Život i delo Reja Bredberija kompleksni su i sveobuhvatni i prostor predviđen za predstavljanje pisaca suviše je mali da bi ovaj legendarni SF autor bio dostojno predstavljen. Sam pogled na neke od nagrada dovoljno govori: O. Henry Memorial Award; National Book Foundation Medal for Distinguished Contribution to American Letters, 2000; O. Henry Memorial Awards, 1947 and 1948; Master Nebula Award, 1988; Benjamin Franklin Award, 1954; World Fantasy Award, 1977. Činjenica da su nagrade pristizale tokom više od pedeset godina dokaz je da je Bredberijevo delo uvek aktuelno. Veliki broj romana i priča od kojih su mnoge pretočene u filmove i televizijske serije ostali su iza autora koji nije završio čak ni srednju školu i koji je imao mnogo imena. Ako na koricama neke knjige pročitate imena Leonard Daglas, Vilijam Eliot, Daglas Spalding ili Leonard Spalding, znajte da je njihov autor čovek koji je između ostalog izjavljivao i sledeće:
"Tri godine sam proveo stojeći na uglu i prodajući novine, zarađujući 10 dolara nedeljno. Taj posao sam obavljao po tri sata svakog dana, a ostalo vreme sam pisao jer sam bio zaljubljen u pisanje. Odgovor na svako pisanje i karijeru pisca je ljubav."
"Mrzim politiku. Ne volim ni jednu političku partiju. Niko ne bi trebalo da bude u partijama. Svako bi trebalo da bude individualan. svako ko je u partiji prestaje da misli."
Verovatno je iz ovakvog Bredberijevog stava proistekla ideja za "Farenhajt 451", roman o totalitarnom društvu u kom su knjige zabranjene i u kom Lagunini čitaoci imaju prilike da uživaju.
Voleo je da spaljuje.
Posebno je voleo da gleda kako stvari bivaju prožderane, kako stvari crne i menjaju se. Držao je mesingani mlaznik, čeljust velikog pitona zanetog pljuvanjem svog otrovnog kerozina na svet, krv mu je bubnjala u glavi, a sopstvene šake podsetile su ga na ruke nekog zadivljujućeg dirigenta koji izvodi sve simfonije buktanja i paljevine da bi uništio dronjke i ugljenisane ruševine istorije. Neosetljivog temena pokrivenog šlemom, simbolično numerisanim 451, očiju punih narandžastog plamena od pomisli na ono što sledi, kresnuo je upaljač, a kuća skoči u halapljivoj vatri koja je večernje nebo raspalila u crveno i žuto i crno. Prošetao se kroz roj žiški. Više od svega želeo je da u oganj, kao u staroj šali, gurne koren belog sleza na štapiću dok uzlepetale, golubolike knjige umiru na tremu i travnjaku ispred kuće. Dok knjige lete u svetlucavim kovitima i plove na vetru potamnelom od plamena.
Montag se nacerio okrutno, onako kako se cere svi koje vatra oprlji i odbaci.
Znao je da će po povratku u požarnu stanicu možda u ogledalu namignuti sebi, putujućem zabavljaču našminkanom u crnca, čoveku obojenom nagorelom plutom. Kasnije, kad bude legao, u mraku će osetiti da mu je vreli osmeh i dalje prikovan za mišiće. Nikad mu nije silazio s lica taj osmeh, nikad, ni za tren, otkako zna za sebe.
Okačio je svoj šlem boje crnog tvrdokrilca i uglancao ga; uredno je obesio nezapaljivu jaknu; s uživanjem se istuširao, a onda, zviždućući i s rukama u džepovima, prešao preko gornjeg sprata požarne stanice i pao kroz rupu. U poslednjem trenutku, kad je katastrofa već izgledala neizbežna, izvukao je ruke iz džepova i prekinuo pad uhvativši se za zlatnu šipku. Uz cijukavu škripu zaustavio se na prst iznad betonskog poda u prizemlju.
Izašao je iz stanice i gluvom ponoćnom ulicom stigao do stanice metroa, odakle je tihi voz na vazdušni pogon bešumno otklizio duž svog podmazanog kanala u zemlji i zatim ga izbacio, glasno othuknuvši topao vazduh, ispred žućkasto popločanog lifta što se penjao ka predgrađu.
Zanet zviždukanjem, nošen povetarcem iz lifta, ulebdeo je u miran noćni vazduh. Krenuo je ka uglu, razmišljajući jedva određeno o nečemu sasvim neodređenom. Međutim, pre nego što je stigao do ugla, usporio je kao da je vetar dunuo niotkud, kao da ga je neko pozvao po imenu.
U poslednjih nekoliko noći spopadale su ga izuzetno nejasne slutnje tačno iza tog ugla, odakle se pod svetlošću zvezda pločnik protezao nadalje ka njegovoj kući. Stalno je osećao da je neko, trenutak pre nego što će on skrenuti, već bio tu. Vazduh je zračio posebnim mirom, kao da je neko stajao za uglom, ćutke, a onda neposredno pre njegovog dolaska prosto zašao u senu i pustio ga da prođe. Možda je njegov nos registrovao dašak parfema, možda mu je koža nadlanice ili lica osetila porast temperature na toj tački, gde bi telo neke osobe moglo nakratko da ugreje vazduh za deset stepeni.* Potpuno nerazumljivo. Kad god bi skrenuo, video bi samo beo, nepohaban, ispupčen pločnik, a jedne noći je nešto hitro možebiti i nestalo preko travnjaka, pre nego što je stigao da usredsredi pogled ili da progovori.
Međutim, večeras je usporio, gotovo stao. Njegov unutrašnji um, koji je zašao za ugao umesto njega, začu najtiši mogući šapat. Disanje? Ili je vazduh sabijen prosto zato što neko tu vrlo mirno stoji i čeka?
Skrenuo je.
Opalo jesenje lišće po pločniku okupanom mesečinom kovitlalo se tako da je devojka koja je tuda hodala izgledala skoro kao da ukočeno klizi, kao da je vetar i lišće nose napred. Glavu je napola sagnula da bi posmatrala svoje cipele kako komešaju virove lišća. Lice joj beše usko i mlečnobelo, stanište za svojevrsnu glad koja je sve dodirivala s neumornom radoznalošću. Pogled gotovo bezbojno iznenađen; crne oči toliko čvrsto uperene na svet da im nijedan pokret nije promicao. Haljina bela, puna šapata. Gotovo da je čuo pokrete njenih ruku dok je hodala, kao i beskrajno tih zvuk bele pometenosti na njenom licu kad je otkrila da je tek trenutak deli od čoveka koji stoji nasred pločnika i čeka.
