Epistofanija

09.06.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Književna opština Vršac objavila je neobičnu i vrednu knjigu. Ne znam koje vrste, ali znam da je izuzetna. Neke pojave i neke stvari se ne mogu precizno definisati, ali se mogu ceniti i zavoleti. Dešava se da vas jedna jedina rečenica, ili pasus, tako pogode da se bez ustezanja predate. I ostaje vam samo da čestitate i zaboravite na opomenu da se oduševljenjem otkriva ranjivost. I, jednostavno, citirate, pa neka drugi vide šta će i kako će: “Imam 50 kanti krvi u sebi i rado bih da ugasim jednu zvezdu.”
Eto, tako sam doživeo refleksivno-lirske zapise novosadske spisateljice LJiljane Ćuk, profesora srpskog jezika i književnosti. Uverila me je ta 34-godišnja dama, koja piše i povremeno objavljuje, da i te kako ume da piše i da bi trebalo češće da objavljuje.
Knjiga o kojoj je reč, podeljena je na četiri celine. Književnica ih je nazvala: Prva, Druga, Treća i Četvrta čast. To je, zapravo, podela na ravne časti. U tim poglavljima, delovi teksta označeni su rimskim i arapskim brojevima. Očigledno, sve je osmišljeno i podređeno sveukupnom utisku o svrhovitosti i značaju izmišljenog i napisanog. U stavri, nije “Epistofanija” samo rezultat LJiljanine pameti, dara i načitanosti. Sabrani su, na 130 stranica, i čednost, i mašta, i duh, i duhovitost. Zapaljenom imaginacijom dotiče se i osvetljava podsvesno, i mistično. Ništa tu nije ni standardno ni preuzeto. Bilo da govori o ljubavi, bilo da piše o prirodi i kosmosu, autorka ispisuje sebe, samosvojnu. Nimalo knjiški, ali apsolutno ljudski i visokonaponski, tako da varnice među rečima sevaju, i traje, neprekidno, koliko emotivni toliko misaoni ritual pretvaranja damara i vibracija u leksiku. A sve u slavu pisama i knjige.
Pisanje i pevanje LJiljane Ćuk (jer ovo su, ponajpre, pesme u prozi) jeste posvećenost azbučniku i pojmovniku stvarnog i virtuelnog sveta, koji se, ujedno, stiču posredstvom umetnosti. Konačno, i sama autorka će otkriti svoj životni kredo stihom: Raj, to mora da je neka dobra knjiga. Pakao, mesto bez biblioteke”.
A između je ono što se ne može zaobići, bilo gde da smo naumili - čistilište.

Radomir Mićunović