Šandor Marai (1900-1989), pripovedač, romansijer, esejista i pesnik. Jedan od najvećih mađarskih pisaca 20. veka. Bio je veoma popularan između dva rata, pravi građanski pisac koji je izgradio svoj stil. Objavio je desetak romana, biran je za člana Akademije nauke Mađarske. Kada je zavladao stanjinizam (1948), bilo mu je jasno da ne samo što neće moći da piše ni da objavljuje, nego neće moći ni da ćuti. Zato je emigrirao i ostatak života proveo na Zapadu, u Evropi i Americi.
Nije prestajao da piše, i to uvek na mađarskom jeziku. I pored svega, teškog i neizvesnog emigrantskog života, bez izdavača, on je i dalje pisao pesme, eseje, romane i ostvario impresivno delo koje se tek u naše veme postepeno objavljuje.
On je još jedan veliki emigrant s istoka Evrope koji je ostvario još jedno, paralelno delo - Dnevnik. Započeo je da ga piše za vreme rada 1943. i nije prestajao sve do samoubistva, 1989. godine. Više od trideset tomova (možda i više!) dragocenih beležaka o 20. veku i ljudima u njemu, pre svega o samom piscu. Za sada je samo objavljen izbor iz Dnevnika, a upravo je potpuno objavljivanje dela u toku i završena je tek 1956. godina. Kada Dnevnik u celini bude objavljen mađarska književnost, ali i svetska, postaće svesna kolika je vrednost ovih istrajnih zapisa.
21.05.05 Danas
Pisac iz Kafkinog i Manovog šinjela
Esterina zaostavština, Šandora Marai
Esterinu zaostavštinu ( Narodna knjiga, 2005) čine četiri kratka romana koji potiču iz različitog spisateljskog perioda Šandora Maraija.: Misar(1924), Esterina zaostavština (1939), Južni vetar (1939) i Ljubav u srcu (1985). Motivski razuđeno, ovo delo je jedinstveno po psihološkom načinu oslikavanja najdubljih poriva i najskrovitijih osećanja čoveka i kada voli i kada mrzi, i kada prašta i kada ne može da se odupre porivu zla u sebi. Marai istražuje veze među ljudima, njihove sudbine i tajne, susrete i rastanke, njihove uzlete i padove u potrazi za srećom, duboko prodirući u najskrovitija osećanja glavnih junaka.Šandor Marai, jedan od najvećih mađarskih pisaca XX veka, rođen je u Kasi 1900. godine. Sa osamnaest godina je počeo da se bavi izdavaštvom u Budimpešti. Narednih godina odlazi na studije u Berlin, a zatim u Frankfurt, gde je radio kao novinar. 1945. godine je postao član Mađarske akademije nauka, a tri godine kasnije morao je da emigrira iz političkih razloga.Posle boravka u Švajcarskoj i Italiji, 1952. Marai odlazi u Ameriku, gde sve do 1967. radi na radiju Slobodna Evropa. Ubeđeni kosmopolita, jedno vreme je živeo u italijanskom gradu Salermu, ali se ubrzo vratio u San Dijego, gde je izvršio samoubistvo 1989. godine. Sledeće godine je posthumno odlikovan Košutovom nagradom.
Šandor Marai (najpoznatija dela: Sveće gore do kraja,Vera građana, Mladi pobunjenici, Raj i zemlja i Zemlja, zemlja) nesumnjivo je jedno od najvećih otkrića svetske književnosti poslednje decenije. Romansijer, pisac kratkih priča, pesnik, memoarista i novinar, ostavio je iza sebe izuzetno bogato delo. Poslednjih godina ono se ubrzano prevodi i štampa na engleskom govornom području, u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, gde dominira na listama čitanosti. I kritika i čitaoci se slažu da Marai u svojoj prozi spaja neka od poetičkih iskustava Tomasa Mana i Kafke, Zveva i Bruna Šulca.
V. P.
