Dvostruka zemlja

07.09.12

Bajke i izreke ukorenjene u narodno predanje, usmena slika sveta koja se prenosi sa generacije na generaciju, kulturno su i mentalno ogledalo naroda. Tu uokvirujemo sopstveni pogled na svet, određujemo dokle nam vid seže i koje prepreke može da prevaziđe, ali se i štitimo od pogleda drugih koji bi naše slabosti i strahove ogolili. Autorka knjige Dvostruka zemlja Birgite Kosović, građanka države Danske, a porekla srpskog, uspela je da kroz sudbinu gubitaša devedesetih godina, ispriča jednu balkansku bajku, krvavu, kakve smo možda i slušali ranije, ali glasom danskog pripovedača, zemlje u kojoj su bajke nešto drukčije od naših.
U intervjuu za Danas, Birgite, književnica i novinarka govori o desetogodišnjem istraživanju koje je prethodilo pisanju knjige koju je objavio beogradski NNK Internacional, o razlozima zbog kojih zapadnoevropski narodi ne mogu da nađu razumevanje za zbivanja na ovim prostorima, o tome kako smo svi na sličan način loši i dobri ljudi, priznali to ili ne...

Trenutno radite na novom romanu koji stipendira danski Državni fond za umetnost. Postoji li neki zajednički motiv sa prethodnom knjigom „Dvostruka zemlja“, koja je na prošlogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga predstavljena i ovdašnjim čitaocima?

- U nekoj meri, podsećaće na prethodni roman, iako ne bih volela da previše govorim o tome pre objavljivanja. Recimo da je moj novi junak veoma nalik Milovanu Labudoviću, nosećem liku Dvostruke zemlje, ali na danski način. Radi se o čoveku i zemlji, ali uslovi u Danskoj znatno su drugačiji nego u Srbiji. Radi se i o granicama, o nastojanju da se granice prevaziđu i jednakoj potrebi da se ostane u njihovim okvirima, da se postane neko drugi, a da se ostane veran sebi. Radi se o čežnji za promenom koja se događa tokom naših života i to nam je svima zajedničko. To je način da se prevaziđe, da se razume drugi, da se voli drugi i da se gotovo postane neko drugi ili drugi ti, da se probaju stvari koje nikada nismo probali i prevaziđu sopstvena ograničenja.

Govorili ste kako je u vašoj porodici otac bio pripovedač i da ste na njegovim pričama o porodici odrasli te da ste dugo verovali da samo muškarci pričaju priče. Može li žena da ih ispriča?

- Ne znam o tome mnogo, postoje i istraživanja, ali meni se čini da postoji tendencija u ženskom pisanju, ka optimističnijim završecima ili porukama. Tu je i ljubav. Moj lik Milovan nema na kraju srećan život, dobar, on je tužan i u bezizlaznoj situaciji, a to je nešto što svi katkad iskusimo. Ipak, u nekom trenutku moramo da se pomirimo da nema bežanja od života, da nas je on zgrabio. Optimistično u tom smislu je što ja ne osuđujem Milovana, čak ni to što je izdao svakoga, a njegov najveći greh je što pokušava da otme život najboljem prijatelju i to na način koji je gotovo kanibalski. Ali on to radi sanjajući da postane bolji čovek, onaj koji želi da bude. Istovremeno je to i loše i dobro. Suština je u tome kako se suočavamo sa sobom, jesmo li u stanju da ne osuđujemo druge i da se zapitamo - „A kako bih ja postupio na tom mestu?“ Smatram da poruka ne mora da bude optimistična na način - „Uradiš to i to u životu i sve će biti OK“. Poenta je da je uvek negde tamo neko ko zna kako je biti ti.

A pravda i krivda?

- Nije interesantno, naročito u književnosti, tragati za žrtvama i kriminalcima, mada u svakodnevnom životu mi to radimo. Biramo. I naravno, postoji razlika između dobrog i lošeg. U književnosti ne možeš da kreiraš lik bez neke empatije, ne obavezno ljubavi, ali sposobnosti da se predaš toj osobi i pitaš se kako bi ti da si on... Najzad, nismo mi tako različiti od onih koje smatramo lošim, od onih kojima sudimo.

Kakav uticaj je na vas imalo desetogodišnje istraživanje ovdašnje istorije i običaja, dnevne politike?

