Emilija Leta

17.06.07

Ovo priznanje mi posebno imponuje. Ćopić je jedan od prvih pisaca za koje sam čula. Imala sam priliku i da ga upoznam na dodeli nagrada časopisa za decu "Zmaj". Bilo mi je deset godina. Prišla sam piscu, ali sam izgubila hrabrost i nisam mogla da izgovorim ni reč. On me je dugo gledao i rekao: "Ti samo piši"Roman Mirjane Mitrović "Emilija Leta" bio je u najužem izboru dveju najprestižnijih književnih nagrada, NIN-ove i nagrade "Žensko pero". Njenu knjigu, ipak, protekle nedelje ovenčala je nagrada "Branko Ćopić", koju istoimena zadužbina dodeljuje za visoke umetničke domete u književnosti. Mitrovićeva u svojoj bibliografiji, pored nagrađenog romana koji je objavio "Plato", ima još jedan roman "Autoportret s Milenom" i zbirku priča "Sveto".

Koliko vam znači nagrada koju ste nedavno dobili?
Ova nagrada mi posebno imponuje. Same nagrade puno mi znače, kao potvrda da ovo što pišem ima neku vrednost i da to neko čita. Kada je reč o žiriju, to je jedno književno mišljenje i jedan ukus. Ako neki stručni ljudi misle da je jedna knjiga bila najbolja u jednom periodu, to svakako veoma imponuje. Bila sam uplašena kad sam čula sastav žirija jer je njemu bio pet uglednih akademika sa odeljenja za književnost i jezik. To je neki intelektualni vrh iz ove oblasti. Saznala sam prilikom dodele da je zapravo preporuka žiriju da pročita moju knjigu stigla od čitalaca. Drago mi je da se ovaj put složio ukus publike i ukus kritičara.
Ova nagrada nosi ime Branka Ćopića, istoimena fondacija dodeljuje po definiciji za "visoke umetničke vrednosti". Branko Ćopić je jedan od prvih pisaca za koje sam čula. Obožavala sam njegov roman "Orlovi rano lete". Imala sam priliku i da ga poznam prilikom dodele nagrade časopisa za decu "Zmaj" u Udruženju književnika Srbije. Bilo mi je deset godina. Prišla sam piscu, ali sam izgubila hrabrost i nisam mogla da izgovorim ni reč. On me je dugo gledao i rekao:"Ti samo piši. Šta god da bude, ti piši". Toga sam se držala kad god sam pred nečim zanemela ili sam se zbog nečeg dvoumila. Sećala sam se Brankovih reči, one su mi uvek pomagale.

Kako biste predstavili roman "Emilija Leta" budućim čitaocima?
Roman ima dve ravni kojima komunicira sa dva tipa čitalaca. Prva ravan je jedna ženska sudbina, priča o ženi kojoj jednog dana muž dolazi kući i kaže: "Hajde da se razvedemo, postaću car!" To je jedna sredovečna žena koja se nalazi negde na polovini života, kada deca odrastaju, odlaze u svoj život i majka im više nije neophodna. To je veoma dramatična situacija u životu svake žene. To je trenutak kada moja glavna junakinja Emilija Leta ostaje sama. Žene su sklone da u brak i decu investiraju svoj identitet. Kad njih više nema tu, u blizini, ona se pita ko je, šta je i gde je, baš onako kako se u romanu pita moja Emilija Leta. To je onaj period kad ste suviše stari da počnete iz početka, a opet isuviše mladi da biste otišli u hram.

Ko je glavna junakinja?
Protagonistkinja romana je ličnost koju je istorija samo okrznula. Legenda kaže da je rimski car Galerije, koji je rođen u okolini Gamzigrada, današnji Zaječar, morao da se razvede od svoje prve žene da bi se oženio Dioklecijanovom ćerkom Valerijom da bi tako ušao u Jupiterovu porodicu koja se sastojala od četiri cara koji su vladali Rimskim carstvom. Taj oblik vladavine zvao se tetrarhija. Pomenuta četvorica careva rođena na ovim našim prostorima, počev od Dioklecijana, koji se rodio u Splitu, zatim Galerija, koji se, kao što rekoh, rodio u okolini današnjeg Zaječara, zatim Maksimilijana, koji se rodio u Sirmijumu, današnjoj Sremskoj Mitrovici, i Konstantina, koji se rodio u Nišu.

U romanu se pojavljuju i svi pomenuti carevi, ali kao sporedni likovi. Da biste napisali ovu knjigu očito je bilo potrebno da pomno prostudirate čitav ovaj istorijski period...
Potrudila sam se da detaljno proučim istorijske činjenice i sve što sam mogla o načinu života stanovnika Donje Mezije na kojoj postoji današnja Srbija. Takođe, proučavala sam i spise o prvim, ranim hrišćanima koji su počeli da se pojavljuju baš u to vreme. Bilo mi je veoma važno da, osim lične priče koju sam želela da ispričam, pomognem i rasvetljavanju tog perioda na tlu na kome živimo. Obišla sva ta mesta, arheološka nalazišta, muzeje. Videla sam sve te eksponate, mozaike, kupatila koji postoje negde tu, ali kao da je čitavo to vreme pokriveno nekim velom tajne. Na primer, na platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu postoje klupice na kojima sede studenti, a malo ko zna da su to ostaci rimskog kupatila nekadašnjeg Singidunuma. Čak se niko nije ni setio da postavi neku tablu, a tamo se školuju budući istoričari.

Kako ste se uopšte opredelili da pišete o tome?
Situacija koju sam opisala oslikava nepravdu koju istorija čini prema ženama, a naročito u jednom burnom istorijskom vremenu. Na jednoj strani žene su te koje se bore da održe porodicu u teškim periodima ratova, tranzicije. Opet, kad čitate istoriju, tu su samo muška imena. Činilo mi se da je pravedno ispričati jednu priču žene, jedan lični život u vremenu koje su skrojili muškarci.

U EVROPSKOJ PORODICI NARODA

Da bih ispričala priču o jednom periodu, za glavnu junakinju izabrala sam ženu koja se pojavljuje iz senke. Sa njom je car Galerije imao ćerku Maksimilu.
Namerno sam odabrala ovu ženu koju je istorija jednostavno sklonila kao kuglicu sa bilijarskog stola. Morala sam da pretpostavim šta se dešavalo u njenoj duši i u njenom daljem životu posle tog čina. Sve ovo govori o istoriju našeg tla, što nas legitimiše kao pripadnike evropske porodice naroda, jer mi smo zapravo baštinili sa jednog kulturnog sloja na koji smo dospeli kao i svi ostali. To su naši zajednički temelji na kojima počiva čitava evropska građevina.

Mila Milosavljević

18.02.07

Mirjana Mitrović, književnica je koja se u poslednje vreme spominje kao autorka jednog od najboljih romana u prošloj godini „Emilija Leta” (izdanje „Platoa”), kojem je za dlaku umakla NIN-ova nagrada. Međutim, i prvi roman Mirjane Mitrović „Autoportret sa Milenom”, koji je objavljen 1990. godine, bio je u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Ipak, čini se da priznanja nisu osobita težnja naše sagovornice koja ima nameru da bar još dve knjige posveti pričama iz perioda Rimskog carstva.

