Farida

19.10.03

Predstojeći Beogradski sajam knjiga, sa Davidom Albaharijem, otvoriće Naim Katan, romansijer, esejista, književni kritičar, publicista i profesor univerziteta iz Montreala. Ovih dana Katan je gost Odseka za romanistiku novosadskog Filozofskog fakulteta, na kome je održao nekoliko predavanja, a predstavio se i književnoj publici u Loznici i u Beogradu. Sa još četrdesetak stručnjaka za francuski jezik i kulturu sa četiri kontinenta, on ovih dana učestvuje na Međunarodnoj konferenciji kanadista u Beogradu, a tema je “Drugi jezik: drugost u kanadskoj književnosti”. Tako započinje reprezentativno predstavljanje Kanade, kao države-počasnog gosta oktobarskog salona knjige.
Životni i stvaralački put Naima Katana zanimljiv je koliko i njegovi romani. Ovaj irački Jevrejin rođen je u Bagdadu 1928. gde je i diplomirao prava. Zahvaljujući stipendiji francuske vlade, na Sorboni je potom završio studije književnosti, a u Kanadu je emigrirao 1954. Kao kanadski državljanin, stekao je međunarodnu književnu slavu, objavivši preko trideset naslova, nešto na arapskom, a većinom na francuskom jeziku. Za književni, publicistički i kulturni angažman širom francuskog govornog područja, nagrađen je zvanjima Oficira Reda Kanade, Viteza Reda Kvebeka, Oficira umetnosti i književnosti Francuske i Viteza Legije časti.

Borba za ličnu i umetničku slobodu

Novi Sad - spokojan grad

Prvi put ste u Srbiji i u našem gradu. Kako vam se dopao Novi Sad?
- Stigao sam kao gost koji govori, dakle ne kao običan turista, što je velika prednost, jer kontaktirate sa ljudima. Godinama je Srbija pominjana u lošim vestima o konfliktima, nasilju u ovom regionu, a zatim i tokom NATO bombardovanja. Prvo sam doputovao u Novi Sad i tu otkrio miran, spokojan grad, ulice pune ljudi koji se smeju i koji su vrlo srdačni. Takođe sam pronašao različitost jezika i kultura, skladnu kao u Montrealu.
Kao Jevrejin, veoma sam bio uzbuđen kada sam posetio novosadsku Sinagogu:tamo sam upoznao i ljude koji nisu Jevreji i koji su bili veoma zainteresovani za našu priču.