- Bilo je uzbudljivo jer sam odrasla na očevim pričama, ali nikad nisam razumela podkontekst: zašto su se ti ljudi ponašali tako. Njihovi životi bili su jako dramatični, a meni je najzad postalo jasnije zašto su ti ljudi tako živeli. Možda su mi se oči otvorile potpuno kad sam čitala o crnogorskim plemenima i krvnoj osveti. To su bile bajke za mene - „Bože, oni su se vekovima tako ubijali dok ne pobiju sve muškarce u porodici i porodica nestane“. To jeste brutalno, neprijatno za žrtve, ali i za zločince, ali radili su to jer je zakon bio u njihovim rukama, a ne u rukama sistema. Nije bilo odgovornosti i zato to ima smisla i nije varvarski. Većina ljudi misli da je to varvarski, ali to se dešava kad nemate državu. To može da se dogodi u Danskoj, ali mi to ne razumemo. Mi imamo kulturu, ali šta je kultura? Izreke, navike u odevanju... Prezirem koncept kulture kao izgovor za pojedince koji ne preuzimaju odgovornost za svoja dela. Na taj način se ograničavaju od pokušaja da razumeju druge koji pripadaju nekoj drugoj kulturi. Pretpostavlja se da je razumevanje nemoguće, da nema o čemu ni da se govori. Mi u Danskoj verujemo u državu u najboljem smislu, zbrinuti smo, obrazovani, pitamo se i država odgovara nama i mi to sve tako dugo imamo da ne možemo da zamislimo kako je ljudima koji to nemaju. Ovde ste prvo morali da budete musliman da biste bili punopravni građanin, zatim ste morali da budete Srbin pa komunista... Istina je da nam ostaje samo dostojanstvo, bez toga smo kao psi na ulici. Bes i strah nas sputavaju da budemo ono što jesmo i budemo verni tome. Poenta je izabrati šta želimo da budemo i uporno se ponašati tako, pretvarati se da u potpunosti jesmo to čemu stremimo umesto da poslušno udovoljavamo svakom aspektu naše ličnosti koji s vremena na vreme isplivava. Uspešni smo onoliko koliko se dobro pretvaramo!

O sagovornici

Birgite Kosović, književnica i novinarka iz Kopenhagena, zahvaljujući beogradskom izdavaču NNK Intrernacional, prvi put je pretprošle godine prevedena na srpski jezik, a roman Dvostruka zemlja (2010) predstavila je i lično tokom 56. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga (2011). Njen drugi, kratki roman Jerusalim noću (1999) pojavio se sa potpisom istog izdavača, pa očekujemo i njen novi roman.

Birgite Kosović rođena je u Danskoj 1972, od oca Jugoslovena i majke Dankinje. Za Dvostruku zemlju autorka je 2011. dobila tri priznanja - nagradu koju za najbolju knjigu dodeljuju čitaoci lista Weekendavisen, nagradu slušalaca Drugog programa Danskog radija za najbolji roman u protekloj godini, kao i priznanje Danish Bank Litterary Price.

Aleksandra V. Malušev

03.12.11

Jugoslavija je ispod svega toga: zemlja koja je svuda, gde god da je bio ili jeste. Ona je povezana sa svim njegovim čežnjama. Ona je slepa i nema, nikada se nikom ne obraća. A ipak se svi s njom poistovećuju i to odlučno, bez obzira da li se zovu Jugosloveni, Srbi ili Hrvati ili nekako drugačije. Ali šta je Jugoslavija? Da li je to samo stenje, krš i zemlja? Ili je to ono što kažemo da jeste? Ili je to ono što smo mi? Šta god da je, od nje nam nema spasa