Vaš roman „Emilija Leta” po načinu na koji je ispripovedan i po samoj temi deluje drugačije u odnosu na ostale knjige koje su bile u užoj konkurenciji za NIN-ovu nagradu
.– Mislim da se naša književna scena malo zapetljala u postmoderni, da su trendovi u svetskoj literaturi već odavno okrenuti na drugu stranu – ka priči. Priča se vratila u središte romana. Prvo saznanje da se u svetu dešava nešto što mi ne znamo bilo je za mene kada je David Albahari objavio „Mamac”. On, koji je najzaslužniji za postmodernu u Srbiji, napravio je roman sa vrlo lepom pričom. Još tada mi je rekao da je postmoderna u svetu ostala samo na nekim univerzitetima, ali da se književnost polako vraća celovitosti priče. Na osnovu toga sam odlučila da prihvatim ono što sam i inače mislila da je dobro. Priča je nešto što je imanentno čoveku i što će mu prosto ostati kao suštinska potreba, ma koliko da se svet razvija tehnološki.

Istorijski okvir je privlačan za romanopisca, međutim kod nas pisci ne smeštaju priču tako često u period Rimskog carstva. Šta je za Vas bio podstrek da se pozabavite ovim periodom?
– Istorijska tematika u romanima je dobra kada preispitujemo ključna pitanja i probleme svoga vremena i svoga života. Često nam se učini da smo jedinstveni i neponovljivi i da se ono što se nama dešava nikada nije ranije desilo. Tek kada malo zaronimo u istoriju vidimo da se možda neke forme i detalji menjaju, ali da su opšteljudski problemi i situacije koji proističu iz ljudskih slabosti i vrlina, zapravo nešto što samo menja oblik kroz istoriju.

Da li ste posećivali Viminacijum, Sirmijum i druge lokalitete nekadašnjeg Rimskog carstva na našem prostoru, o kojima ste pisali?
– Svakako. Kako god da u vremenu deluje daleko taj svet koji sam pokušala da oživim u romanu, on je zapravo tu, oko nas, ispod gradova na kojima danas živimo. Fascinantan je način na koji se to otkriva. Verovatno je arheolozima to uobičajeno, to je njihov radni dan. Za mene je bilo čarobno kada sam videla ostatke rimskog kupatila, ulaznih kapija, mozaika ili fresaka, na mestu na kojem ispod zemlje izranja rimski Viminacijum. Možda je još uzbudljivije otići u Gamzigrad, gde su potpuno očuvani kule i zidovi građevina, sa mozaicima koji još uvek stoje tu, koji su sagrađeni u vreme Galerija, dakle krajem trećeg veka naše ere. Sve je još uvek tu. U Sirmijumu, u današnjoj Sremskoj Mitrovici, prolazite parkom, i onda vam se kao prozor otvori mesto na kojem vidite ostatke carske palate. Pa i u Biblioteci grada Beograda možete da vidite i dodirnete zid koji je nastao u vreme Singidunuma, i koji je sada inkorporiran u biblioteku. Možda je to najbolji primer toga kako se kulturni slojevi menjaju, prolaze, ali ne nestaju, već se slažu jedni na druge.

Glavni ženski lik Vašeg romana Emilija Leta nije carica, niti plemkinja, već obična žena trećeg veka nove ere. U čemu je osobenost njene priče?
– U burnim i prelomnim periodima istorije, u kojima su muškarci aktivno učestvovali, teško sam pronalazila opisanu žensku sudbinu. Moje pitanje je bilo: Dobro, muškarci idu u rat, šta rade žene? Dakle, i na taj način sam birala vreme u kojem ću pratiti ženske likove. I, kao što se muškarci iz rata ne vraćaju nepromenjeni, tako ni žene ne prolaze kroz burna istorijska previranja neizmenjene. Koliko god da je moja junakinja nepromenljiva, ona u skladu sa svojim identitetom mora da prigrli sve promene i da se i sama menja.

Da li bi svet bio drugačiji da su žene imale više prilike da se iskažu na polju politike?
– Bio bi verovatno drugačiji, ali nisam sigurna da bi bio bolji. Ne znam da li žena po sebi nosi nešto dobro. Ona, svakako, ima malo drugačiji odnos prema ratovima, s obzirom na to da kao majka ima potrebu da brani potomstvo. Nisam sigurna da su žene oslobođene poroka da svoje potomstvo brane na račun tuđeg. Mislim da je potrebno da se izvrši mentalna i moralna emancipacija uopšte, da bude prevaziđen opštevladajući i pogrešni princip pobeđivanja i zgrtanja materijalnog, koji je očigledno postojao i na kraju rimskog sveta.

Ni ljubav nije tako čest centralni motiv u našoj savremenoj književnosti. Kakva je to ljubav koja je u Vašem romanu „prevazišla svoj kraj”?
– Mislim onako kao što je i Rimsko carstvo prevazišlo svoj kraj. Upravo onako kako sam to videla na pomenutim arheološkim nalazištima. Kada čitate rimske pisce, studirate rimsko pravo ili arhitekturu shvatite koliko velikih dostignuća tog carstva postoji još uvek. Mislim da i velike ljubavi, ako život i ne dozvoli da one opstanu i potraju do kraja, ne bi trebalo da nas parališu i ispune nekom gorčinom. Upravo bi trebalo da nam omoguće da nastavimo dalje i da nas oplemene, kao Rimsko carstvo današnju kulturu. Mada, bilo je vrlo rizično pisati o ljubavi, zato što uvek postoji mogućnost za pisca da sklizne u kič ili pornografiju, teško je tu držati meru. Ipak sam rešila da pokušam i da izdržim „sud”, kada to bude gotovo.

Marina Vulićević

09.02.07

Samo jedan glas nedostajao je pa da Mirjana Mitrović (1961, Požarevac) bude dobitnik NIN-ove nagrade za 2006. godinu. Za roman Emilija Leta, na čijoj naslovnoj stranici i sama ispisuje ono što je suština ovog njenog dela: “Ovo je priča o ljubavi koja je nadživela svoj kraj, baš kao i Rimsko carstvo u kome se desila.”

Ali, i pored toga, sasvim izvesno, Emilija Leta će nadživeti vreme u kojem se pojavila, pa i književno ga obeležiti po sebi.

Kakav je osećaj kad vam najveće domaće priznanje izmakne samo za jedan glas?
- Kad bih gledala u ono što mi je izmaklo, ne bih mogla da uživam u onome što sam dobila. Mislim da je ove godine pravi pobednik sama NIN-ova nagrada, jer je uspela da pažnju javnosti usmeri na pisce, knjige i njihove teme, i da je tu pažnju održala mnogo duže nego što je to bilo ranijih godina.

Književne nagrade su svojevrsne svetkovine, prilika da se ukaže na ono što se događa ili ne događa, ko se pojavio a ko umorio. Trebalo bi ih shvatiti kao priliku za susrete, a nikako kao poprište ljute borbe. Stav da pobednik uzima sve, da je samo pobeda ono što je dobro i što se računa, osnovni je izazivač neuroza modernog čoveka. Meni lično takav stav nije svojstven, a izgleda da i u industrijskim i postindustrijskim društvima polako sazreva svest da je sve ili ništa princip dugoročno poguban. Sad je već očigledno da je umesto konstruktivne društvene elite stvorio armiju nesrećnih nametljivaca, a na globalnom planu doveo Zemlju pred vrata ekološke katastrofe. Umetnost je tu još najbezbednije područje za individualni glas.

