Embahade

22.10.10 Nova srpska politička misao

Delo Miloša Crnjanskog spada među najznačajnija ostvarenja srpske književnosti. Samouveren, svestan svojih vrednosti, nijednom savremenom piscu, pa ni svom prijatelju Ivi Andriću, nije davao prednost nad onim što je pisao. Zbog ličnog pečata koji nose, rang-liste književnika smatrao je besmislenim, pa i onu po kojoj su se „Seobe“ našle iza „Proklete avlije“.[1] Pojedini kritičari visoko su uzdizali njegovu prozu. Posmatrajući „Seobe“ kao neraskidivu umetničku celinu u kojoj se sprežu psihološko i metafizičko, Nikola Milošević rekao je da joj „nema ravne u čitavoj našoj prozi a teško da joj se može naći ravna neka proza i u modernoj literaturi novijega doba“.[2]
U izboru onoga što će završiti i čime će se profesionalno baviti, Crnjanski je u mladosti prilično lutao. Najzad se skrasio kao gimnazijski profesor, ali ga tajposao nije ispunjavao. Otuda je tražio mogućnost da se, poput nekih drugih pisaca, otisne u diplomatske vode. U berlinsko poslanstvo Kraljevine SHS, kod poslanika Živojina Balugdžića, otišao je po preporuci Slobodana Jovanovića, koji je cenio ono što on piše, a uz to je Balugdžić bio njegov prijatelj. O vremenu koje je proveo u inostranstvu, Crnjanski će ostaviti niz zapisa. Počeo je da ih piše 1943. u Londonu, a sa objavljivanjem je započeo 1951. u „Amerikanskom Srbobranu“. Po povratku u zemlju, nešto od toga biće štampano i u domaćoj periodici. Nekoliko godina posle njegove smrti najveći deo tog materijala biće objavljen u knjizi „Embahade“.
„Embahade“ sam Crnjanski definiše kao „uspomene jednog očevica, pisca“. „Bio sam, kao profesor Četvrte beogradske gimnazije, siromah, i bez mogućnosti, da se posvetim literarnom radu“, piše Crnjanski o razdoblju koje je prethodilo njegovom uključivanju u diplomatsku službu, navodeći da je Slobodan Jovanović nagovorio ministra dvora Jankovića, da kod ministra spoljnih poslova Marinkovića izdejstvuje njegov odlazak u Nemačku. Otuda je prvu knjigu „Embahada“ posvetio periodu koji je proveo 1928/29. u Berlinu, uz Živojina Balugdžića. Druga obuhvata njegov drugi boravak u Berlinu, 1935/38, gde mu je pretpostavljeni bio Aleksandar Cincar-Marković. Treća knjiga odnosi se na službovanje u Rimu, uz poslanika Boška Hristića, 1938/41. Četvrta je povezana sa službovanjem u Londonu, pri izbegličkoj vladi. Obimni Dodatak, priključen ovim knjigama, sadrži niz tekstova pribeleženih o raznim istorijskim i političkim stvarima.
Opisi ljudi sa kojima je Crnjanski sarađivao pokazuju da ih je pisao vrstan pisac, sa izvanrednom moći zapažanja. Diplomatski tokovi njemu su, u suštini, poznati, on saopštava mnoštvo detalja i o drugim našim diplomatama koje saznao iz razgovora ili čitajući razna dokumenta. Politički uvidi su pronicljivi, važna dešavanja njemu ne promiču. Crnjanski se, na primer, seća kako je posle atentata na Radića pisala nemačka štampa, donoseći geografske karte po kojima će se Kraljevina SHS raspasti, kao versajska tvorevina. Osim toga, o srpskom narodu objavljivane su takve stvari koje se nisu mogle čuti još od sarajevskog atentata i ubistva poslednjeg Obrenovića. „Nemačka je, o nama, progovorila, kao u doba Habsburga“, zaključuje Crnjanski. Pisanje nemačke štampe snuždilo je Balugdžića, koji je imao odličnih veza među Nemcima. „Ta vera u ’iskreno’ prijateljstvo među narodima, bila je jedna od najvećih iluzija naših poslanika“, primetio je Crnjanski.
Za Cincar-Markovića piše da je u Berlinu igrao jedino na Geringa, zatim ističe da je pred Olimpijadu gotovo čitav svet nastojao da ima dobre veze sa nacistima, dodvoravajući se Hitleru koji još nije ispoljio svoje ratne ambicije. Crnjanski je, po prirodi posla, najpre upoznao Gebelsa, nadležnog za novinare. Njegov opis nemačkog glavešine je iz prve ruke i naročito je zanimljiv: „Kad su me predstavljali, videh koliko je slabušan, omalen, sa nogama koje su bile, obe, ćopave, kao u kopitu. Gebels je imao lice majmunsko, lice španskih, dvorskih patuljaka, a kao majmun se i kretao. Međutim, imao je lepe, umne, crne, oči, a glas glumaca“. Cincar-Markovićev rad, kasnije, Crnjanski će oceniti nekorisnim i fatalnim, jer je dostavljao ono što je Beograd mogao da sazna iz novina, ne tumačeći i ne predviđajući događaje. Na Milana Stojadinovića Crnjanski je gledao kao na inteligentnog i obazrivog političara, zbog toga što je prema Nemačkoj i Italiji počeo voditi istu politiku kao i zapadne sile, tj. stvaranja dobre atmosfere.
