Emil

13.04.06

Gubitak jezika, kao i gubitak bubrega, države ili pamćenja, zaista je bolno iskustvo

Denis Mikan je pre 32 godine rođen u Podgorici, detinjstvo je proveo u Zvorniku, a nakon izbijanja rata u Bosni i Hercegovini dve godine je živeo u Južnoafričkoj Republici. Tamo je radio kao konobar i programer, pravio je sendviče, prodavao kokice, cigarete i parfeme, bio je trgovački putnik i otvorio firmu za renoviranje stambenih prostora. Krajem 1994. godine preselio se u Austriju, i danas živi i radi u Beču.
I piše. Na nemačkom. Za prvi tekst na ovom jeziku dobio je književnu nagradu, a za prvi roman „Emil” (kod nas upravo objavila „Geopoetika” a sa nemačkog preveo Milan Prtenjak) nagrađen je „Premijom Republike Austrije” za najbolje debitantsko delo i nemačkom stipendijom Hermann Lenz. „Emila” je nemačka kritika ocenila kao izvanrednu knjigu, a njeno objavljivanje na srpski jezik povod je za naš razgovor sa mladim piscem.

Jedno poglavlje „Emila” opisuje proces zaboravljanja maternjeg jezika koji se ne razlikuje od telesnog gubitka: čovek je uplašen i teško i bolno se navikava na novo stanje. Da li je ta priča autobiografska? Na kom jeziku danas razmišljate i pišete?
– Priča koju pominjete nije autobiografska, ali u njoj jeste prisutan nered sopstvenog iskustva, entropija života, ako tako mogu da kažem. Fikcija i autobiografija se u „Emilu” prožimaju i teško ih je razdvojiti.
A gubitak jezika, kao i gubitak bubrega, države ili pamćenja, zaista je bolno iskustvo. Neko možda ne oseća bol, neko dobije, odnosno zaradi anesteziju: novac, stan, automobil i slično. Ja se ne plašim uboda igle, nisam alergičan na pare, dobar sam vozač, rado sam sve to isprobao, ali ne deluje.
Još uvek razmišljam na maternjem jeziku – na onoj jugoslovenskoj varijanti srpskohrvatskog jezika, na jeziku koji mi je došao od roditelja, iz okruženja u kojem sam odrastao, ali pišem isključivo na nemačkom jeziku. Ponekad i razmišljam na tom jeziku, kada čitam nemačku književnost, na primer.

Kakav je to osećaj kada čitate svoju knjigu u prevodu na jezik koji se naziva maternjim?
– Čudan osećaj. I lep, svakako. Osećaj koji se slikovito može uporediti sa spuštanjem niz reku. Vidim obale zavičaja, prolazim pored kuća prijatelja, sve mi je jako dobro poznato, ali nigde neću pristati. Čamac, odnosno prevod ipak nije moj i ne preostaje mi ništa drugo nego da uživam u onome što jesam – putnik.

Koliko je savremeni čovek sklon introspekciji, posmatranju i ocenjivanju sebe, onako kako to čini vaš junak Emil?
– Savremeni čovek sklon je pre svega ocenjivanju i analizi sopstvene predstave o slici koju kod drugih ostavlja. Kada vidi svoj lik u ogledalu, on vidi ono što misli da će drugi videti. Shodno tome i deluje. Emilovo ogledalo je puklo. To svakome može da se desi i tada nastaje pad. Izmeštanje. U neku ruku, savremeni čovek nije stvaran, on postoji samo u ogledalima.

