugom vremenu, prostoru i mestu, postoji i egzistira "srpska petorka’’ velikih srpskih pesnika. Miodrag Pavlovic, Matija Bećković, Milosav Tešić, Ljubomir Simović, i naravno, poslednji među jednakima, Stevan Raičković.
Ko će ih naslediti, videćemo/te.
Fascikla je, po pesnikovim rečima, sasvim slučajno ugledala svetlost dana. Prvobitna ideja bila je da se objavi posthumno, kad za to dođe vreme. Koncipirana kao beleška ili dnevnik, Fascikla je najviše knjiga-ispovest, i to najboljeg kroja. Podeljena je u dva dela (‘’Prolećni dnevnik 1999’’ i ‘’Torzo umetnika u starosti’’), u kojim se graniče poezija i proza, proleće i vejavica, Dostojevski, Džojs i Andrić...i možda najvažnije, rat i mir. Razume se, tu je i Šekspir (i njegov šezdeset šesti sonet -LXVI), bez koga se Raičković ne da zamisliti. Njegova veza sa Šekspirom može se porediti sa onom koju su imali, recimo, Laza Kostić ili Sima Pandurović.
Svako na svoj način.
Ovo su ružnija vremena od onih koja smo jedva preživeli, piše Raičković (pesma ‘’Eho’’). Onda, nije ni čudo što knjigu otvara prozni tekst ‘’Beograd je živ (pozdrav iz Hirošime)’’, koji svedoči da razaranje i rat nije samo uskonacionalna stvar, povezujući dve potpuno različite duhovne kulture: srpsku i japansku. Ovaj tekst je napisan 27. marta 1999. i štampan u ‘’Politici’’, a već 4. aprila preveden na japanski i objavljen u tokijskom listu ‘’Asahi Shimbun’’, da bi četiri dana kasnije sa japanskog bio preveden na engleski, u listu ‘’The Times of India’’, u Nju Delhiju.
I upravo ovde (i ne samo ovde!) izlazi na površinu ta Raičkovićeva sveobuhvatnost u koju su svi uključeni, bez obzira na jezik, rasu, veru, ili kulturu.Kao da smo svi njegovi.
Njegova misao obuhvata i kafanu, i Sent-Andreju, i samoću, i čitaonicu, i decu, i starce...čak i onaj najgori sopstveni mrak. Možda bi sad i lepše bilo biti ptica... kaže.Ipak, san je ono esencijalno u Fascikli; kao da je knjiga i posvećena snu, ili pisanju o snu, ili još bolje, raspravama o snu... Zato u Fascikli i bitišu Dostojevski, Džojs i Šekspir, kao neki sveprisutni sateliti i bukvari za snove.
Kao maksime.
Pada mi na pamet Horacije i ono njegovo kako poezija treba da poučava i zabavlja. Raičković je ovog puta to načelo stavio postrance, i bez ikakvih pretenzija pisao dijagnoze, i o dijagnozama.
Dijagnoze zlata vredne.
Raičkovićev jezik je stilski savršeno doteran, asocijativan i savremen iznad svega. Primer kako i na koji način rima može funkcionisati, a da ne bude zastarela i sladunjava.Šta još reći o Stevanu Raičkoviću? Dovoljno je reći ono što je on sam jednom prilikom rekao, ne znam gde, kad su ga upitali ko je on ...Ja sam pesnik...Dodajem, veliki.
Nekako se dogodi, da kraj često pripadne najboljima.
NAPOMENA: Poštovani čitaoci, sledeća epizoda će biti na reperoaru uoči Božića početkom 2005. Znate zašto. Pozdrav od vašeg vodiča...i pročitajte nešto!
Marko Krstić
17.12.04 Politika
Hirošima zove Beograd
Fascikla, Stevan Raičković
Miloš, sin pesnika Stevana Raičkovića živi u Njujorku. Njegova supruga Mivako je Japanka iz Hirošime. Kada je NATO počeo bombardovanje naše zemlje, bile su prekinute veze između Beograda i Amerike. Sin nije znao ništa o ocu. A onda je jednog dana stigao poziv od gospođe Nakađima, koja je ponavljala jedinu srpsku reč koju je znala - dobro, koju je naučila od svoje kćeri Mivako. Zahvaljujući pozivu iz Hirošime, sin Miloš je saznao da mu je otac živ i da je dobro.