Crnjanski opisuje posete kneza Pavla i Milana Stojadinovića inostranstvu, prijeme koje imao kod njih, skicira njihove portrete itd. Važno je reći još nešto, na šta je ukazao Zoran Avramović, a to je činjenica da Crnjanski brojne diplomatske i političke dokumente koristi kao dokaznu građu, ali i objekt svojih komentara.[3] Avramović je, takođe, istakao da su „Embahade“ „tekst sa visokim književnim vrednostima“.[4] Osvrćući se na istorijski sadržaj „Embahada“, Andrej Mitrović je uočio da Crnjanski nije bio toliko nisko na lestvici službenika, kako je znao da se požali, ali da bitnijim razgovorima i dogovorima on ipak nije mogao prisustvovati, pa je o tome mogao da stekne samo posredna saznanja. Za Mitrovića je, gledano iz današnje perspektive, od skromnog značaja korišćenje Dnevnika grofa Ćana i nemačke spoljnopolitičke građe objavljene na engleskom jeziku, jer on potencira rad u arhivima sa neobjavljenom i poverljivom građom. Otuda, misli Mitrović, Crnjanski nije mogao adekvatno tumačiti rad ljudi o kojima je pisao. „To, uostalom, objašnjava i činjenicu da u ovim uspomenama potpunu prevagu imaju opisi scena, ambijenta i ličnog viđenja ljudi izvan njihovog stvarnog rada“, zaključuje Mitrović.[5]
Pišući u opštim crtama, Mitrović dodaje da je Crnjanski, ne na bazi znanja - već sopstvenih psihičkih sadržaja, napravio seriju portreta na kojima dominiraju crni tonovi, ali o kojim se ličnostima radi nije ništa rekao. Ipak, „Embahade“ su, po ovom istoričaru, korisne za izučavanje jugoslovenske spoljne politike, uz neizbežno kritičko proveravanje materijala koji je u njima memoarski izložen.[6]
U četvrtoj knjizi „Embahada“ Crnjanski je opisao napuštanje Rima i odlazak u London, gde je pri izbegličkoj vladi bio savetnik za štampu. Za nju će napisati da je bila neka vrsta kolonijalne vlade, koju su Englezi uzeli pod svoje. Simovića će videti kao karikaturu „jednog De Gola“, pažnju će posvetiti intrigama među izbeglim jugoslovenskim političarima, kritičan će biti i prema Slobodanu Jovanoviću, a za vladu će navesti da nije želela da vodi ratnu politiku koju je obećala Englezima i dr.
U Dodatku ćemo naći i jedan vrlo negativan tekst o memoarima kralja Petra II, dok ćemo u tekstovima koje je sastavljao za vladu uočiti studioznost i klasičan službeni jezik, potpuno različit od književnog jezika i stila po kome je prepoznatljiv. Crnjanski je, nesumnjivo, bio lojalan službenik. Znanje nekoliko jezika omogućilo mu je da poslove atašea za kulturu i štampu obavlja vrlo profesionalno, kao i da dobro upozna sredine u koje je upućen na službu. Sve je to pratio pristojniji život nego u Beogradu i česta putovanja. U jednom pismu Milanu Kašaninu, posle dolaska iz ratom zahvaćene Španije, nikad do kraja zadovoljan, ali priznajući da mu u Berlinu i nije tako loše, Crnjanski će napisati: „Želeo bih i život da završim u inostranstvu“.[7] Taj strah od crnih dana i nesigurne egzistencije primetan je kod Crnjanskog i pre onoga što će ga zadesiti posle Drugog svetskog rata.
Ostavljajući istoričarima da u „Embahadama“ traže podsticaje za analizu vremena o kome je Crnjanski ostavio svoje uspomene, dužni smo da kažemo još nešto. Glasnikovo izdanje jeste preštampano Nolitovo izdanje „Embahada“ iz 1983. godine. Nesumnjivo korisno, ono ima i jedan krupan nedostatak. Naime, strani citati dati su u originalu, bez prevoda, što predstavlja veliki problem za one koji ne znaju dobro strane jezike. U izdanju „Embahada“, koje je za Zadužbinu Miloša Crnjanskog priredila Nada Mirkov-Bogdanović, i koje je 2010. godine objavljeno, ovi delovi su u napomenama prevedeni i to je zaista urednički dobar i stručan potez.

Dobrica Gajić