Tražeći posao, Emil je „bacio svoju biografiju i napisao novu”, onako kako savetuju priručnici za napredovanje u karijeri. Ironično ste intonirali tu priču o tzv. „nesumnjivoj individualnosti”, neophodnoj za poslovni uspeh. Gde danas prepoznajete istinsku ljudsku autentičnost?
– Mislim da je danas pogrešno govoriti o ljudskoj autentičnosti. Ksaver Bajer, savremeni austrijski pisac, piše u jednom od svojih romana: „Mrzeo sam sebe jer me je sve podsećalo na nešto drugo.”
LJudi su danas opterećeni i u stalnoj, gotovo paničnoj potrazi za nečim autentičnim i, naravno, misle da se to može platiti. Čak i kada odu na planinu i negde zakorače, naivno će se zapitati da li su možda baš oni prvi koji su tu spustili svoj đon.
Ako danas negde zaista obituje ljudska autentičnost, onda je to možda u skrivenoj želji čoveka da bude ono što nije.

Emil više posmatra život nego što ga živi i u tom posmatranju poseduje neverovatnu moć da uoči svaki detalj. Da li je to dar ili usud koji ga čini preosetljivim i otuđenim od ljudi?
– U Handkeovom romanu „Gomanov strah od penala” Bloha zaboli glava od silnog uočavanja detalja jer nije navikao na to. Posmatranje i uočavanje detalja samo su direktne posledice Emilovog mentalnog i telesnog stanja, prvi znak da je otuđenje uzelo maha, što ne mora biti odmah loše. Dakle, ni dar ni usud.

Vaš junak pocrveni jer ga je dečak video da prelazi na crveno, ali mu istovremeno nije problem da ukrade kola. Kako to razumeti sa etičke tačke gledišta?
– Da li ćemo postaviti tu „etičku tačku gledišta” u Emilov ili naš sistem vrednosti? Kao što mu nije problem da ukrade kola, nije mu problem ni da pređe na crveno. Automobil je poslužio Emilu da izađe iz slepe ulice. Prelazak na crveno mogao bi biti povod dečaku da učini isto, dakle da se promeni. Bilo bi previše očekivati od Emila da preuzme odgovornost za tu promenu.

Kliše u ogledalu

Rečenica iz romana: „ Međutim, izgleda da se na stadionu ostvarivao kliše o primitivnim Srbima koji su ponosni na svoj primitivizam”. A kako van naših granica i van stadiona posmatraju Srbe?
– Upravo ta rečenica govori o tome kako posmatraju Srbe van granica, odnosno o tome kako Srbi smatraju da ih drugi vide. Istina, ta slika jeste prisutna u nekim medijima, ali nećemo sada ulaziti u to koje slike postoje sa druge strane.

Na stadionu će, naravno, zaurlati kao majmuni i jedni i drugi, a posebno kada treba nešto dokazati. Dakle, kada jedni veruju da ih drugi posmatraju na ovaj ili onaj način, iskoristiće prvu priliku da to i dokažu, bez obzira ko je za taj kliše odgovoran (ako se uopšte može govoriti o autoru).
Tako će Srbi, koji veruju da u Evropi postoji kliše o primitivnim Srbima, imati problem sve dok u svojim ogledalima budu videli upravo taj kliše.

Jelena Nikolić

28.03.06

Denis je, kako bi za njegovog junaka rekli austrijski kritičari, "žrtva neuspešnog odgoja okoline". Detinjstvo je proveo u Zvorniku, ali su njegovi roditelji, nervozni od gledanja barikada, spakovali kofere i 1992. godine došli u Srbiju
Roman "Emil" Denisa Mikana ovih dana objavila je izdavačka kuća "Geopoetika". Ni malo slučajno, jer pojava ovog romana i pisca jeste više geopoetička nego samo književna činjenica. Naime, Denis je, kako bi za njegovog junaka duhovito rekli austrijski kritičari, "žrtva neuspešnog odgoja okoline". Denis je detinjstvo proveo u Zvorniku, ali su njegovi roditelji, nervozni od gledanja barikada, spakovali kofere i 1992. godine došli u Srbiju. Denis u Beogradu ostaje manje od godinu dana, a zatim, sasvim slučajno, odlazi za Južnoafričku republiku.

