Džejms Kristofer Frej je rođen 1969. u Klivlendu, u Ohaju. Studirao je na Univerzitetu Denison i Institutu za umetnost u Čikagu. Radio je kao scenarista, režiser i producent u Los Anđelesu. Paramparčad je njegova prva knjiga. Objavio je još knjigu Moj prijatelj Leonard. Živi sa ženom i dve ćerke u Njujorku.Frej je Paramparčad pisao delom kao produžetak terapije. Nakon što ga je odbilo 17 izdavača, preradio je rukopis i knjiga je 2003. konačno objavljena u vidu memoara. Kada je dve godine kasnije ovu knjigu otkrila američka televizijska voditeljka Opra Vinfri i predstavila je u svojoj emisiji, gotovo preko noći postala je hit i prodata je u preko tri miliona primeraka. Frej je više puta gostovao u Oprinim emisijama a na njenom sajtu je moglo da se odgovara na pitanje „Da li vam je Frej spasao život?” Ubrzo se o knjizi govorilo kao o „Ratu i miru alkoholizma”, najpotpunijem prikazu pakla zavisnosti van stručne literature, a vrlo često i kao o štivu koje spasava živote. Naravno, otkupljena su i prava za film.Kada su se na sajtu The Smoking Gun pojavile optužbe na račun fabrikovanja činjenica u knjizi, razvila se žučna i strasna polemika. Frej je najpre poricao sve optužbe, ali je suočen s pritiskom javnosti uskoro morao da prizna delimično izvrtanje činjenica i javno se izvini razočaranim čitaocima, ali se opravdao pozivajući se na umetničku slobodu i tvrdeći da memoari podrazumevaju slobodnu interpretaciju sopstvenog života. U žaru rasprave pokrenute su najrazličitije teme: od pitanja književnog žanra i statusa fikcije u memoarima, preko ocrnjivanja urednika koji ne proveravaju činjenice, sve do, kako piše Aleksandar Hemon, „poređenja Frejevih ukrašavanja s Bušovim ukrašavanjem dokaza koji su odveli Ameriku u iračku propast”. Sve se to razvilo u kritiku američke javnosti „željne javne ispovesti koja dovodi, istovremeno, do poniženja i iskupljenja”, javnosti koja će bilo kom predsedniku oprostiti fiktivni rat a bilo kom piscu „ne može da oprosti izmišljotine”. Prašina koju je knjiga podigla samo je doprinela njenoj većoj čitanosti. Knjiga Paramparčad objavljena je u 33 zemlje i dan-danas je jedna od najčitanijih knjiga na svetu od onih čija je tema problematika zavisnosti.Iako u slučaju ove knjige žanrovska neodređenost ne doprinosi njenoj umetničkoj vrednosti, ako se knjiga prihvati u vidu memoara a Frejeva domišljanja i ukrašavanja, kako Hemon kaže, prosto kao dokaz da Frej „ima instinkt pisca”, njena je vrednost neosporna. Uostalom, sporni „ukrasi” su odlično obavili posao – Papamparčad se čita u jednom dahu, knjiga je nabijena emocijama, prepuna obrta i zanimljiva poput kriminalističkog romana. Retke su knjige koje tako iskreno, bespoštedno, a ipak bez osuđivanja, govore o iskustvima zavisnosti i odvikavanja, što pleni najrazličitiju publiku (ne samo američku, lakomu na ponižavajuće ispovesti). Jasan, ponegde i siromašan jezik, odlično je odabran za karakterizaciju likova zavisnika svedenih na „olupine”, „aveti” ljudi koji su nekada bili i za pripovedanje o ogoljenom životu zavisnika, čovečjih ljuski koje žude samo za jednim – da se „napune”. Kao i u slučaju drugih dela nefikcionalne literature, njena informativnost je prvi i često prevashodni razlog zbog kojeg se uopšte čita. Paramparčad će bez sumnje pomoći porodicama i prijateljima zavisnika da razumeju svoje zabludele ovčice i podrže ih u teškim trenucima, a samim zavisnicima ponuditi s jedne strane saosećanje, ali i objektivnu, nimalo laskavu sliku zavisnosti, s druge. Na kraju, kao što je pisac i nameravao, knjiga nudi nadu da se demoni mogu pobediti i odbija da potvrdi da su alkoholizam i narkomanija neizlečive bolesti. Tvrdeći da je čovek sam odgovoran za sve svoje postupke, da zavisnici nisu nemoćni bolesnici već ličnosti koje mogu da se izbore sa svojim slabostima – premda teško i samo uz snažnu rešenost – Frej zavisnicima vraća ljudsko dostojanstvo i veru u snagu čoveka, ljudske ličnosti i ljubavi.