Vaš roman “Emilija Leta” govori o rimskom periodu na tlu današnje Srbije. Vidi se da ste to vreme poprilično proučili, jer priču gradite na istorijski utemeljenim činjenicama. Šta vas je navelo da zaronite baš u to, za mnoge nedovoljno poznato vreme?
- U avanturu pisanja me poterala radoznalost, tako da kad naiđem na etiketu “nedovoljno poznato” prosto ne mogu da odolim. Ali, da bi me neka tema ili vreme zaokupili, potrebno je mnogo racionalnog i trunčica iracionalnog. I kao kad su prijateljstva u pitanju, potrebno je da vam se interesovanje i uzvrati. A rimski period na tlu današnje Srbije nije prestajao da mi tokom nekoliko godina otkriva jedan uzbudljiv i dramatičan svet. Gamzigrad, danas arheološki lokalitet u okolini Zaječara, u trećem veku naše ere bio je pogranična zona carstva, ali je u centar zbivanja došao kao rodno mesto cara Galerija. Ime Feliks Romuliana dobilo je po carevoj majci Romuli. Oboje su tu proglašeni za bogove i sahranjeni. Sirmijum, koji su savremenici zvali “majka svih gradova”, proviruje kroz današnju Sremsku Mitrovicu podnim mozaicima, skulpturama, ostacima palata i hipodroma. Singidunum je u ono vreme bio znatno manji grad od Sirmijuma, ali su i Rimljani poštovali stratešku važnost grebena nad ušćem. Viminacijum, u čijoj blizini sam rođena, nije nastavio svoj urbani život posle rimskog doba. Danas ga arheolozi ubrzano otkopavaju ispod oranica u krugu termoelektrane Drmno.

Kroz glavni lik vašeg dela, Emiliju Letu, i likove koji su uključeni u njen život, ispisuju se mnoge teme dramatike ljudskog života: odnos muškarca i žene, kada sami grade svoj odnos i kada se umeša vlast, promene koje u ljudima izaziva vlast, situacije kada potčinjeni to prestanu da budu, a gospodari bivaju poniženi smrću, kada progonitelji Boga postaju vernici... Da li je sve to na jednom mestu zato što sve to čini život?
- Roman bi, po mom osećaju, trebalo da bude ona književna vrsta koja život zahvata najšire (po odluci) i najdublje (koliko talenat dozvoljava). Da umesto mene traga za odgovorima, izabrala sam jednu ženu koju je istorijska građa tek okrznula. Da bi postao Dioklecijanov savladar i naslednik, kaže se u istoriji, Galerije se oženio njegovom ćerkom Valerijom, a da bi to učinio, morao je da napusti svoju prvu ženu sa kojom je imao ćerku Maksimilu. Pošto nigde nisam pronašla ime te prve žene, dala sam joj ime Emilija Leta. Trenutak u kome je uhvaćena u istoriji, kao na fotografiji, trenutak nužnosti i neizvesnosti promena, samo je izoštrena slika univerzalnog iskustva. Malo nas je prešlo bar polovinu životnog puta a da se nije suočilo sa promenom sveta koji nas okružuje, promenom sopstvene pozicije u tom okruženju i, neminovno, promenama sopstvenog bića pod izmenjenim okolnostima.

Emilija Leta je u svojoj porodici mogla da vidi i ono što savremeni čovek gleda u vestima, kako se ljudi menjaju pod svetlom vlasti. I promene pred neumitnim protokom vremena, izlazak iz carstva Erosa, ili, kriza srednjih godina, kako to danas zovemo, deo su dramatike svakog ljudskog života.

Da li ste baš zato izabrali rimsko vreme, jer se ta dramatika u odnosima između ljudi tada bolje uočavala, nego u nekom “suptilnijem vremenu”, kao što je možda ovo današnje?
- Vreme koje sam izabrala, kraj trećeg veka naše ere, bio je period rastakanja rimskog sveta, mada većina njegovih stanovnika toga nije bila svesna. Takvi periodi, kada je jedan sistem doveden do apsurda, a novi još nije uspostavljen i institucionalizovan, nisu retki u istoriji. Uzbudljivi su kad o njima čitamo ili pišemo. Ali kad u njima živimo, krajem trećeg ili krajem dvadesetog veka, svejedno, potrebno nam je mnogo snage, mudrosti i sreće. Posebno su bolni, do nepodnošljivosti, za osetljive, za suptilne ljude, za graditelje i stvaraoce. I mada kratki za istoriju, takvi periodi su nepodnošljivo dugi, mereni običnim ljudskim vekom. Takva istorijska dramatičnost ne može a da se ne odrazi i na privatni nivo. I eto povoda za roman.

Često citirate Seneku i druge stoike, ali i sami iznosite neka važna životna zapažanja, pa tako kažete da se prava ljubav može sagledati samo “u kiselini svakodnevnog života”...
- Na isti način na koji se proverava da li je prsten od čistog zlata ili je samo pozlaćen. Rešila sam da kroz roman ispitujem i jednu tako teško saznatljivu temu kao što je ljubav, i da onda stoički izdržim rezultate. Vodila sam svoju junakinju kroz stupnjeve ljubavi, kako su je rangirali antički mudraci, od erosa, preko filije, do agape. Pojam agape, najviši stupanj ljubavi, nesebičnu ljubav, slobodno darovani dar, prihvatilo je hrišćanstvo kao osećanje koje vezuje zajednicu. To traganje dovelo me do spoznaje da je najviše što možemo dati onima koje volimo – sloboda. Najviše ali i najteže, bilo da se radi o ljubavniku, detetu, prijatelju ili sebi samima. Agape Emilije Lete spasava i njenog Galerija. Ali tezu da samo život proverava da li se radi o iluziji ili o pravoj ljubavi čula sam u jednom izlaganju vladike Porfirija. Ne mogu da se zakunem da je vladika baš tako rekao, ni da li je baš tako mislio, ali ja sam tako razumela, to je razrešilo mnoge moje dileme i na tome se vladici zahvaljujem.

Zanimljiv je lik roba Navisa, koji svoju poslušnost, pa i odnos prema ljudima, podešava prema meri vlasti!
- Iako je evnuh, Navis je otac naroda. Ako su heroji i heroine slika onoga kakvi bismo želeli da budemo, a zlotvori i tirani slika onoga kako vidimo svoje neprijatelje, onda je Navis slika onoga kakvi zapravo jesmo, mi, svi ljudi, svi narodi. U toj pretvornosti i poslušnosti, u lukavstvu i proždrljivosti, na kraju krajeva, u komičnosti naših nastojanja da se protnemo i provučemo kroz svoje male sudbine, leži tajna opstanka i preživljavanja. Da nije preživeo, da se nije po svaku cenu kameleonski prilagođavao, Navis ne bi mogao da napiše povest o Emiliji Leti, o caru Galeriju, njegovim savladarima i njihovim ženama, o poslednjim Rimljanima i prvim hrišćanima. Kao što bez ovih velikih svet ne bi mogao da ide napred i da se menja, tako bez Navisa i sličnih, čovečanstvo ne bi moglo da opstane. Navis je rob, mali čovek, koji svakog dana svog života čini male greške i doživljava mala kajanja, a sve to zbog svoje velike gladi. Iako je tačno sve ono pogrdno i podsmešljivo što se o Navisu i sličnima može reći, ja ipak, stihom Desanke Maksimović, za njega tražim pomilovanje.