- Sedeo sam u krcatom autobusu za Zemun polje, i u džepu torbe nekog čoveka koji je sedeo do mene video sam oglas agencije koja daje vize za JAR. Raspitao sam se kako je tamo i onda sam se spakovao. Ostao sam skoro dve godine. Nije mi prijalo, čekao sam trenutak da se vratim u Evropu, kaže Denis. U međuvremenu, njegovi roditelji odlaze u Austriju, i tada i on prelazi kod njih.

Roman "Emil" Denis Mikan je napisao na nemačkom jeziku, samo nekoliko godina pošto je "uplovio" u njega. Pitali smo Denisa da li izrazita svedenost izraza ima izvesne veze sa opipavanjem pulsa novom jeziku i da li će ponovo pisati na "maternjem"?
- Nemački jezik me je uveo u lepu disciplinu. Na ovom tzv maternjem, srpskohrvatskom, ne znam kako da ga zovem, probao sam ponovo da pišem, i tu nema više granice, ne mogu da se zaustavim, rasplinem se, hoću da opisujem u detalje, ne mogu da se zadržim. I onda sam odustao. Ne znam da li je to zbog nedovoljnog poznavanja jezika (smeh), ali nemački me "drži u disciplini". To je moj izraz koji sam pronašao, koji mi je više nego dovoljan. Mada, novi roman i kratke priče koje pišem nisu više tako minimalističke. I mislim da ne bih umeo sada da pišem ni na srpskom, ni na hrvatskom, jer je srpskohrvatski moj maternji jezik, taj jezik što ga svi zovu naš jezik-kaže Denis.

Za roman "Emil" Denis Mikan dobio je nagradu "Premija Republike Austrije" za najbolje debitantsko delo. Austrijska kritika prepoznala je glavnog junaka Emila kao "stranca u sopstvenom egzilu koji ni u domovini nije kod kuće i koji egzistira na rubu jednog njemu tuđeg društva".

Na pitanje da li se adaptirao, začuđeno uzvraća pitanjem - adaptirao?
- Ma ja nikada neću moći da se priviknem na ono gde jesam. Gajim svoju neprilagođenost - kaže Denis.

U Austriji je ipak počeo da se vraća sebi, ponovo otkriva knjige, ponovo počinje da piše. Za prvi tekst koji je napisao na nemačkom jeziku (neandetralacŽpoezija. moderna. vremena) dobio je takođe jednu nagradu, tada je dobio krila, upoznao je neke urednike, i malo po malo, sve je krenulo.

Imaš li želju da pišeš o ratu?
- Ko je žrtva, ko je kriv, ko je počeo, to je nešto o čemu razmišljam, ali ja ne želim da pišem tako o ratu. To jeste tema, ali mene ne zanima to na taj način. Ne tako kako se o tome priča u medijima. Mene interesuje neka druga strana, početak toga u čoveku, ono što sam ja tu, šta sam tada video, šta sam mislio, početak toga svega u meni. Mislim, lako je sada reći krivi su političari.

