01.01.00
Glas javnosti
03.08.2000.
Književna kritika
Stilizovana zrelost
Snežana Jakovljević: "En, den, dinu?", "Filip Višnjić", Beograd 2000.
Iza "dečjeg" naslova "En, den, dinu?" krije se spisateljski sasvim zrela knjiga. Kao i u "Evi od kaveza" (1995) i "Ipalu" (1997), Snežana Jakovljević i u ovom kratkom romanu čitaocu nudi jednu osobenu varijantu "ženskog pisma" koja se odlikuje kultivisanim izrazom i finim pomeranjima u tretmanu opštih mesta tzv. trivijalne i intimističko-sentimentalne književnosti. Poetika lirske anatomije ženske psihe u okrilju sivkaste zone svakodnevnog i običnog, ovoga puta stavljena je na svojevrsnu "probu izdržljivosti", budući da vreme pripovedanja lične ispovesti junakinje romana zahteva i blisko povesno vreme prošlogodišnjeg bombardmana i tako samu priču uvodi u polje prikrivene, ali jake napetosti između sveta privatnog i sveta javnog čoveka.
Rešenje koje za ovu koliziju nudi Jakovljevićkina knjiga nije ni ideološko ni psihološko, već ponajpre u prvom redu - stilsko. "En, den, dinu?" je, drugim rečima, roman zaista bogate lirske imaginacije, priča koja se ne razmeće zapletom, fabulom i idejama nego računa na čitalačku prijemčivost za sve one detalje, opservacije, marginalije i maštarije koje tvore alternativne sadržaje naše slutnje, čežnje, žala za neostvarenim i nedohvatnim. "Čovek postoji u prošlosti i budućnosti, retko i sadašnjosti", kazuje autsajderska junakinja ove knjige koja nema životnu ljubav, životni poziv ili pak "životni stav", ali ima istančanu uobrazilju i tanane reči kadre da zabeleže ono što inače izmiče opažanju i razumevanju. Lepota i ispunjenje ne postoje u životu, mirnodopskom jednako kao i ratnom, "ovde" jednako kao i "tamo", ali one su možda dosežne u našoj sposobnosti da sam život sagledamo i predstavimo drugačije, makar i kao lepo snatrenje i želju.
Stoga visoko stilizovani jezik postaje ono krhko, ali delotvorno sredstvo kojim novi roman Snežane Jakovljević u konačnom utisku ipak ostvaruje svoj diskretni i difuzni "pogled na svet", kao i svoju pripovednu zrelost, koja se u finom paradoksu na kraju susreće s detinjom bezazlenošću i verovanjem da su svi ljudi - kao i sva deca - isti i da je čovek najmanje prikraćen onda kad se odrekne ostvarivih zabluda i varki, a zaista prigrli one najlepše, neostvarive iluzije.
Tihomir Brajović
01.01.00
Blic
28.08.2000.
Snežana Jakovljević: Dobro i zlo u svakom od nas stoje rame uz rame. Nismo za to ni zaslužni ni krivi. Na svakom od nas je da prepozna i jedno i drugo, i odluči čemu će se prikloniti. Izgleda da su muškarci krivi za sve
Rat ovde nije samo muška stvar
Čovek postoji u prošlosti i budućnosti, retko u sadašnjosti, piše Snežana Jakovljević u svom novom romanu ?En, den, dinu...". Knjigu je nedavno u izabranoj biblioteci ?Albatros" objavila Izdavačka kuća ?Filip Višnjić". Jedna od osnovnih tema kojima se bavi Snežana Jakovljević u svojim knjigama, podjednako u ovoj trećoj kao i u prve dve ?Eva od kaveza" (1995) i ?Ipal" (1997), jeste svakodnevica. Razlika ipak postoji. U knjizi ?En, den, dinu..." svakodnevica je obogaćena prefiksom ratna. O čemu, u stvari, govori autorka dok govori o ratnoj svakodnevici?
?En, den, dinu..." je priča o jednoj porodici i njenom neposrednom okruženju u vreme ratnih okolnosti. Ono što me je prvenstveno zanimalo jeste rat kao situacija i reakcije ljudi zatečenih u toj situaciji. Nije bitno koja je to porodica, niti koji je to rat. Ljudi rat vrlo četo doživljavaju kao elementarnu nepogodu, kao nešto što ne zavisi od njih. Uz sva istorijska, društvena objašnjenja i razloge, svejedno stavljamo li navodnike kad kažemo objašnjenje i razlozi, ili ne, rat zapravo uvek sadrži neki iracionalni momenat i dok bude čoveka, verovatno će biti i ratova. Rat je jedan od fenomena svojstven čovečanstvu. A u zaleđu, ili u senci smrti, običan mali čovek pokušava da održi privid normalnog života, razmišljajući i brinući o banalnim stvarima, recimo da li je ručak dovoljno slan ili nije, da li bi trebalo da opere kosu ili da li baš sve lale imaju šest latica. Tragično i komično u isti mah.
