Estetika - komunikološki aspekt

stetičkom doživljaju, ni delo više nije puki predmet percepcije, već motiviše na fluidnije procese psihološkog poniranja u značenjsko-figurativnu strukturu dela. Estetički doživljaj jedne umetničke kreacije, fenomenološki uzev, motiviše svest na deskripcije, pa i na prizivanje vlastitog “ja”, čime se otvara put ka subjektivitetu u procesu individuacije.
Knjiga “Estetika - komunikološki aspekt” profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu dr Tome Đorđevića, koji istražuje fenomene estetičkog u tvorbi jednog umetničkog dela u interaktivnoj funkciji sa stvarnošću, navodi prema tome na zaključak da je umetničko delo i sročeno kreativnošću, odnosno inventivnošću kreativnog uma, s jednim jedinim ciljem: “da bi se procesima uživljavanja u značenjsko-figurativnu strukturu dela, delo ne samo estetički doživelo, nego i semantički dekodiralo na nivou poruka koje samo sobom emanira, tendira”. Delo je motiv estetičkog uživljavanja recipijenta u njegovu strukturu, simbolički konotirane poruke. Ponekad je delo akt bezrezervnog pristajanja recipijenta na svaku od poruka, sve dok traje čin estetičkog doživljaja dela, ali se intelektualnim rekonstrukcijama estetskog doživljaja recipijent vraća racionalnom preispitivanju poruka, sudi kritički, realnije. I tada više nema ni govora o zaslepljenosti snagom estetskog doživljaja, već se promišlja na način individuacije uzete u svom čisto afektivno-emocionalnom habitusu. Podsvesni mehanizmi su bitni u afektivno-emocionalnom srastanju sa jednim umetničkim delom koje nam se predstavlja, čime se briše granica između subjekta i objekta, odnosno mišljenja i bitka, prema Šelingu. Postoje nadasve psihološki uzusi estetskog doživljaja koji se eksponiraju sa svim svojim konsekvencama, te je nužno da i jedno umetničko delo kao medij estetskog doživljaja stekne odgovarajući habitus, i postane struktura sa svim svojim simboličko-značenjskim emanacijama. Intervencijama diskurzivnog uma situira se umetnički sročena struktura, ali tako da medijski posreduje estetičke poruke i da ne ostane bez misla. Može se, dakle, govoriti o simbolički sazdanoj strukturi umetničkog dela koja se preliva u ljudsku svest, u ono idejno srastanje sa porukama posredovanih delom. Pri recepciji umetničkog dela javljaju se ideje, emocije, afektivno-voljne reakcije, a naročito estetska zadovoljstva ako je domašaj umetničkog takav da pobuđuje na estetski doživljaj. Stoga je i informativnu strukturu umetničkog dela moguće dešifrovati, dekodirati u procesu komunikacije s delom, čime se ne ukida umetnički doživljaj. Esteski doživljaj je inspirisan duhovno-emocionalnim sprezanjem recipijenta sa porukama umetničkog dela tzv. konceptualne umetnosti. Recepcija dela to jest doživljaj u tom slučaju i nije ništa drugo nego akt čiste kontemplacije recipijenata obuzetih sopstvenim iskustvom u promišljanju, inspirisani informativnim jezgrom umetničkog dela, transcendentalno ozakonjenog novosazdanog iskustva, metaforički sugeriranim konotacijama ideja i smisla koji se nudi duhu i umu recipijenta. U drugom poglavlju ove studije nazvanom „Komunikativna promocija umetničke matrice svetog”, sveto i estetsko jeste svest o paradigmatičnim svojstvima ovih pojmova kojima se nadilazi realnost ljudske, empirijske egzistencije. Sveto je jednog trenutka i sveto i estetsko i obratno - estesko po moćima može biti i sveto, ali su i sveto i estetsko modusi duhovne egzistencije ljudskih bića, uzeti u svojoj krajnjoj instanci tj. u ravni duhovnog opštenja sa sobom i univerzalnom stvarnošću do koje se u nadrealnoj transcendenciji uopšte dosegnuti može