T. Čanak

08.07.06 Pobjeda

Roman „Emil“ je prva knjiga Denisa Mikana. Na 75 strana u Geopoetikinoj „ Maloj knjizi proze“ nalaze se zgusnuti zapisi, impresije i priče, lični izveštaji koji opisuju život glavnog junaka Emila. Mladi daroviti pisac je za ovaj roman nagrađen „Premijom Republike Austrije“ za najbolje debitantsko djelo i njemačkom stipendijom „Hermman Lenz“.
Denis Mikan je rođen 1974.godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Zvorniku, gde je i završio školu. Nakon izbijanja rata u Bosni i Hercegovini, proveo je skoro dvije godine u Južnoafričkoj Republici. Tamo je radio kao konobar i programer, pravio je sendviče, prodavao kokice, cigarete i parfeme, bio je trgovački putnik i otvorio firmu za renoviranje stambenih prostora. Krajem 1994. godine preselio se u Austriju. Živi u Beču. Za prvi tekst objavljen na njemačkom jeziku 1998.godine dobio je nagradu „Schreiben znjishen den Kulturen“. Od tada objavljuje priče u časopisima i antologijama. Bio je član projekta dieflut.at.
U jednom od svojih zapisa Mikan govori o svakodnevici pored sve suvišnosti, na jednom drugom mjestu u romanu na gotovo šest strana nalazi se popis stvari koje je Emilov otac sastavio prije nego što su u žurbi napustili rodni grad, prije nego što je bilo ko mogao da ih zaustavi i spriječi da odu.
„U Beču su muškarci nesrećni, a žene su srećne, ili bar žive u tom uvjerenju“ bilježi svoje impresije, kao i susret sa svojim zemljacima Srbima na stadionu Rapida, kada ih posmatra sa tribina protivnika. Emil „...Pije sok od pomoranye i razmišlja o romanu Davida Albaharija u kojem je pripovijedač odlučan da se nakon dolaska u stranu zemlju odmah vrati kući ukoliko u frižideru ne pronađe sok od pomoranye“...“...Uzeo sam knjigu Danila Kiša i pokušao da pročitam nekoliko rečenica. Riječi su se pojavljivale bez značenja, kao slučajni nizovi slova; ukratko, nisam ništa razumio. Nekoliko dana ranije, primjetio sam čestu potrebu za korišćenjem njemačkog jezika u situacijama kada sam pokušavao tačno da opišem događaj –zabluda, jer na taj način opis nikada neće postati precizniji, već samo bjedniji i smješniji...Nisam ga razumio, rekao sam mu da sa mnom može da razgovara samo na njemačkom, jer sam jezik zaboravio u snu..“ Specifičnost ovoj knjizi daje i činjenica da je „Emil“ jedan od rijetkih romana domaćih pisaca koji je sa njemačkog preveden na srpski jezik.
U „Emilu“ nema lamentiranja nad prošlošću. Nema utvrđivanja krivice, nema dobrih i loših momaka. Kako je ocijenio Primus-Heinz Kucher „ Jezik Emila Dikana pokazuje veliku modulacijsku širinu i predstavlja nam autora koji bez velikog narativnog rashoda raspolaže neodoljiv opsegom i svoje slike s lakoćom slaže u jedinstvenu kompoziciju“.

Nataša Radović

09.06.06 Plastelin.com

Odlomak iz nedovršene priče Danila Kiša "Apatrid" prosuo se kao sudbina pred generaciju pisaca rođenih sedamdesetih godina na prostorima bivše SFRJ. "Vi biste hteli, gospodo, da vam pokažem svoju rodnu kuću? Ali moja se majka porodila u bolnici u Fijumi, i ta bolnica je već srušena. Nećete uspeti da stavite ploču na moj dom, jer je i on valjda srušen. Ili biste morali staviti tri-četiri ploče sa mojim imenom: u raznim gradovima, raznim državama, ali ni tu vam ne bih mogao pomoći, jer ne znam koja je bila moja rodna kuća, ne sećam se više gde sam živeo u detinjstvu, jedva znam na kojem sam jeziku govorio."

Ta je rečenica dodatak životopisima talentovanih autora kojima su raspad i rat pripisali mnoge poetičke crte, a da ih sami nisu birali. Dok hodaju po svetu pod Kišnim nebom, oni pišu o svojoj izgubljenosti i snalažljivosti, o koferu uspomena koji nose svuda sa sobom, uvek nekako lirski gorko i slatko u isto vreme. Sa njihovog plejera čuje se "Ekatarina velika", njihove sobe su prazne i kada u njima nekoga ima, a na trpezarijskom stolu je onaj sok od pomorandže iz poznatog romana Davida Albaharija čiji će se glHavni junak vratiti kući ukoliko ga ne pronađe u frižderu strane zemlje.