Imperator Galerije, drugi lik vašeg romana, inače rodom iz ovih naših krajeva, u istoriji je ostao upisan uglavnom samo po zločinima prema hrišćanima, ali vi to ipak, ne stavljate u prvi plan, već ga slikate sa obične, ljudske strane. Smatrate li da vam zbog izostavljanja tog glavnog dela njegove biografije čitaoci mogu zameriti?
- U pretežnom delu romana oficir i car Galerije se posmatra očima žene koja ga voli. A to su uvek popustljive i blagonaklone oči. Kad sudimo o onima koji su naši, uvek nalazimo opravdanja i čini nam se da nisu krivi.

Takođe, gledano očima stanovnika i zaštitnika rimskog sveta, hrišćani su neprijateljska vera, podrivači države i sistema. Prosečan čovekov um teško prihvata promene granica i sistema u svetu koji smatra svojim. Uzalud ga je uveravati da je promena na bolje ili da je nužna. Takva pristrasnost i inertnost, vezanost za svoje kakvo god ono bilo, na početku romana su karakteristike i glavne junakinje Emilije Lete. Dok prisustvuje pogubljenju klesara sa Alma Mons, današnje Fruške gore, hrišćana čiji je greh bio što su odbili da klešu kipove rimskih bogova, ona oseća žaljenje nad stradanjem ljudi, čini joj se da je kazna previše drastična, ali ne dovodi u pitanje potrebu da se sistem brani. Da većina ljudi nije bila takva, ne bi bilo potrebno trista godina i nebrojeno mučenika i svetitelja da isti taj rimski svet prihvati hrišćanstvo. I sama glavna junakinja tek posle mnogo iskustava, iskušenja i pročišćenja moći će da prigrli istinu. Ali nikad neće prestati da voli svog Galerija. Jedna od rečenica, koju sam napisala na ulazu u roman glasi: Da su ljudi dobri, ljubav ne bi bila potrebna. Mnogi prijatelji su mi na njoj zamerili. Vrteli su glavom i kad sam im pominjala bludnog sina, pa priču o Mariji i Magdaleni, pa ko sme da se baci kamenom, i konačno smisao same Hristove žrtve. Izgleda, sva naša ljudskost i leži između onoga što želimo da budemo i onoga dokle dosežu naše moći.

Emilija Leta upoznajući život, postaje hrišćanka, nastoji da pomogne i utamničenom svetom Dimitriju, koga je zarobio upravo njen muž Galerije. Na kraju i sam Galerije dopušta slobodu ispovedanja hrišćanske vere. Simbolična pobeda Dobra nad Zlom. Ali, glavnu reč u tome ima onaj ko je pre toga bio progonjen...
- Solun je grad koji je Galerije izabrao za svoju prestonicu. Posle pobede nad Persijancima podigao je slavoluk sa reljefom, koji i danas stoji u ulici Egnacia. Taj slavoluk Grci zovu Kamara. Čuvena crkva Svetog Dimitrija, zaštitnika Soluna, podignuta je na temeljima urušenog gradskog kupatila u kome je tamnovao Dimitrije. On je bio ono što bismo danas zvali gradonačelnikom, ali je bio hrišćanin. Ono protiv čega se Dimitrije pobunio bilo je izvitoperenje svetovne moći. Galerije je bio car i kao caru ukazivano mu je dužno poštovanje. Ali poslednji rimski carevi su sebe proglašavali za bogove. Hrišćani su odbili da prihvate toliki oblik despotizma. Kad odlučuje da pomogne utamničenom Dimitriju, uprkos tome što je zatvoren po nalogu čoveka koga voli, Emilija Leta pokazuje da je prošla proces sazrevanja i oslobađanja od zaslepljenosti. Potrebno je mnogo unutrašnje snage da priznamo greške, čak zločine onih koje volimo, možda teže nego da priznamo sopstvene.

I vaš prvi roman “Autoportret sa Milenom”, o slikarki Mileni Pavlović-Barili, bio je u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Njeno srpsko-italijansko poreklo kao da je odredilo granice vaše poetike, a izgleda da ste se pomalo sa njom i saživeli!?
- Prožimanje kultura, onako intenzivno kako je to morala osećati Milena Pavlović-Barili, čija je majka bila Srpkinja a otac Italijan, za mene je postalo model za ispitivanje svih estetskih, moralnih i ličnih stavova. Prava slika dobija se samo kad se pogledamo i drugim očima. Gledanjem samo izbliza, slika se deformiše, kao kad prislonimo nos uz ogledalo.

Dok sam u prožimanju kultura uživala pišući o slikarki dvojnog porekla, u Emiliji Leti sam rekonstruisala složeni svet koji se otkriva ispod gradova u kojima danas mi živimo, u nekim segmentima sasvim drugačije, u drugim gotovo nepromenjeno. Sa Milenom Barili sam dugo bila saživljena, odrasla sam u blizini njene rodne kuće pretvorene u galeriju. Zavidela sam joj na tolikim putovanjima, na životu potpuno posvećenom umetnosti. Ali tada sam bila vrlo mlada, a kao što sam želela da kažem ovim novim romanom, ljudi se menjaju.

A možda baš zbog njenog bavljenja različitim kulturama i njenog italijanskog porekla, dolazi vaše interesovanje za rimsko vreme?
- Nije mi to do sad palo na pamet. Italijanska kultura je zaista jedan od nastavljača rimske tradicije. Svakako, zbog jezika, najbliži srodnik. Ali sve zemlje mediteranskog prstena imaju nepobitne tragove tadašnje kulture. I mi imamo takve dokaze o izvornom evropskom identitetu, a moj roman može da bude jedno malo podsećanje na njih. Veliko Rimsko carstvo bilo je država mnogih naroda, a u poslednjim vekovima provincijalci su bili punopravni građani. Pa kako bi inače Dioklecijan iz Splita, sin oslobođenog roba, ili Galerije iz Gamzigrada u okolini današnjeg Zaječara blizu severoistočne granice carstva, ili Konstancije iz Niša, mogli da postanu carevi? Čini mi se da današnja ideja ujedinjene Evrope za osnovu ima Rimsko carstvo. Samo da Evropa bude dovoljno pametna pa da od Rimljana uzme dobre puteve, graditeljski dar, rimsko pravo i kulturu, a da izbegne zamku uskogrudosti za nove ideje!

