01.01.00
Dnevnik
02.03.2001.
Postojana molitva u stihovima
Zoran Bognar: ELIZEJSKA TRILOGIJA
Piše: Dušan M. Adski
Šta je istina? - Covek koji stoji tu. Ovim Pilatovim pitanjem i odgovorom Hristovim ni malo slucajno zapocinjem ovaj tekst. Pricace se i pisati o "Elizejskoj trilogiji", mnogo je o objavljenim pesmama vec receno i napisano, s pravom, ova knjiga ima sve preduslove da obeleži, bar godinu.
U podnaslovu piše: "Poetsko hodocašce od letargije do liturgije 1984-2000". U tom rasponu Bognar razmišlja o svevremenom coveku što iziskuje dobro poznavanje civilizacija, tradicija, religijskih zastranjivanja i otrežnjenja, mitologije, filozofije, psihologije, ponajviše poznavanje coveka kao jedinke, bilo u centru ili na margini dogadanja.
Elizejsku trilogiju "cine poznati i priznati naslovi: "Novi potop", "Novi Nojev kovceg" i "Novi covek". "Novim potopom" Bognar potvrduje sebe kao osobenu pesnicku licnost koju je nemoguce više zaobici u našem pesništvu. To mu omogucava da ide dalje ka cilju, da zaokruži cudnu poetsku omamu. U "Novom potopu" on progovara o istinskom covekovom trajanju. Citajuci pesme otkrivamo njegovo zapanjujuce razumevanje vremena i coveka u njemu. Pesnik ne uzmice pred iskušenjima, njegova je zapitanost potresna, a motivisanost je najdubljeg domašaja. Verovatno, otuda i potpuna pesnicka dorecenost.
Poznavajuci vekovnu prošlost i sve tajne pesnickog tkanja, pesnik stvara stihove koji plene postojanošcu, koji su bez zamora a u ni jednom trenutku ne oseca se iscrpljivanje teme. Malo je pesnika sa tolikom odgovornošcu prema citaocu i poeziji. Suocen sa sunovratom (rede uspenjem) Bognar aktuelizuje apokalipticno, ali, bez panike, to je više apel da se prihvati realnost koja je i te kako opominjuca. "POSTOJI SAMO JEDNA GREŠKA U ŽIVOTU. ZOVE SE SMRT. SVE OSTALE GREŠKE DAJU SE ISPRAVITI", iz pesme "Spoznaja Une Berthold".
U "Novom Nojevom kovcegu" Bognar traži nacin kako da razreši vecitu dilemu ne mireci se s tim da je krug neminovnost, udes i sudbina. Cesto je stari i novi svet kod pesnika u tesnoj vezi s pojmom opšte prihvacenog Boga po biblijskoj predstavi, Boga kao licnosti, mada, neretko, to poimanje potiskuje Spinozino ucenje.
Bognar priznaje da mu okruženje nudi nedoumici, strepnju, sumnju, Arku, i dilemu da li ce imati ikog koji ce u nju moci uci svojom prazninom: "ali oduvek/ste se plašili da pogledate sebi u/dušu, jer tamo možda ništa nema." Pesnik se suocava sa raspecem nenametnuto nam nudeci molitvu kao utocište. Pesnik je u nemilosrdnom traganju, to traganje nije usud kažiprsta, ono je univerzalno, ujedno otkrivamo da je sve nezaborava vredno. On stvara u vremenu kada nema cuda osim samog cudenja, kada je mnogo pitanja u bezuiptnom vremenu, i otuda eho u njegovim redovima, poput eha crkvenog zvona u brdima, eho opravdanog bunta.
Vešto Bognar izmedu starih i novih pojava i pojmova pravi most od svog jezickog umeca preko koga i ispod koga plave i plove stihovi u nastojanju da ublaže moguce kataklizme jasnom najavom.