*O čemu si razmišljala pred ovo srpsko izdanje romana Dvostruka zemlja?
Bila sam ujedno i nervozna i napeta, puna očekivanja. Pre svega sam strepela od bliskog susreta s nacionalistima – onima koji bi mi možda rekli da ja, rođena u Danskoj a ni jezik nisam dobro naučila, nemam šta verodostojno da napišem o zemljama nekadašnje Jugoslavije. Uvek mi je bilo neugodno pri susretu s ljudima koji misle da je ’kultura’ ugrađena u našu dušu i telo, i da ljudi iz različitih ’kulturâ’ ne mogu da se razumeju. To su ljudi koji obično prekidaju normalan dijalog tvrdeći da ne možemo komunicirati, i da nas taj nedostatak uvida u tuđe kulture oslobađa empatije i međusobne odgovornosti. S takvim ljudima mi je uvek veoma neprijatno.
Ali naravno da sam se i dalje veoma radovala susretu s čitaocima iz nekadašnje Jugoslavije, koji – za razliku od Danaca – neće čitati moj roman samo kao još jednu egzistencijalističku priču. Tamo ljudi još osećaju nasleđe političkog konteksta onako kako nijedan moj danski čitalac ne može da oseća.
I u tome je moja nada, da će moja knjiga moći da otvori dijalog o identitetu u širem smislu – egsistentcijalnom, etničkom i religioznom – i o pomirenju. U stvari, nadam se da će i nacionalisti da učestvuju u raspravi, jer važno je da svi i govore i slušaju tamo gde se mišljenja razlikuju.

*Kakve su bile reakcije na roman u Danskoj?
Prijem knjige prevazišao je sva moja očekivanja. Nikada ne znate šta ste napisali dok knjiga ne dođe u ruke čitalaca. Zahvalna sam što sam dobila dve velike književne nagrade, časopisa Weekendavisen i Danskog radija, a knjiga je nominovana i za Književnu nagradu Danske banke; pobednik će se znati u petak 11. novembara, prvog dana našeg tradicionalnog sajma knjiga.
Uz to, roman je ponovo uveo Jugoslaviju među moje danske čitaoce. Za Dance je Jugoslavija velika tajna. Niko ne može da shvati kako su ljudi mogli da se ubijaju kao što su to činili 1990-ih, i često me pitaju da li je stalno ratovanje sastavni deo jugoslovenske kulture.
Obično im odgovaram pitanjem: Šta biste vi učinili da nema policije koja bi pohapsila one koji kradu sve što ste stekli, pale vam kuću, siluju ćerku, ubijaju sina? Ako nema suda koji bi se pobrinuo da se zločinci kazne? Ako nema političara da odredi pravila koja regulišu odnose između pojedinaca na razuman način? Ako ničeg od pobrojanog nema, nema ni države. A bez države čovek je beskućnik i mora da pribegne drugim sredstvima da bi legitimisao alternativne zajednice – jer čovek mora da živi u nekoj zajednici – i tako se okreće krvi i duhu i istoriji i kulturi i tlu. To nije primitivno ni bezosećajno. To je nužno i zdravorazumski, kada već nema države koja bi garantovala integritet svakog pojedinca.
Danci su takođe pribegli krvi i jeziku i svemu tome kada se rađala naša nacionalna država. Ali to su ostavili iza sebe, i sada imaju puno poverenje u to da će se država blagostanja pobrinuti za svakog građanina. Osim toga, stanovništvo je veoma homogeno, krajnje homogeno, i ponosno ističemo svakom gostu da smo posle I svetskog rata razrešili probleme oko granica s Nemačkom putem referenduma, na kojem su ljudi u pograničnim delovima odlučili u kojoj državi žele da žive. (Tada su, doduše, mnogi bili ljuti što Danci nisu iskoristili priliku da uzmu veće parče Nemačke, kada su već imali priliku posle njenog poraza u pomenutom ratu.)
Zato nama izgleda toliko čudno što krv i duh mogu da budu osnova zajednice danas, a pogotovo to da se ljudi još i ubijaju zbog toga. Pored toga, Dancima je teško da shvate da Jugoslavija nije mogla da garantuje integritet svim svojim građanima. Ali, na prostorima nekadašnje Jugoslavije oduvek je izgleda bilo građana prvog i drugog reda; prvo muslimani za vreme Otomanskog carstva, onda Srbi u prvoj Jugoslaviji i na kraju komunisti u drugoj – oni su tim redom bili glavni. Danas nema vajde to zamerati i muslimanima i Srbima i komunistima. Ali tako je bilo i to je stvorilo nepoverenje u državu.
Nepoverenje su dodatno pojačali mnogi ratovi u XX veku – mnogobrojni slomovi države. Ova duga tradicija interludijuma u kojima država nije garantovala integritet svakom pojedincu, dovela je do neophodnosti da se potraže druge zajednice. A daljem podrivanju države samo pomaže to stanje u kojem građani nisu lojalni i pitaju se kako da upravljaju zemljom na svoj način, kako znaju i umeju, i kako da se konstruktivno vladaju u međususedskim odnosima.
Tako da, kada Danci danas pitaju ima li nečeg u kulturi nekadašnje Jugoslavije što vodi stalnim ratovima, oni ne shvataju da to što zovu ’kulturom’ u stvari nije kultura, već su to strukture moći koje vode etničke grupe na stranputicu. Danci bi pod drugačijim uslovima takođe mogli da se pobiju, kao što su Jugosloveni mogli da izbegnu ratove da su imali odgovorniju vladu.