U ovom pozivu iz Hirošime pesnik je prepoznao strašnu simboliku i počeo je da vodi dnevnik. Rat je bio podsticaj za pesnika (inspiracija, kako se to obično kaže) da nastavi ono što je, inače, radio čitavog života - da piše. Tako je nastao prvi zapis „Beograd je živ”, koji je objavljen u Kulturnom dodatku našeg lista, kao i mnogi drugi zapisi koje je pesnik slagao u fasciklu na kojoj je pisalo 1999/2000.
Prvu pesmu Stevan Raičković (1928) objavio je 1945, a prvu knjigu „Detinjstva” 1950. godine.
- Objavio sam mnogo knjiga i mislio sam da ovi moji zapisi iz 1999. i 2000. godine ostanu u rukopisu. Na molbu Marka Nedića, glavnog i odgovornog urednika Srpske književne zadruge, i zbog velike ljubavi prema ovoj izdavačkoj kući, koja je ogromna duhovna i kulturna ustanova Srba, odlučio sam da rukopis dam u štampu - objašnjava Raičković.
Novu Raičkovićevu knjigu „Fascikla 1999/2000” Srpska književna zadruga je objavila u kolu, u svojoj najznačajnijoj ediciji. Reč je o tekstovima, što kazuje i sam naslov, koji su nastali 1999. i 2000. godine. Lirski zapisi i pesme poređani su hronološki, kao u dnevniku. Prvi deo, naslovljen „Prolećni dnevnik 1999”, čine tekstovi nastali u vreme NATO bombardovanja Srbije, a u drugom su lirski monolozi, pesme i zapisi iz 2000. godine.
Parafrazirajući naslov poznate Džojsove knjige „Portret umetnika u mladosti”, kaže Slobodan Rakitić, Raičković svojoj lirskoj rukoveti daje naslov „Torzo umetnika u starosti”, svrstavši u nju zapise i pesme o životu, smrti, ljubavi, starosti i usamljenosti. Melanholično suočavanje pesnika sa samim sobom, dovođenje u međusobnu vezu najudaljenijih događaja i predela, uočavanje čudesnih koincidencija, uspostavljanje veza između stvarnosti i privida, Raičković je i ovog puta iskazao majstorstvo za nijanse, za nevidljivo i nečujno.
U svom novom pesničkom rukopisu Raičković koristi i vezani i slobodni stih, kao i prozni oblik kazivanja, ukrštajući i na poseban način prelamajući, svojevrsnim lirskim paralelizmima i jezičkim obrtima, lično i opšte, lokalno i univerzalno, vremensko i večno, stvarno i metafizičko. Na nivou poezije i pesničkog jezika ove podele su, naravno, sasvim uslovne. Pevati o stvarnosti kao metafizici i metafizici kao stvarnosti samo je jedna od mogućnosti pesničkog govora, a u Raičkovićevoj poeziji upravo ovakva vizura ima važnu funkciju.
Novi Raičkovićev rukopis, naglašava Rakitić, pokreće staro i još uvek nezaobilazno pitanje, a to je udeo dokumentarnog u poeziji i odnos između stvarnosti i fikcije (poezije). Pesnik kao svedok, a poezija kao svedočanstvo u novoj Raičkovićevoj knjizi ispoljeni su na najdelotvorniji način. Dokumentarne činjenice poslužile su pesniku kao podsticaj za uobličavanje lirskog teksta o vremenu i vremenima, ljudima i događajima, životima i smrtima, o sebi i drugima, bliskim i dalekim. Sa monaškom posvećenošću svom unutrašnjem svetu i svojoj unutrašnjoj stvarnosti, kao stvarnosti pesme, Raičković ne kida niti sa spoljnim svetom i spoljnom stvarnošću. Ljudska bića on vidi kao niti koje spajaju nerođene sa mrtvima. Realno i metafizičko ukršteni su majstorski, na kostićevski način.
Ove godine, Srpska književna zadruga je pesniku Stevanu Raičkoviću dodelila Nagradu za životno delo.
Juče, na promociji knjige u Srpskoj književnoj zadruzi, u prepunoj gostinskoj sobi, stihove velikog pesnika kazivao je Srba Milin.
Z. Radisavljević