U knjizi priča “Sveto stado” pišete o Nemanjićima i upravnicima Beograda u 17. veku. Opet o ljudima moći, koji utiču na život običnog čoveka i određuju tok istorije.
- Ljudi moći imaju veliku odgovornost, a njihova neodgovornost ne samo da ima posledice na podanike, već može da dovede u pitanje sam opstanak naroda. Pripadam generaciji koja je gotovo ceo svoj punoletni život morala da se vrlo ozbiljno bavi onim što su ljudi moći odlučivali i činili. Svačija privatnost bila je modifikovana i uglavnom deformisana po obrascu naravi moćnika. Počinjući da pišem tu knjigu, imala sam sasvim drugu nameru, ali se stvarnost ušunjala i nametnula.

Očigledno, vi ste pisac koji polazi od istorije. Da znamo ko smo, kako bismo lakše sagledavali i vrednovali svet i vreme u kome živimo!?
- I u mnogo mirnijim kulturama teško je razlučiti koje je vreme sadašnje a šta je prošlost. Kod nas, možete da odlučite da napišete roman o jučerašnjem danu i on će biti istorijski. Ali, svakako, putovanje kroz vreme, bilo da istorijski roman čitate ili ga pišete, pomaže da proverite svoja viđenja, da u šumovima svakodnevice razlučite šta je trajno i važno, a šta proizvod mode. Pouke istorije su kao saveti roditelja: kad ste mladi, gnjave vas, ali što ste stariji, sve ih se češće sećate.

Jovan Janjić

30.01.07

Od blizu stotinu romana koji su objavljeni u Srbiji prošle godine, NIN-ov žiri je procenio da je na drugom mestu rang-liste najboljih „Emilija Leta“Mirjane Mitrović (1961), u izdanju „Platoa“. Autorka je profesionalni novinar, a sem ovog naslova, objavila je roman „Autoportret sa Milenom“ (1990. i 2005.) i zbirku pripovedaka „Sveto stado“ (1999).

Emilija Leta je ime i izmaštana sudbina prve supruge rimskog cara Maksima Galerija, koji je u trećem veku vladao na ovim prostorima. Istorija nije sačuvala njeno pravo ime, iako se zna da je postojala. Mirjana Mitrović je tu prazninu ispunila manirom vrhunskog pripovedača: smisleno, uzbudljivo, slojevito, vešto komponujući intimnu dramu ostavljene žene i burna previranja u najvećoj imperiji tog vremena.

U pozadini glavnog toka radnje je priča o rađanju hrišćanstva(„...vladari nad telima nisu ni slutili da neko raspet trista godina ranije od njihovih podanika uporno stvara veliku porodicu zasnovanu na praštanju“). Poseban kvalitet ove knjige jeste njena klasična forma; pisana je po svim pravilima teorije književnosti koja važe za roman.
U podnaslovu „Emilije Lete“piše: Ovo je priča o ljubavi koja je nadživela svoj kraj, baš kao i Rimsko carstvo u kome se desila.

Sa „Emilijom Letom“ bili ste nadomak NIN-ove nagrade, tako je saopštio žiri.Od 1954. godine, kada je prvi put dodeljena, dobile su je samo dve književnice. Zašto je to tako?
- Od 1954. do danas svet je doživeo ogromne promene- objašnjava Mirjana Mitrović. - Pa te godine još nije bilo ni televizora. Tek posle su došle prve „fiće“ i čovekovo sletanje na Mesec.

Političke promene ne treba ni pominjati. A eto, svest se menja potpuno drugim tempom. Naročito sporo menja se samosvest, a to je ona promena koja je najpotrebnija ženama kada ulaze u društenu kompeticiju.
Kad su nagrade u pitanju, nema kavaljerski otvorenih vrata. Drago mi je što je moj roman ovako visoko vrednovan, a još draže što je literatura- dvorana u kojoj je dobro kad se čuje mnogo različitih glasova. Ženskih glasova je sve više i sve su bolji, pa verujem da će uskoro početi da osvajaju i više nagrada.

„Evo jedne nedvosmisleno ženske knjige“-tako je najavljen vaš roman kada se pojavio. Kako vi tumačite pojmove „ženska knjiga“, „žensko pismo“, pa i najnoviji -“chicklit“?
-Kad kritičari kažu „žensko pismo“, pitam se da li su dobronamerni i rade svoj posao – upućuju potencijalne čitaoce na ono što u nekoj knjizi mogu da nađu, ili svoj posao otaljavaju, praveći svojerstan ženski geto u kome je sve sivo? Kažu “žensko pismo” i onda ne moraju da kažu da li je knjiga dobra ili ne.

Ako se pod ženskim pismom podrazumevaju knjige koje su napisale žene, onda je to lep kavaljerski gest. Tu treba reći „hvala“ i staviti tačku. Ako je žensko pismo odrednica za knjige o ženama, ili o osećanjima, onda tu spadaju i mnoge knjige koje su napisali veliki muškarci. Uostalom, kojim pismom su napisane stranice o Nataši Rostovoj u tako muškom Tolstojevom „Ratu i miru“?
Iako sam nedvosmisleno žena u kuhinji, u zagrljaju, u porodilištu, kad sednem da pišem ne samo da nisam žena, nego više nisam ni sasvim ja. Sva umetnost i jeste iskorak iz sebe i sposobost da se razume ili bar nasluti neko drugi i nešto drugo.

Čini se da vam je istorijsko vreme zgodan okvir za pisanje; tako je bilo i u „Autoportretu sa Milenom“, romanu koji se bavi Milenom Pavlović-Barili..Pruža li to vama kao autoru više stvaralačkih mogućnosti?
-Neki likovi me prosto pozovu i tako zaokupe, da onda nemam kud nego da ispitam i istražim vreme i okolnosti pod kojima su živeli. Slikarka Milena Pavlović Barili postala je deo mog sveta kad sam videla izložbu njenih dečjih crteža. Kasnije, njene slike su mi se učinile istovremeno i bliske i mistične. Podstaknuta tim varničenjem, potrudila sam se da u romanu rekonstruišem njen svet.

Emilija Leta je ime koje sam izabrala za ženu koju istorija pominje kao prvu suprugu rimskog cara Galerija, rođenog i sahranjenog u okolini današnjeg Zaječara. Da bih ispričala priču o ženi čiji se svet menja, pa ona i sama mora da se promeni, prikupila sam mnogo građe o istoriji ovog tla u trećem veku naše ere. Otkrila sam jedan bogat svet u koji sam se zaljubila.

Obišla sam muzeje i arheološka nalazišta u Sremskoj Mitrovici, nekada carskom gradu Sirmijumu, u Viminacijumu na ušću Mlave u Dunav, u Beogradu, Nišu. U Solunu, koji je Galerije izabrao za svoju prestonicu, još uvek stoji slavoluk koji je podigao u znak pobede nad Persijancima. Uživam dok otkrivam kako su ljudi živeli tu gde ja sada živim i volela bih da deo tog uživanja prenosim i svojim čitaocima.

Šta vas inspiriše da se bavite književnim stvaralaštvom, uz novinarski posao, kojim se profesionalno bavite?
-Novinarstvo mi je omogućilo da upoznam mnogo različitih ljudi. To je velika dobit za pisca. Prozu pišem jer ona omogućava da postavljam pitanja i na njih odgovaram, sumirajući znanja i iskustva koja sam nakupila. Zapravo, pišem jer moram. Probala sam i da ne pišem, ali nisam uspela.