Denis Mikan (može biti) pripada toj grupi. U njegovom romanu ima upravo te pomorandže, tog "EKV-a" i te kišovske gorčine od koje se skupljaju usta. Njegova biografija, hteli mi to ili ne, žig je na tom pismu. Rođen je 1974. u Podgorici. Detinjstvoje proveo u Zvorniku, gde je završio školu. Nakon izbijanja rata u Bosni i Hercegovini, proveo je skoro dve godine u Južnoafričkoj republici. Tamo je radio kao konobar i programer, pravio sendviče, prodavao kokice, cigarete i parfeme, bio trgiovački putnik i otvorio firmu za renoviranje stambenih prostora. Krajem 1994. godine preselio se u Austriju. Za prvi tekst na nemačkom jeziku 1998. godine dobio je uglednu nagradu. Od tada objavljuje priče u časopisima i antologijama. Roman "Emil", njegova prva knjiga, nagrađena je "Premijom republike Austrije" za najbolje debitanstsko delo i nemačkom stipendijom "Herman Lenc". Šta još ovome dodati?

Na sedamdeset pet stranica u Geopoetikinoj "Maloj ediciji proze" Denis Mikan smešta dvadesetak kratkih poglavlja, umešno napisanih kratkih priča, zgusnutih zapisa, ili najpre impresija koje uspevaju da nas zapljusnu talasom svojih hladnih emocija. Pisac uspeva da dočara izgubljenost svog glavnog junaka Emila koji je zalutao iako se sjajno snašao u Austriji u čijim se izlozima sada ogleda. On posmatra svet oko sebe, ali pritom uvek zapravo samo sebe, razmišljajući kako bi bilo dobro da kupi veliko ogledalo i dugo posmatra svoje telo. Snaga njegovog kratkog romana doživljava vrhunac kada nam autor ponudi popis "svih stvari u kući" koji je sastavio otac glavnog junaka dok su u žurbi napuštali rodni grad. To je vrhunac zapleta odmah na početku, spisak koji nam otkriva mnogo toga i upućuje nas na neka egzistencijalna pitanja za čijim odgovorima traga i sam Emil.

Evo kako je suštinu Mikanove knjige video Tomas Balhauzen, kritičar "Kolika": "Izvanredna knjiga Denisa Mikana liči na izveštaj koji kratkim i uverljivim sekvencama osvetljava život glavnog lika po kjem je roman dobio ime. Emil - stranac u sopstvenom egzilu, koji nigde, pa ni u svojoj domovini nije kod kuće - tavori na rubu jednog njemu tuđeg sveta. U hodu po pukotinama koje se šire, zapažaju se i naprsline u samo naizgled idiličnoj okolini, izložene Emilovom pogledu. One najpre postaju vidljive i na kraju sasvim očigledne. Tako se, međutim, otkriva koliko je nesigurna i Emilova pozicija: bitisanje na margini, tačka iz koje on o stvarima izveštava, ali ih ne menja. Nesrećno povezan sa svojom okolinom, glavni lik i sam postaje personifikacija neugodnog koje ga okružuje i određuje".

Pa, ima li u frižideru soka od pomorandže?