Svi avioni u vašoj knjizi su jedan avion, svi piloti pilot Džon. Avion i lik Džona personifikuju na neki način silu, odnosno primenu sile. Vi to kao da opravdavate činjenicom da je Džon samo obično ljudsko biće i da bi možda svako u nekom trenutku mogao biti Džon...
Ništa ne opravdavam, niti osuđujem. Ne pišem da bih osuđivala ili branila bilo koga i bilo šta. Ne želim da svojim likovima budem sudija ili advokat. Mogu oni, kad već nastanu, sami, i bez mene. Prošlogodišnje bombardovanje je povod da počnem da radim svoju najnoviju knjigu, ne i njena tema, ili bar ne eksplicitno. Pokušala sam da svemu dam neku širu dimenziju. U mojoj knjizi nema NATO, Amerike, Srbije, Kosova, Kruševca, Beograda... Svaka zemlja može u određenom (istorijskom trenutku) i u određenim uslovima biti Amerika, a svaki grad Beograd ili Kruševac. Hoću da kažem da je ono što se nama dogodilo prošle godine moglo ga se dogodi bilo kome, na bilo kom mestu pod određenim okolnostima. Time ne želim da relativizujem stvari, niti nameravam da umanjim bilo čiju krivicu, pa ni našu što se to desilo baš nama.
Šta nam se to desilo i jesmo li krivi?
Svaki rat, svaka upotreba i demonstracija sile, bez obzira odakle dolazila, jeste poraz čoveka i poraz čovečanstva. U ratu nema pobednika i pobeđenih. Zbog čega bi zapravo uopšte neko nekoga pobeđivao? I šta znači pobediti i izgubiti? Navešću reči Ketrin En Porter, koja je posle boravka i učešća u ratu u Meksiku rekla: ?Rat je muška stvar. Muškarci imaju isuviše vremena sa kojim ne znaju šta da rade." Izgleda da su muškarci krivi za sve. Šalim se... Naravno da smo krivi i odgovorni. Barem ja, lično, osećam se krivom. Trebalo je više da se trudim, da pokušavam. Nije dovoljno da kažem: ?Činila sam u skladu sa mogućnostima." Koje su i kakve moje mogućnosti? Koliko zavise od mene same? Nije valjda da je sav naš život izvan nas. Valjda ponešto zavisi od nas samih.
Naslov romana asocira na neku dečiju knjigu?
Pravi naslov mi sine tek kada je rukopis sasvim gotov. Dečja brojalica ?En, den, dinu..." se pojavljuje nekoliko puta u knjizi. Govori je dečak, rođak glavne junakinje, a izgovara je i ona sama. Na neki način ta brojalica u knjizi povezuje svet dece i odraslih, donekle ih poistovećujući. Ljudi se zapravo ne razlikuju međusobno osim po statusu, nekim spoljnim karakteristikama... Isti su, kao što su i deca ista, kao što su deca mali ljudi, a odrasli velika deca.
Ponekad veoma zločesta...
Da, s tom razlikom što su posledice zlobe odraslih ljudi mnogo veće nego posledice dečije.
Vratimo se svakodnevici. Kako biste je definisali?
Ne volim definicije, ali... Recimo da je svakodnevica ono što živimo dok maštamo o nekom boljem životu i o nekim velikim događajima. Nevolja sa tim boljim životom i velikim događajima, ili sa nama, u stvari je šta god da nam se dogodi, uvek će to na kraju u poređenju sa našim željama biti nedovoljno bolje, odnosno nedovoljno veliko.
Verujete li da ćemo na ovim prostorima jednom imati bolju svakodnevicu?
Apsolutno. Imam li izbora? Živeti znači verovati. Jedna od mojih osnovnih vera je da, uprkos ljudskoj prirodi, verujem u čoveka. Verujem u individuu, u ličnu hrabrost, lično nepristajanje, lični otpor i samosvest.
Šta je za vas pisanje?
Potreba. Bar je to do sada bilo. Ali, nastojim da ne mistifikujem ono što radim, nastojim da budem moralna. Nikome se ne udvaram, nikoga ne vučem za rukav, alergična sam na klanove, organizacije, tapšanja po ramenu, sedeljke po kafanama, podele, kvalifikacije... To ne znači da mi nije važno šta se dešava sa mojim knjigama. Naravno da mi je stalo da neko primeti to što radim. To je valjda ljudski. To me izjednačuje sa Džonom na neki način. On se trudio da bude dobar pilot, kao što se ja trudim da budem dobar pisac. Pozadina poslova koje obavljamo u tom je kontekstu nebitna.
Bitno je da svako radi svoj posao?
Znam da aludirate na odbrambeni mehanizam. Odbrambeni mehanizmi nam pomažu da preživimo, ali nisam to htela da kažem. Nije reč o tome. Svi smo mi samo ljudi sa svim osobinama koje sam pojam čoveka podrazumeva. Dobro i zlo u svakom od nas stoje rame uz rame. Nismo za to ni zaslužni ni krivi. Na svakom od nas je da prepozna i jedno i drugo, i odluči hoće li biti dobar ili zao. To verovatno nije lako, ali život nam, mislim, nije ni dat da bi nam bilo lako, ili samo lako.