Mladi ljudi očigledno ne vole da čitaju klasike svetske književnosti. Mnogi smatraju da je čitanje-“isuviše spora i dosadna zabava“. Ugrožava li to budućnost knjige u klasičnom obliku?
-Ne verujem da nove tehnologije ugrožavaju pisanje i čitanje. Naprotiv. Ne mogu tačno da predvidim kako će se to menjati u budućnosti, ali sam sigurna da će potreba za pričom opstati, iako se ljudi jednog dana odsele na neku drugu planetu.

Radmila Lotina

18.01.07

U vreme kada moja junakinja Emilija putuje iz Feliks Romulijane u Sirmijum, Singidunum ili Viminacijum, teritorija današnje Srbije bila je centar sveta.
Već prvencem, romanom o Mileni Pavlović Barili, "Autoportret sa Milenom" Mirjana Mitrović (1961) je nagovestila svakidašnji spisateljski talenat. To je zatim potvrdila zbirkom priča "Sveto stado" a naklonost i čitalaca i kritike stekla je nesvakidašnje uzbudljivom i toplom romansijerskom pričom "Emilija Leta", u izdanju "Platoa". Ovu knjigu Ninov žiri je svrstao među pet najboljih romana minule godine.
U doba moćnog Rimskog carstva jednim njegovim delom, na našim prostorima, vladao je Maksim Galerije, veliki vojskovođa, hedonista i zavodnik. Pre nego što je postavljen za cezara, trećeg čoveka carstva, bio je 17 godina u braku sa ženom, čije ime istorija nije zabeležila, a sa kojom je imao ćerku Maksimilu. Da bi dospeo na carski presto, Maksim napušta surugu i ženi sa ćerkom avgusta Dioklecijana. U složenim porodičnim ali i društvenim okolnostima ona pokušava da sačuva svoje dostojanstvo... To je okosnica romana koga je Mirjana Mitrović nazvala imenom koje je dala svojoj nesrećnoj junakinji - Emilija Leta.

Koliko ste se držali istorijskih činjenica, koliko je bilo teško vraskrsnuti to burno vreme?
- Volim da pišem o dalekim vremenima. To mi je zamena za putovanja. Ili preciznije, za skitanja. Iz istorije biram one činjenice koje su po nečemu posebne, koje potvrđuju pravila ili ih pobijaju, naročito one koje osvetljavaju ljudsku prirodu iz neobičnog ugla. To izgleda kao skupljanje neobičnih kamenčić a na plaži. Ne znate tačno ni da li vi birate kamenčiće ili oni pozovu vas svojom bojom, oblikom, veličinom. Te istorijske kamenčiće posle slažem, kombinujem i prekombinujem, slično kao što radi mozaičar, dok ne budem zadovoljna dobijenom slikom.

Iako je radnja smeštena u davno doba, Vaš roman je univerzalna ljudska povest o ostavljenoj ženi...
- U poslednjim vekovima Rimskog carstva uobičajene su bile porodice sa jednim detetom, a razvodi su bili laki i česti, baš kao danas. Zato sam bez problema ovu, rekla bih aktuelnu "žensku" temu splela sa istorijskim zbivanjima u trećem veku naše ere. Smene epoha, raspadi carstva, država i porodica ostavljaju duboke ožiljke u ljudima. Nemaju žene ekskluzivno pravo na patnju, nego je muškarci bolje kamufliraju, obično agresivnošću.

Poslednjih godina u svetu su veoma popularne knjige u kojima se istorijski događaji, posebno iz vremena Rimskog carstva, prepliću sa maštom pisaca. To nije samo moda?
I mi baštinimo antičko i rimsko nasleđe, baš kao i drugi narodi Evrope. U vreme u koje moja junakinja Emilija Leta putuje iz Feliks Romulijane u Sirmijum, Singidunum ili Viminacijum, teritorija današnje Srbije bila je, po rečima arheologa Dragoslava Srejovića, centar sveta jer su sa ovog tla potekli i na njemu živeli i vladali mnogi rimski carevi. Ponašamo se vrlo rasipnički kad taj deo istorije ovog tla ne osećamo kao svoj.

Između tri do sada objavljene knjige pravili ste neuobičajeno velike pauze?
- Pišem stalno, ali objavljujem samo kad mislim da sam nešto završila. Svuda oko sebe vidim velike početke i premalo istrajnosti da se projekti izvedu do kraja. Pisanje je neodvojivi deo mog života, ali nije jedini. Nije ni najvažniji. Ipak, deca rastu i ostavljaju mi sve više vremena, pa se nadam da ću od sada više pisati.

FEMINIZACIJA KNJIŽEVNOSTI

Na bestseler listama sve je više knjiga ženskih autora. Kako to tumačite?
- Žene čine nesravnjivu većinu među čitaocima, pa je bilo samo pitanje vremena kada će zauzeti odgovarajuće mesto i među piscima. A čula sam nedavno i jednu teoriju o kojoj nije loše razmisliti: osiromašenje jedne profesije dovodi do njene feminizacije. To znači, kad u nekom poslu ponestane para, muškarci dižu sidro i sele se u profitabilnija i društveno cenjenija zanimanja, a na upražnjena mesta dolaze žene. To se, kaže autor teorije, već desilo sa prosvetom i zdravstvom, a evo ga sad i u književnosti. Ja nisam ljubitelj ovolikog cinizma, ali možda ipak ima nešto u tome.

D. BOGUTOVIĆ

20.02.07 Blic

Posmatran kao „istorijska ljubavna priča“, ovaj roman je pisan po uzoru na „Quo vadis?“, samo bez Sjenkjevičeve pobožnosti: prateći sudbinu Emilije Lete, razvedene supruge krvoločnog cezara Maksima Galerija, (najčešće sveznajući) pripovedač nastoji da detaljno rekonstruiše epohu u kojoj je hrišćanstvo osvajalo (moralno i ekonomski upropašćeno) Rimsko carstvo; on opisuje razvratne carske gozbe (kao simbol dotrajalosti antičkog kulturnog modela), značajne istorijske ličnosti i događaje (stradanje svetog Dimitrija, opsadu Viminacijuma, zidanje Feliks-Romulijane). Njegova junakinja je, zbog muževljeve „monstruozne ambicioznosti“ i pogibeljnih dvorskih intriga, odbačena (od porodice i društva), beskorisna, suvišna žena; suočena sa (nepojamno ružnom) stvarnošću, u polusvetu prostitutki, skitnica i nakaza, Emilija Leta odgoneta smisao svog života i, braneći se od uzaludnosti, među raznim vrstama ljubavi (prema sebi, mužu, detetu, prema vlasti, novcu, hrani) traži onu pravu, neprolaznu; sva njena snaga je u nepokolebljivoj nežnosti.
Ali, iako je u egzotičnom kostimu rimske domine, ona oseća i govori kao današnja žena; neprekidna uzavrelost osećanja (od koje je prečesto hvata „vrela drhtavica“) i patetične pustolovine (odlazak na svadbu bivšeg muža i porađanje njegove ljubavnice, prerušavanje u muškarca i bekstvo iz javne kuće), pretvaraju Emiliju Letu u melodramatičnu heroinu čiji bi privatni rat protiv cinizma (našeg doba) bio veličanstven da njeno oružje nije „tragični, slatki smisao“ kojim se histerija poistovećuje sa uzvišenošću, a neispunjena telesna strast sa duhovnošću. Povremenim filozofski intoniranim iskazima o tajnama muško-ženskih odnosa i kitnjastim izražavanjem, ovaj roman prelazi granicu dobrog stila i ukusa.