Trecom zbirkom "Novi covek" Bognar zaokružuje jedno poetsko videnje i kazivanje, i još jednom potvrduje da je rec o pesniku nepristajanja na zlo i bezumlje. Pesnik se još jednom otvoreno suocava sa Covekom i necovekom i sa svim posledicama koje iz toga proisticu. Autor je nedvosmislen: "U inat tebi, mizantrope"."Novi covek" se može citati u zavisnosti od citaocevog raspoloženja, nadahnuca, htenja i opredeljenja. To je još jedna novina, i još jedan razlog više da se upoznamo s njegovom poezijom.
Od prve do poslednje stranice, numerološki od prvog do dvehiljaditog stiha, Novi Covek je protiv mraka u cijoj se mrklini izjednacava zlo i dobro, bezvredno i vredno, gde zapravo sve postaje ništa. Svaki je stih sadržajno "opterecen" vremenom apokalipse i vremenom ponovo moguceg apokalipticnog, jer je covek sve manje u molitvi a sve više pred demonskim iskušenjima.
"Ti si prvi koji je zapevao jezikom pohlepe, a mogao si da pevaš jezikom duše", tako razmišlja pesnik o pracoveku dok Novom Coveku porucuje: Nece biti ni liturgije, ni ispovesti, ni crkvenih zvona, sve dok se pred vama, u odsjaju munje, ne ukaže Novi Svet, Terra incognita, Elizej..."
Pesnik nam daje na znanje da od nas svih zavisi da li cemo biti tu gde jesmo, gde nam je kobajagi sve znano, ili cemo se naci vec sutra u nigdini. U moru besciljnosti cilj je Novi Covek, taj i takav covek je nužnost a kada ce se pojaviti zavisi od našeg suocavanja sa istinom, mada, nije svejedno da li ce se pojaviti pre ili posle apokalipse.
Pred nama je Bognarova zamišljena a potom u potpunosti realizovana poema o coveku i njegovom sunovratu. Srecom, nada uvek postoji, ne zbog toga što pesnici menjaju svet, vec zbog cinjenice da se najuspešniji pesnici danas citaju, što se njihova dela prevode (poput Bognarovih) i citaju u Evropi, Americi...
Nin
23.11.2000.
Poeticki problemi
naziv: Elizejska trilogija
autor: Zoran Bognar
izdavac: Prosveta, Beograd 2000.
Bogdan A. Popovic
Elizejska trilogija Zorana Bognara (1965) bez sumnje je nesvakidašnja pesnicka tvorevina. U današnjoj srpskoj poeziji unekoliko porediva jedino sa troknjižjem Kuca Bahove muzike D. J. Danilova. Rec je, zapravo, o trima poslednjih godina objavljenim pesnikovim zbirkama - Novi potop (1996), Novi Nojev kovceg (1997) i Novi covek (1999) - sjedinjenim u monumentalnu celinu. U delo, sada se to dobro vidi, realizovano u skladu sa dugorocnim smerovima i ciljevima pevanja.
Naslovi zbirki u sklopu Elizejske trilogije nagoveštavaju starozavetne osnove pesnikovog koncepta koje (podrazumeva se) valja prilagoditi okolnostima i uslovnostima modernog doba. Izneveravanje Tvorcevog poslanja i svekolik covekov pad uzrokuju kaznu odozgo ravnu biblijskom potopu koji se sada ispoljava kao moralno bespuce, duhovni bezizlaz, zaludno bludenje bez oslonca (Novi potop). Ima li, "u sred srede" ovako doživljene "kosmicke katastrofe" (Hamvaš), gradnja neke nove Nojeve barke šansu, da li je put ka preobražaju i spasenju uopšte realan? Naci ce ga osvešceno, oduhovljeno ljudsko bice spremno da primi prosvetljenje (Novi Nojev kovceg). Bice to covek kadar da se, množinom darovanih mu ili preporodenih svojstava, ponovo suoci sa iskušenjima i da ih, oslonjen na neporecivu Istinu i iskupljen, uspešno prebrodi (Novi covek)... Ovo su, dakako, tek naznake Bognarovog etapno postavljenog koncepta, jer - posredi je pokušaj rekapitulacije milenijumskog covekovog iskustva, promišljanje ishoda do kojih je doveo razvoj ljudske zajednice!