S tim što je Sveto, navodi Toma Đorđević, kao modus duhovne egzistencije sazdan na sakralizovanom ritualu preko koga se, imaginarno, obistinjuju atributi svetog - uzvišeno, nadljudsko, fascinantno, svi atributi religioznog iskustva nastalog sakralizacijom profanog i empirijsko dostupnog opažanja sveta ljudske realnosti, kojima se dostiže moć profetskog. Sve ono što je u sferi religioznog iskustva, istovremeno je podložno ritualnom, obrednom kroz sakralizovane dogme kojima se pripisuje status normativne svesti. Nijednu formu u doživljaju svetog, kao sveta božanskih pojava i iskustva, nije moguće ovaplotiti mimo obrazaca religioznog rituala, a u domenu estetskog takođe je moguća jedna vrsta identifikacije načelnog i proceduralnog, kroz etetski transcendiranu stvarnost ljudske prakse. Postoji u ovom slučaju to funkcionalno sprezanje čoveka sa umetničkim delom koje teče mimo ritualnih formi već inaugurisanih poruka. Fenomen svetog i fenomen estetskog ugrađuje se u svest i egzistenciju onih koji su u svom svakodnevnom životu izloženi dejstvu ovih pojava, a kad je reč o umetničkom doživljaju postoje i sociopsihološke procedure jednog dela koje je poruka božanskog proviđenja i moći nad ljudskim bićima i njihovom svakodnevnom egzistencijom, poruka rekonstruisane stvarnosti, kojoj se svako - ukoliko se izloži delu esteske promocije - prepušta emocionalno i duhovno bez otpora na koje bi inače svaka poruka realne datosti obavezivala. Snagom identifikacije pojedinca ili mase matrice svetog i esteskog imaju svoje efekte kroz esteski su blimiranu stvarnost, svedenu na paradigme o željenom i realno mogućem ustrojstvu. Svaki modus duhovne egzistencije čoveka ovaploćuje se komunikacijom poruka, već ovaploćenih u formi informativnih struktura. Ako je predmet komunikacije poruka svetog, a sveto se uzima kao korpus svesti prožet sakralizovanim dogmama, onda je i intencija ka ponašanju, inaugurisana porukom te vrste, normativno sakralizovan parametar ponašanja. A zavisno od te činjenice, komunikativni čin kojim se razmenjuju poruke svetog, neodložno biva sabijen u ritualne činove. Tako ritual postaje medij komunikacije poruka sakralizovanih formi, shodno dogmama religioznog iskustva (i svesti). U ulozi subjekata komunikativnog čina nalaze se čovek i božansko biće, kada i sam čovek, obrednim činom, doseže ono božansko što je ugrađeno u njegovu svest, identifikacijom, tj. poistovećivanjem. Obratno tome, komunikativni čin estetičke komunikacije posredovan umetničkim delom obavlja se mimo ritualnih obrazaca ponašanja, i tiče se akta recepcije poruka posredovanih umetničkim delom, kroz iskustva dostupna umu i kontemplacijama subjekta koji se izlaže jedom umetničkom delu, sposobnom da poruke dela otčita i dosegne ona simbolička značenja koja prepoznaje u procesu individuacije. I komunikacija ljudi sa porukama estetskog i svetog ne može mimoići akt kontemplativnog sprezanja čoveka sa idejama i porukama posredovanim delima esteskog, odnosno „materijom” svetog
A taj akt kontemplativnog sprezanja sa porukama jeste u suštini akt emocionalno-afektivnog uživljavanja ljudi u strukturu iluzija jednog umetničkog dela, kroz asocijacije koje to delo nužno izaziva. “Komunikacija i kontinuitet globalnog umetničkog procesa”, što je posebno poglavlje u ovoj studiji, odnosi se na sferu umetničke delatnosti koja nije samo autonomna oblast egzistencije ljudskog iskustva, nego i komplementarna delatnost čoveka u traganju za smislom egzistencije. Svet umetničke egzistencije je oblast ljudskog bivstva koja je ipak odvojena od materijalno-ekonomskih i političko društvenih realnosti. U ovoj knjizi, dr Đorđević kaže da je “Komunikacija sa stvarnošću posredovana umetničkim delom”, s tim što postoje “Mehanizmi komunikacije pri oblikovanju naučne i umetničke svesti”, jer se umetnička stvarnost konstituiše prema zakonima ljudske prakse posebnog reda, aktima umetničkog stvaralaštva. Sprega sa sopstvenom stvarnošću ostvaruje se posredstvom umetničkih dela, pa je to posredovan posao koji spada u domen imaginarnog, kroz vezu između empirijskog i simboličkog koja nikada do kraja ne može biti odgonetnuta, jer realnost transponovana u sebi ima odgovarajuću simboličku zamenu. “Postomerna - subkultura moderne” javlja se u ovoj knjizi u odnosu na dotada važeće paradigme duhovnih struktura. Postoji i “Komunikacija i estetizacija trivijalnog”, na već ovladanim modelima ponašanja, a najpre kroz ideale lepog i kvalifikative Istine, s obzirom da se i pojedini momenti trivijalne prakse preobražavaju u estetički čin. Stoga je potrebna redefinicija bitnih aspekata umetničkog kreativnog čina, zaključuje dr Toma Đorđević.