Vesna Trijić

18.02.07 Danas

Svima onima koje istorija očepi i grubo ih baci u senku, ostaje jedna uteha - literatura, koja će skrenuti pažnju na njihove (ništa manje vredne) živote i koja će učiniti da postanu glavni junaci, iako su im oštre povesne makaze izrezale sudbinu epizodista. Takva je i Emilija Leta, junakinja koju život nije mazio i koju je istorija naprosto pojela, ali kojoj je novi život dala spisateljica Mirjana Mitrović, stavljajući glasno njeno ime u naslov svog novog romana koji je objavila izdavačka kuća "Plato" - romana koji je zamalo dobio "Ninovu nagradu".
Ko je Emilija Leta? Ne bi li postao Dioklecijanov savladar i naslednik, vojskovođa Maksimilijan Galerije se oženio njegovom ćerkom Valerijom. Pre toga je napustio svoju prvu ženu sa kojom je imao kći Maksimilu. Ta prva žena od toga je trenutka za istoriju postala sasvim nevažna. Istoričari su pratili samo budućeg vladara koji je krajem trećeg veka vladao baš tu negde u našim krajevima. No, pre ili kasnije, sve po pravilima verovatnosti i nužnosti, književnost se morala vratiti unazad - u slučaju Mirjane Mitrović temeljno i precizno - ne bi li ispričala sve one priče koje su se račvale oko tog oštrog povesnog toka koji je Galerija vukao ka vrhu. Razmišljajući o tome kako je mogao izgledati život žene, ostavljene radi braka iz interesa i zbog uspeha, spisateljica je zakoračila u istoriju, nadigrala je - pošto se ovako nešto moglo ali nije moralo dogoditi - te tu bezimenu junakinju, kojoj istorija nije zabeležila čak ni ime, nazvala Emilijom Letom.
Igrama prošlosti i sadašnjosti tu nije bio kraj. "Emilija Leta je u svojoj porodici mogla da vidi i ono što savremeni čovek gleda u vestima: kako se ljudi menjaju pod svetlom vlasti. I promene pred neumitnim protokom vremena, izlazak iz carstva Erosa, ili kriza srednjih godina, kako to danas zovemo, deo su dramatike svakog ljudskog života", izjavila je spisateljica, čime je njen istorijski-ljubavni roman (napisan tradicionalno ali odlično, kako je zabeležio jedan kritičar) - otvorio problem koji, kako će se tokom čitanja ispostaviti, i nije tako bajat kada je o temi ove priče reč. Štaviše, toliko je svež da bi Emilija Leta mogla biti lik ove i svake sledeće nedelje. Ostavljena, pametna, u sasvim novim okolnostima, ona je metafora "ljubavi koja je nadživela kraj baš kao i rimsko carstvo u kome se desila".
"Emilija Leta parabola je o onome što je danas nevidljivo, i što tek u istoriji može dobiti svoj lik i svoj glas", primetio je književni kritičar Slobodan Vladušić. "Autorka, pri tome ne čini grešku koja bi se dala očekivati: da moć poistoveti sa zlom, a nemoć sa dobrim. Epilozi Emilije Lete ukazuju da je sudbina povremeno komedijant, a povremeno tragičar, kako joj se već ćefne i da, zapravo, nema ni jedne velike priče, bilo one o hrišćanstvu, bilo one o moći, u koju bi se ljudska subjektivnost mogla potpuno utopiti. Na taj način Emilija Leta čuva nešto što "čitljive" knjige uglavnom žrtvuju: saznanje da književnost ne postoji da bi kažnjavala ili nagrađivala već, između ostalog, da bi govorila u ime onih kojima niko ne dozvoljava da govore."
Mića Vujičić

10.02.07 Politika

Pol Valeri je na jednom mestu rekao da forma skupo staje. Ako je tako, onda to znači da je neprekidno insistiranje na formalnim inovacijama pomalo jeftino. Posebno ukoliko te formalne igre bez granica ne donose nikakav pomak u razumevanju književnosti, već se neprekidno klade na isto – da između vrednosti i novosti postoji znak jednakosti. Insistiranje na formalnoj novini kao takvoj, postaje tako nešto unapred očekivano, pa stoga „novina” samo popunjava prostor koji je za nju unapred ostavljen. Ništa više i ništa manje od toga. Ili, kako bi to rekli radnici na građevini: just another brick on the wall.

Međutim, ako je forma skupa, da li to znači da je priča jeftina? Bagatelisanje priče posebno se odnosi na istorijsku priču, koja je u poslednje vreme ponovo u vlasti Holivuda, te mašine za konverziju reči u novac: kada se na snimku iznad Ahila, u ulozi Breda Pita, pojavi mlazni avion time je možda narušena logika istorije, ali ne i logika profita, jer je istorija odavno svedena na skladišta priča obdarenih komercijalnom težinom i egzistencijalnom lakoćom. Egzemplar pomenutog mogla bi da bude ljubavna istorijska priča.

I pored činjenice da je Emilija Leta Mirjane Mitrović tradicionalno napisan ljubavno-istorijski roman, to je ipak jedan veoma dobar roman. Dodao bih, začudo, jer kada vam neku na ispod naslova napiše da je to roman „o ljubavi koja je nadživela svoj kraj baš kao i Rimsko carstvo...” onda isprva imate utisak da je roman pred vama namenjen samo jednoj vrsti čitaoca. Pa ipak, i pored tog komercijalnog ruha (koje počiva na legitimnom pravu da se knjige ne samo štampaju, već i prodaju) roman Mirjane Mitrović je interesantno štivo, jer je istorija ovde pre svega okvir u kome se pred čitaoca podastiru neka pitanja koja bi, lišena tog okvira, iščezla u čeljustima ideologije, vladajućih termina i mnjena koja upravljaju, ili bi hteli da upravljaju, našom percepcijom stvarnog i sadašnjeg.

Navešću samo ono koje mi se čini najupečatljivijim: to su figure suvišnih ljudi, kojima pripada i Emilija Leta, glavna junakinja romana. Ova supruga ambicioznog rimskog vojskovođe Maksimilijana, čija se karijera strelovito uspinje ka samim vrhovima Dioklecijanove Rimske imperije, odjednom postaje tehnološki višak vlasti. To roman Mirjane Mitrović upućuje neminovno ka marginama društva, ka prostoru koji se iz perspektive jednog uspešnog Rimljanina niti može niti želi videti, a odakle se tzv. moć, uspeh i slava Rimske imperije lako daju dekonstruisati.