Kako materiju koja traži epsku formu kondenzovati i transponovati sredstvima moderne lirike? U nekim karakteristicnim delima moderne poezije fabularno jedinstvo epske grade nadoknadeno je vizijom istorije i vremena, duhovne pustoši današnjeg sveta. Ovaj, krajnje komplikovan poeticki problem Bognar rešava polovicno. Naznake prostora i toka vremena, tematskog grananja, pa i razvoja "price" nagoveštene su u ovoj trilogiji spoljašnjim intervencijama: integrativnu funkciju koju bi, pojedinacnim i združenim dejstvom, pesme trebalo da ostvare pokušavaju da nadoknade naslovi i podnaslovi mnogobrojnih ciklusa i blokova pesama, tipološka i žanrovska uputstva, latinske sentence i termini, citati na njihovom celu. S druge strane, pristup milenijumskom covekovom iskustvu realizovan je govorom iz našeg vremena. Ali, najvecma kroz prizmu njegovog moralnog i duhovnog posrnuca, iz ugla moderne psihologije i antropologije, iz pozicije mitskog mišljenja i religijskih nacela... Pri svemu, mnoge mu dimenzije nedostaju da bi ishodovao željenu totalnu formu, sjedinjavanje mozaickih delova saznanja, integralnu pesnicku viziju.
Obeležja Bognarovog pesnickog postupka, stiha i jezika sasvim su logicno po meri njegovih poetickih stavova. Nezavisno od toga da li se izražava u kracim i standardnim oblicima, ili pak (u završnom delu trilogije) u formi dugacke pesme, i bez obzira na mogucne modifikacije, njegove su pesme najcešce meditativni, kriticno-polemicki monolozi, njegov je stih pretežno narativan. Problemi ovde proizlaze iz neujednacenosti postupka i jezika, iz pesnikove (kako je vec primeceno) poetsko-esejisticke prozodije. A to znaci: iz kombinovanja esejistickog diskursa koji je teško razlikovati od proze i figurativnog, simbolicko-asocijativnog teksta. Stihovi bogate slikovnosti i visokog imaginativnog napona smenjuju se sa primerima prave neslikovne poezije. Konzistentan citalacki doživljaj kadgod podsticu, neretko ga onemogucuju.
Hoce se, najzad - u raspoloživim okvirima proširene informacije koja se nacelnih problema tek dotakla - reci sledece: jedini smislen pristup ovom ambicioznom pesnickom projektu može biti selektivan. Diferenciranje kvalitetnih ciklusa i pesama od onih koji to nisu, razlucivanje maniristickog ponavljanja od stihova izvanrednog imaginativnog napona, pseudointelektualnog samoispoljavanja od fragmenata zrele misaonosti. I jednih i drugih ima napretek. I jedni i drugi zavreduju kriticko-analiticku elaboraciju.
01.01.00
Politika
03.12.2000.
Od letargije do liturgije: Zoran Bognar
Dolazi li vek duha
Andre Malro je jednom prilikom rekao da ce 21. vek biti vek duha ili ga uopšte nece biti. To je i moje mišljenje i, ujedno, najsnažniji lajtmotiv "Elizejske trilogije"
Beogradska "Prosveta" nedavno je objavila knjigu Zorana Bognara (1965), pesnika, romanopisca, esejiste, "Elizejska trilogija" (poetsko hodocašce od letargije do liturgije 1984-2000). U ovoj knjizi zastupljene su Bognarove zbirke pesama "Novi potop", "Novi Nojev kovceg" i "Novi covek".
Zoran Bognar je autor trinaest pesnickih zbirki, dva romana i dve knjige eseja. Njegova poezija prevodena je na desetak svetskih jezika. Dobitnik je naših najuglednijih književnih nagrada, medu kojima su i "Maticev šal", "Rade Drainac", "Isidora Sekulic", kao i medunarodnih književnih priznanja: "Vannelli" (Italija) i "Hubert Burda" (Nemacka).