Ovih dana promovišete “Faridu”, vaš prvi roman objavljen na srpskom jeziku. Kako je došlo do saradnje sa beogradskim izdavačem Zoranom Hamovićem, odnosno “Kliom”?
- Zahvalan sam prvenstveno mojoj koleginici, g-đi profesorki dr LJiljani Matić sa novosadskog Filozofskog fakulteta, koja je vrhunski prevodilac. Sa njom se već dugo poznajem, u stalnoj smo prepisci i ona me je preporučila izdavaču.
“Farida” je roman o istoimenoj ženi koja je morala da prevaziđe niz prepreka, da se silno žrtvuje da bi se potvrdila kao žena i Jevrejka u surovom životnom okruženju, i izborila za ličnu i umetničku slobodu. Radnja je smeštena u Bagdad, tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Česta tema mojih romana je jevrejski način života. U “Faridi” ima mnogo specifičnih izraza te vrste:molitve, obredi, narodni običaji, kao i čitav deo posvećen jevrejskoj kuhinji, pa smo se LJiljana i ja trudili da ih najbolje približimo srpskim čitaocima. To je zapravo univerzalna priča o ženama koje se bore za ljudsku emancipaciju i verujem da je bliska svima.
l Odlazite li u Irak, imate li tamo porodicu, kakva sećanja nosite iz detinjstva?
- Napustio sam Bagdad pre 55 godina i nikada se više nisam vratio. Ipak, taj grad živi u mom sećanju i u mojim romanima. Porodica Katan pripada najstarijoj jevrejskoj zajednici na svetu: pre 25 vekova moji preci su stigli na obale Tigra i Eufrata, kao zarobljenici Nabukodonosora. Uspeli su da se održe sve do 1951. godine, kada su morali da odu u izgnanstvo. Oni koji su ostali u Iraku, ubijeni su ili su zatvarani.
Sećam se da sam kao mladić svakog leta preplivavao Tigar, voleo sam da šetam njegovim obalama. Od tada uvek tražim reke, u svim gradovima u koje dolazim. Uživao sam i na obalama Dunava, ovde, u Novom Sadu. U mojoj kanadskoj domovini, to je Sveti Lorenc, divna, velika reka, kraj koje ću uskoro proslaviti pedesetu godišnjicu dolaska u Montreal, moj drugi rodni grad. Tu sam proveo najveći i najlepši deo života, veoma sam vezan za sva njegova lica - i ljudi i prirode i građevina. Gradovi koji nemaju reku, za mene su uvek po malo siročići.
l Vaš maternji jezik je arapski, na kome ste i ubjavljivali u mladosti. Već dugo pišete na francuskom. Kako se ta kulturološka mešavina odražava na vaše književno stvaralaštvo?
- Dodajem tu još i hebrejski, koji je bio jezik molitve. U Francuskoj sam proveo sedam godina, potom sam emigrirao u Kanadu i odlučio da tu i ostanem. Kao francuski đak, nastavio sam da pišem na francuskom, mada je moja književna publika na svim kontinentima.
U početku sam se u Kanadi osećao kao pripadnik književne manjine, ali se to kasnije potpuno izgubilo. Stvorili smo snažno, nezavisno jezgro frankofone književnosti, u okruženju svih mogućih obrazovnih, naučnih, informativnih, izdavačkih i uopšte - kulturnih institucija u kojima je francuski, prvi jezik.
Ta sredina je veoma otvorena za emigrante, među kojima je i nekoliko srpskih pisaca. Značajno je takođe što su veoma snažne kulturne veze sa svim frankofonim zemljama. Dok sam bio u montrealskom Savetu za umetnost, ustanovili smo književne nagrade koje se dodeljuju u zemljama Magreba, u Belgiji, u Švajcarskoj, u još nekoliko afričkih zemalja...
U Montrealu je prisutna, između ostalih, i velika haićanska zajednica: može se reći da haićanska književnost značajnim delom sada živi u Kanadi. Prestonica Kvebeka je zaista kosmopolitski grad, ali sa dominantnim frankofonskim obeležjima. Takva sredina je zaista inspirativna za pisca.

Jak feministički pokret

l A odnos prema Francuskoj? Postoji li osećaj da ste ipak na rubnim područjima velike francuske kulture?
- Francuska je bila i uvek ostaje centar. Slični su primeri nekoliko evropskih zemalja, koje su takođe imale kolonije i na druge načine širile sopstveni uticaj. U Južnoj Americi danas mnogo više ljudi govori španski nego u Španiji. Tako je i sa engleskim i sa portugalskim.
To nije slučaj sa francuskim, jer je on brojčano najzastupljeniji baš u matičnoj zemlji. Francuska ipak počinje da priznaje da drugi frankofoni, bilo da su Kvebešani, Belgijanci, Švajcarci ili Haićani, govore istim jezikom, ali imaju različite kulture. Jezik je taj koji objedinjuje veliko bogatstvo multikulturalnosti.l U kojoj meri su emancipovane kanadske žene?
- Feministički pokret u Kanadi je bio izuzetno jak, ali ne i agresivan, što je dobro, prvenstveno za žene. One su htele pravo na osobenosti sopstvenog pola, zadobile su ga i opravdale na svim poljima. Ženska energija i intelekt obogatili su kanadsko društvo, ali su nastali problemi opstanka bračne zajednice, /ne/rađanja dece i sl.Čitav zapadni svet se suočava sa tim nevoljama. Može se reći da je u Kvebeku feminizam uspeo. Za mene lično, veliko je zadovoljstvo sarađivati i uopšte - živeti sa ženama.
Sledeće nedelje Naim Katan se vraća u Montreal, gde će biti počasni gost tamnošnjeg sajma knjiga. Pred put u Srbiju, izašao mu je roman “Čuvar moga brata” na francuskom. Želja mu je da ponovo dođe i da ga predstavi ovdašnjim čitaocima.

Radmila Lotina