Uvek na rubu potpunog ispadanja iz porodice, što u njenom slučaju znači smrt, Emilija Leta postaje simbol potpune nesigurnosti u ljutim vremenima, kada jedan svet nestaje, a drugi još uvek ne nastaje. Njeno obrazovanje, tovar racionalnosti koje čine latinske poslovice i antička književnost, izgledaju kao nepotreban, suvišan bagaž u iracionalnim vremenima u kojima se sinovi govedara proglašavaju za svemoćne bogove, dok u neposrednoj blizini varvarska plemena napadaju rimske naseobine.

Taj sveopšti osećaj nesigurnosti danas je okružen tišinom, jer ne postoji drugi kontekst osim opozicije uzpeh/neuspeha u koji bi se on mogao smestiti. Nesigurnost je, zapravo, nemoguće izraziti u terminima sadašnjosti. Suvišan čovek i autsajder nisu, naime, sinonimi.

Emilija Leta parabola je o onome što je danas nevidljivo, i što tek u istoriji može dobiti svoj lik i svoj glas. Autorka, pri tome ne čini grešku koja bi se dala očekivati: da moć poistoveti sa zlom, a nemoć sa dobrim. Epilozi Emilije Lete ukazuju da je subina povremeno komedijant, a povremeno tragičar, kako joj se već ćefne i da, zapravo, nema ni jedne velike priče, bilo one o hrišćanstvu, bilo one o moći, u koju bi se ljudska subjektivnost mogla potpuno utopiti.

Na taj način Emilija Leta čuva nešto što „čitljive” knjige uglavnom žrtvuju: saznanje da književnost ne postoji da bi kažnjavala ili nagrađivala već, između ostalog, da bi govorila u ime onih kojima niko ne dozvoljava da govore.

Slobodan VLADUŠIĆ

29.09.06 NIN

Evo jedne nedvosmisleno ženske knjige koja po svoj prilici neće biti bezrezervno dočekana kao takva, a koje se, pak, zbog njene odvažnosti možda ne bi postidelo ni mnogo koje muško pero. Drugi roman, a ukupno treća prozna knjiga Mirjane Mitrović povest je iz davnog doba na razmeđi Rimske imperije i hrišćanstva, viđena očima ostavljene supruge jednog od Dioklecijanovih carskih savladara i ispripovedana diskretnim glasom jednoga od njegovih omiljenih robova, u maniru koji mnogo duguje tradiciji, a da pri tom ipak ne protivreči iskustvu savremene književnosti.

Neobična i donekle skrivena smelost kojom se odlikuje Mitrovićkin roman ogleda se u činjenici da on ni na čas ne koketuje s trendovima i pogledima na svet, već je bez ostatka, reklo bi se, zaronjen u svoju pomalo starinsku osećajnost. Otuda životna priča žene koja ne prestaje da voli ni onda kad je muškarac napusti zbog vlasti i moći neće, izvesno, biti hit-lektira (neo)feministički samosvesnog dela ovdašnje publike, kao što verovatno neće biti u vrhu čitanosti ni među onima koji drže do poetičke aktuelnosti i zanatske inovativnosti. Emilija Leta je, makar na prvi pogled, jednostavno pisana knjiga o složenim i zapravo neuhvatljivim prostorima ljudske duševnosti, narativno nagoveštenim rekvizitima istorijski kostimirane scenografije i na određen način patinirano “naivnih” karaktera, dosta lako smestivih u okvir raspoznatljivih staleških, rodnih ili moralnih relacija.

Moguće nedoumice o mestu ovakve književnosti danas mogle bi da budu dodatno oslonjene na oklevanje, možda i odsustvo volje za otvorenim sameravanjem prošlosti i sadašnjosti, bar kad je u pitanju za naše vreme i te kako intrigantan sindrom epohalno-ideoloških promena i lomova. U tom smislu, najnovije ostvarenje Mirjane Mitrović nesumnjivo je manje “angažovano” u odnosu na debitantski Autoportret sa Milenom (199), a posebno u odnosu na kulturološki provokativnu pripovednu zbirku pod naslovom Sveto stado (1999).

Emilija Leta je, dakle, knjiga koja igra “na jednu kartu”, a ta karta je “dama herc”, moglo bi se metaforično kazati. Mitrovićkina romaneskna “priča o ljubavi koja je nadživela svoj kraj baš kao i Rimsko carstvo u kome se desila” (slogan sa korica) pripovest je o unutrašnjem zrenju od telesnih zanosa i čulnih demona do duševnog ravnovesja i prosvetljenja, što je ovde oličeno u vijugavoj i na momente dramatičnoj sudbinskoj putanji naslovne junakinje. Pa ipak, uprkos svim limitima, ova riskantna romansijerska “karta” odigrana je, čini se, tako da bezmalo neočekivano postaje autorski adut, u prvom redu zahvaljujući empatijskoj koncentraciji i sugestivnosti koja deluje na dovoljno prijemčivog čitaoca, poput potpisnika ovih redova.

Izvesna bolećivost i sentimentalnost, tako podesne da budu shvaćene kao klišeizirani izrazi ženske osećajnosti, bivaju, naime, u romanu Mirjane Mitrović prevedene u polje naročite, refleksivno-lirske pripovedne figuracije onog momenta kad čitalac počne da ih, poput same junakinje, doživljava ne više kao stvar prirodne slabosti, već prirodne snage, pa i vitalizma, u krajnjoj liniji. Ako ne pre, ovaj preokret trebalo bi da se odigra makar u besprekorno osmišljenom i sročenom epilogu koji je majstorski “promešao karte” hronološke i mentalne koordinacije junaka i čitalaca, dajući – opet sasvim starinski – celokupnoj pripovesti ponešto drugačija i obuhvatnija značenja.

Otkrivajući istim zamahom skrivene psihološke konce različitih aktera, među kojima neki, iznenađujuće ali ne i nemotivisano, od “levih smetala” postaju vernici, drugi u žrtvovanju pronalaze iskupljenje, a treći u skrivenoj posvećenosti ispunjenje, klimaks-završnica romana kroz svedočenje o dosezanju hrišćanski samozatajne ljubavi, znane pod filozofskim imenom agape, zapravo retrospektivno boji moguće razumevanje cele priče. Ona se, tako, sasvim legitimno može čitati i kao povest o pronalaženju smisla u očuvanju i uznošenju, a ne odricanju i suzbijanju sopstvene osećajnosti, ma koliko (ne)savremena ova bila, i stoga, po volji, može biti shvaćena, najzad, i kao štivo koje ovom vremenu simbolično distancirano pokazuje da su dozvoljeni i drugi izbori, mimo ravnodušnosti, relativizma ili potpune konfuzije u susretu s epohalnim pomeranjima.

Moguće je, naravno, i takođe legitimno, ovaj roman pročitati i kao svojevrstan “humanistički” anahronizam, nesaglasan s takozvanim duhom vremena i stanjem u književnosti. Kao i ona prva, i ova mogućnost, međutim, svedoči u isti mah i o stanju duha onoga koji joj se priklanja. Između ostalog, ali ne i na poslednjem mestu, kako se obično kaže, to je “iznuđena” posledica onog presudnog autorskog gesta, koji svojim beskompromisnim izborom za starinski patetičnu i uz to starinski lepo uobličenu priču čitaocu naprosto ne ostavlja prostora za neopredeljenost.

Tihomir Brajović