Trodelno poetsko hodocašce od letargije do liturgije, o kojem smo razgovarali, pesnik smatra svojim najvažnijim delom, knjigom svih svojih knjiga.
Vaše troknjižje je poema o covekovom padu, ali i izbavljenju. Da li treci milenijum, u koji upravo ulazimo, donosi to neophodno iskupljenje i prosvetljenje?
- Andre Malro je jednom prilikom rekao da ce 21. vek biti vek duha ili ga uopšte nece biti... To je i moje mišljenje i, ujedno, najsnažniji lajtmotiv "Elizejske trilogije".
U coveku, kroz citavu istoriju, sukobljava se božansko i satansko?
- Citava moja poetika govori o tom neprekidnom sukobljavanju božanskog i satanskog, o integralnoj dekonstrukciji sveta, odnosno o jednoj morbidnoj marodersko-antropološkoj rapsodiji, kao iskustvu kroz koje smo ocigledno morali proci da bismo došli do Hodocašca Novog Svet(l)a. Upravo iz tog razloga sam potražio potvrdu u Otkrivenju Jovanovnom, jer nas Biblija uci da Apokalipsa nije uništenje vec otkrivenje.
Nestajanje u potopu
Trilogija je bogata reminiscencijama iz anticke i hrišcanske mitologije. Današnji covek, cini se, ništa nije naucio iz tih davnih vremena?
- Današnji covek je sklon liniji manjeg otpora, lakomislenosti, lakovernosti i kratkom pamcenju. Medutim, da biste otkrili od cega šuma zaista boluje morate prvenstveno pregledati i analizirati koren svakog drveta ponaosob. Isto tako, ako želite da objasnite sebi i drugima uzroke i posledice sveopšte dekonstrukcije sveta morate se pozabaviti njenom genezom koja pocinje vec sa homo primageniusom.
Spasenje je moguce jedino povratkom na izvorne duhovne vrednosti, koje je covek davno napustio. Koje su to vrednosti?
- Kroz svoju poeziju koja je i ekspresivna i filozofska i sakralna, na momente i metafizicka, ali pre svega antropocentricna, pevam o Novom coveku koji je homo spiritualis, dakle, metaforicno receno, spoj raspevanosti Zorbe i individualne svesnosti Bude sa sveobuhvatnom preglednošcu gordog Argusa...
Novi potop, a to je naslov prvog dela trilogije, kako je to govorio Bela Hamvaš, opasniji je od starog, jer covecanstvo ne tone u okean, vec u "sopstvenu nesvesnost". Postoji li dovoljno siguran "Nojev kovceg" za spasenje od unutrašnjeg potopa?
- Da, Hamvaš je u alarmantno naslovljenoj knjizi "Nevidljivo zbivanje" rekao i to da "katastrofa nije prodor varvara nego nestajanje u potopu. To je ono što se danas zbiva. Nije to pitanje vladavine, nego masovne smrti"... Stoga, kao jedini siguran Novi Nojev kovceg za spasavanje od unutrašnjeg potopa vidim covekov povratak iskonu i onim istinskim estetsko-etickim vrednostima.
Najveca hrabrost je, zapravo, pogledati sebi u dušu, jer postoji opasnost da tamo, možda, ništa nema?
- Svi oni lakomisleni koji su poverovali da mogu iskoraciti drugi korak pre nego iskorace prvi suocili su se sa grubom istinom da "roditi" se mrtav i uopšte ne živeti nije nimalo velicanstveno. Dakle, covek prvo mora osluškivati svoje korake kako bi znao da prepozna tude, odnosno trebalo bi prvo da se upozna iznutra da bi mogao da kreira spoljašnji svet. Na žalost, istorija nas uci da se evolucija nije kretala tom amplitudom, pa je danas sve sklono moralnoj truleži, izopacenju, pretvaranju u sopstvenu suprotnost u svetu gde cak i pojam slobode korespondira sa pojmom neslobode.