Mića Vujičić

16.04.06 Danas

Odlomak iz nedovršene priče Danila Kiša Apatrid prosuo se kao sudbina pred generaciju pisaca rođenih sedamdesetih godina na prostorima bivše SFRJ. "Vi biste hteli, gospodo, da vam pokažem svoju rodnu kuću? Ali moja se majka porodila u bolnici u Fijumi, i ta bolnica je već srušena. Nećete uspeti da stavite ploču na moj dom, jer je i on valjda srušen. Ili biste morali staviti tri-četiri ploče sa mojim imenom: u raznim gradovima, raznim državama, ali ni tu vam ne bih mogao pomoći, jer ne znam koja je bila moja rodna kuća, ne sećam se više gde sam živeo u detinjstvu, jedva znam na kojem sam jeziku govorio."
Ta je rečenica dodatak životopisima talentovanih autora kojima su raspad i rat pripisali mnoge poetičke crte, a da ih sami nisu birali. Dok hodaju po svetu pod Kišnim nebom, oni pišu o svojoj izgubljenosti i snalažljivosti, o koferu uspomena koji nose svuda sa sobom, uvek nekako lirski gorko i slatko u isto vreme. Sa njihovog plejera čuje se "Ekatarina velika", njihove sobe su prazne i kada u njima nekoga ima, a na trpezarijskom stolu je onaj sok od pomorandže iz poznatog romana Davida Albaharija čiji će se glavni junak vratiti kući ukoliko ga ne pronađe u frižderu strane zemlje.
Denis Mikan (može biti) pripada toj grupi. U njegovom romanu ima upravo te pomorandže, tog "EKV-a" i te kišovske gorčine od koje se skupljaju usta. Njegova biografija, hteli mi to ili ne, žig je na tom pismu. Rođen je 1974. u Podgorici. Detinjstvoje proveo u Zvorniku, gde je završio školu. Nakon izbijanja rata u Bosni i Hercegovini, proveo je skoro dve godine u Južnoafričkoj Republici. Tamo je radio kao konobar i programer, pravio sendviče, prodavao kokice, cigarete i parfeme, bio trgovački putnik i otvorio firmu za renoviranje stambenih prostora. Krajem 1994. godine preselio se u Austriju.
Za prvi tekst na nemačkom jeziku 1998. godine dobio je uglednu nagradu. Od tada objavljuje priče u časopisima i antologijama. Roman "Emil", njegova prva knjiga, nagrađena je "Premijom republike Austrije" za najbolje debitantsko delo i nemačkom stipendijom "Herman Lenc". Šta još ovome dodati?
Na sedamdeset pet stranica u Geopoetikinoj Maloj ediciji proze Denis Mikan smešta dvadesetak kratkih poglavlja, umešno napisanih kratkih priča, zgusnutih zapisa, ili najpre impresija koje uspevaju da nas zapljusnu talasom svojih hladnih emocija. Pisac uspeva da dočara izgubljenost svog glavnog junaka Emila koji je zalutao iako se sjajno snašao u Austriji u čijim se izlozima sada ogleda. On posmatra svet oko sebe, ali pri tom uvek zapravo samo sebe, razmišljajući kako bi bilo dobro da kupi veliko ogledalo i dugo posmatra svoje telo. Snaga njegovog kratkog romana doživljava vrhunac kada nam autor ponudi popis "svih stvari u kući" koji je sastavio otac glavnog junaka dok su u žurbi napuštali rodni grad. To je vrhunac zapleta odmah na početku, spisak koji nam otkriva mnogo toga i upućuje nas na neka egzistencijalna pitanja za čijim odgovorima traga i sam Emil.
Evo kako je suštinu Mikanove knjige video Tomas Balhauzen, kritičar "Kolika": "Izvanredna knjiga Denisa Mikana liči na izveštaj koji kratkim i uverljivim sekvencama osvetljava život glavnog lika po kojem je roman dobio ime. Emil - stranac u sopstvenom egzilu, koji nigde, pa ni u svojoj domovini nije kod kuće - tavori na rubu jednog njemu tuđeg sveta. U hodu po pukotinama koje se šire, zapažaju se i naprsline u samo naizgled idiličnoj okolini, izložene Emilovom pogledu. One najpre postaju vidljive i na kraju sasvim očigledne. Tako se, međutim, otkriva koliko je nesigurna i Emilova pozicija: bitisanje na margini, tačka iz koje on o stvarima izveštava, ali ih ne menja. Nesrećno povezan sa svojom okolinom, glavni lik i sam postaje personifikacija neugodnog koje ga okružuje i određuje".Pa, ima li u frižideru soka od pomorandže?

Mića Vujičić