Kljuc sopstvenog trezora
Istinu, spoznaju suštine sveta, ne treba tražiti u spoljašnjem svetu, govorio je Fridrih Šiler, vec u sebi samom, u svom srcu?
- To je, uveren sam, jedini pravi put jer je citav svet sazdan na postamentu refleksije. Ogledajuci se u našim srcima mi se ogledamo u beskrajno cistom duhovnom jezeru u kojem osim obrisa naših lica vidimo i obrise moguceg spoljašnjeg sveta.
Poema "Novi covek" ima tacno dve hiljade stihova, koliko je i godina hrišcanstva. Ova brojka, naravno, nije slucajna?
- Da, poema "Novi covek" koja je završni deo "Elizejske trilogije" sastoji se od dve hiljade stihova, odnosno, od dvadeset koherentnih pevanja od po sto stihova, cime sam želeo da numerološkom simbolikom obeležim kraj ovog veka i milenijuma i da naglasim da sam u godini, kada citav svet obeležava dve hiljade godina hrišcanstva, i ja završio ovo svoje, po mnogima nekonvencionalno, šesnaestogodišnje poetsko hodocašce Novog sveta.
Hoce li Novi covek uspeti da stvori bolji i pravedniji svet?
- Sigurno da hoce, jer drugog izbora nema.
Verujete, zar ne, da ce Novi covek zaslužiti Elizej, to ostrvo srece, na kojem se bezbrižno živi?
- Ukoliko ne napusti i ne izneveri svoj put od letargije do liturgije, dakle put na kojem su glavni "znakovi pored puta" istinske moralno-estetske vrednosti, covek ce neminovno zaslužiti Elizej. U protivnom svi ce ljudi biti jednaki, ali, bojim se da to nece doživeti niti jedan jedini covek. Stoga, trebalo bi nastaviti tražiti celinu u onom što je porozno, pronaci kljuc sopstvenog trezora; tražiti neprolazno u onom što je prolazno, pronaci Put duhovnog jezera...
Zoran RADISAVLJEVIC
01.01.00
Politika
28.07.2001.
Pesnik o pesniku
Hadovska iskušenja
Nad "Elizejskom trilogijom" Zorana Bognara, ili zašto su sve vrednosti jednog sveta morale biti pokopane, o korenima planetarnog zla, mrtvom mišljenju, izdajstvima čoveka
Pesnik Zoran Bognar piše pod hipotekom saznanja da "sve što se može reći već je rečeno, sve što se / može osvojiti već je osvojeno, sve što se moglo / roditi već je rođeno i već je pod zemljom".
Hadovska iskušenja jednog sveta, sastavljenog od užasa, predosećanja rata, samog rata, jeze i straha, prisutna su u svakoj pori ove poezije iz "Elizejske trilogije", koja shvata da "sve je već pod zemljom", pa je otuda čak i sam svet "pod zemljom". Zašto je to tako, zašto su sve vrednosti jednog sveta morale biti pokopane zajedno sa nestankom prvobitne Jugoslavije kao i sa nestankom normalnih moralnih i etičkih načela koja su je vekovima uslovljavala - eto, na ta i takva pitanja, kroz proces lokalizacije ali i univerzalizacije i uopštavanja, pokušava da odgovori Bognarova poezija, pesnika osetljivog na ratna ali i mirnodopska stradanja i moralna posrnuća čoveka, pisca koji odgovore jednako traži u savremenosti ali i u davnoj "milenijumskoj" prošlosti i prirodi samog čoveka.
Ti odgovori su dati na metafizičko-religiozni ali i antropološki način, pa tako i na čisto ljudski pesnički način, i to kroz pev suspregnutih i (ne)ukroćenih emocija i iskustava sa svetom iza kojih se nazire suvi plač i stid poniženog čoveka, u jednom vremenu bestidnosti, nimalo naklonjenom čistim i iskrenim ljudima.
Sa dna stradanja
Uzdići čoveka na onu lestvicu kojoj on u suštini po svome kapacitetu za dobro i pripada, jeste cilj poezije iz izbora "Elizejske trilogije", ("Prosveta" Beograd, 2000), koji sačinjavaju zbirke parabiblijskih naslova "Novi potop", "Novi Nojev kovčeg" i "Novi čovek". Delatnost pesnika u ovim trima knjigama jeste kao na naslovnoj slici Di Voga "Pesnik - opraštanje" (1995) na kojoj ovaj veličanstveni slikarski ispisnik i prijatelj pesnikov trasira i osnovnu intenciju iskušavanja Zorana Bognara: identifikovan s Isusom kao uzorom, izdržati sve patnje življenja i pevanja, e da bi se iz samog solarnog pleksusa, sa dna stradanja pod pesnikovim grudima, kroz krv i suze istinskog peva rodio novi globus, novi i lepši svet, novi čovek...
Ispred vremena
Sloj po sloj, stih po stih, tako otkrivamo pesnika koji nam je prisan i blizak i koji je "oduvek želeo biti čovek ispred vremena". To mu je, većim delom, i uspelo, jer Bognar naprosto nema loših pesama, a među onim (i te kako uspelim) posebno se izdvajaju antologijske pesme "Matrikula", "Dokle ćete klati svinje", "Novi Nojev kovčeg", "Svet po kojem pljujem", "Klica naše propasti", "Samo još šume umiru uspravno", "Noć Avetinjske Volje", "Mrtvi su jedini svedoci", "Tihi obnovitelj" i posebno "Ako se mrtvi jednoga dana vrate" - pesme koje specifičnim refrenskim inkantacijama čine posebno sugestivnu atmosferu pamtljivosti i oporosti jednog glasa, koji ne pristaje na kompromise. Spoj judeo-hrišćanskog pogleda na svet i jednog stoičkog budizma, mešanje nežnih i elegičnih tonova i valera sa oporim, teškim i gorkim, daju ovim pesmama jednu preciznost "ejdetskih slika" kao i antropološko- metafizički slojevito i složeno osećanje i viziju čoveka, raspetog između zakona prirode i kulture, između varvarstva i paradoksalnih "civilizacijskih" dostignuća.
Vera u pokajanje
Korene planetarnog zla koje je zahvatilo svet Bognar pronalazi u nesamosvesnom, "mrtvom mišljenju", nezasitoj ljudskoj pohlepi i maroderstvu, prikrivenim i otvorenim izdajstvima čoveka: lažima, megalomaniji, licemerju, zavisti, mizantropiji i drugim porocima, ali se ovi i mnogi drugi kužni poroci jednako očitavaju na geopoetičkom planu "bordela Evrope" ili Amerike, jednako u "Crvenoj" ili "Beloj kući", i to jednako kod "debelih kapitalista u sjajnim odelima" ili "debelih komunista u sjajnim odelima..". ("Blues o nerođenima").
To je ujedno i specifikum ove poezije iz "Elizejske trilogije", koja posvuda pronalazi sioranovske "greške Tvorca", tog "Zlog Demijurga", tek da bi tu tamnu i tajnu stranu esencije i egzistencije raskošnije mogao da osvetli Bog sam, Otac, Sin i Sveti Duh, ukazujući na jedan od mogućih izlaza iz krize, kroz nepatvorenu i iskrenu veru i pokajanje.
Otuda i ne treba napominjati da je Bognar pesnik sa izrazitom socijalnom i istorijskom svešću, koju je zahtevao još Eliot, i da je njegov glas jedan od najprepoznatljivijih u mlađem srpskom i evropskom pesništvu. Mislim da Peter Handke, Antonio Porpeta i naš Ivan V. Lalić svojim kratkim ali efektnim recenzijama to, još kod nas neuvreženo, mišljenje, samo potvrđuju.
Radivoj STANIVUK