Ali, šta je onda kultura?
Pojam kulture je i u Danskoj danas relevantna tema za razne rasprave. Jer i kod nas ima ljudi koji rabe termin ’kultura’ kao argument za i protiv posebnih prava stranaca. Ima ih i u Narodnjačkoj partiji, koja koristi ’kulturu’ kao argument da su neki gori od drugih i da im ne treba dati da žive u Danskoj.
U stvari, oni ukazuju na suštinski problem: Kako naše društvo blagostanja može da preživi u sve globalizovanijem svetu u kojem firme sele proizvodnju i radna mesta u inostranstvo, tamo gde je radna snaga jeftinija – dok sirotinja i neobrazovane izbeglice streme ka bogatim evropskim državama samo da bi završili na socijalnoj pomoći – pitanje je sad? Voleli mi to ili ne, moramo da se odredimo prema ovom problemu i da damo odgovor, a odgovor je, između ostalog, i jedno ’ne’ neobrazovanim imigrantima na granici. To nije lak zadatak, ali do daljeg samo je Narodnjačka partija prišla tom problemu s punom ozbiljnošću. Nažalost, partijske rasprave su otišle u krivom smeru, i umesto pitanja neobrazovanih imigranata i hladnih ekonomskih brojki, danas se bavimo kulturom i emocijama.
S druge strane imamo krajnju levicu koja je sklona da se nekritički odnosi prema nekim ’postupcima’ useljenika, što inače nikada ne bi trpeli kod Danaca – na primer prihvatanje rođačkih brakova i neravnopravni položaj žene u porodici – pod izgovorom da je to ’sastavni deo [njihove] kulture’.
Ali bez obzira da li se pojam kulture koristi da bi se drugi šikanirali ili doveli u neravnopravan položaj, ili da bi se onaj koji ga rabi prikazao kao dobar i tolerantan čovek, iz vida se gubi ono suštinsko – naime, da ’kultura’ nije nešto što je ugrađeno u naša tela i duše; i da dobro i loše ponašanje ne može da se objasni ili opravda ’kulturom’. Kao što ni ’kultura’ ne sme da se koristi da bi nas oslobodila odgovornosti za, na primer, žene koje žive u nezamislivo ponižavajućim porodičnim uslovima.
Kultura je nešto što se uči. Tu je reč o obrazovanju – o sposobnosti i volji da se misli svojom glavom i daje konstruktivan doprinos ’zajednici’ u dinamičnom dijalogu. Ne da bi se bilo u pravu po svaku cenu, već da bi se došlo do najboljeg argumenta i najboljih rešenja za izazove koji stoje pred nama. Obrazovanje pomaže čoveku u tome. Ali u suštini je reč o izboru koji svako od nas mora da načini. Reč je o srcu.

*Zašto si knjigu pisala toliko dugo (čitavih deset godina)?
Bilo je mnogo razloga. Prvo sam pokušavala da se prilagodim jeziku, da bih mogla da istražujem i razgovaram s ljudima u svojoj režiji. Učila sam jezik godinu dana veoma intenzivno. Ali, ili sam precenila sebe ili sam potcenila jezik. Na kraju sam odustala i odlučila da uzmem pomoć prevodilaca i tumača – to je uprkos svemu bilo lakše.
Dalje, mnogo sam čitala o Jugoslaviji – antropološke studije, političke analize, beletristiku i sve što mi je došlo pod ruku. Osobito detaljne studije o lokalnim odnosima. Nisam znala gde da počnem a gde da stanem, pa sam skakala s teme na temu i tu je otišlo mnogo vremena u pokušaju da ovladam znanjem za koje se na kraju ispostavilo da se ne može upotrebiti u romanu. Ali, mislim da mi je to osnovno znanje bilo od velike pomoći.
Osim toga, možda sam ja od onih pisaca koji mnogo sporo pišu. Ne mogu da se odvojim od teksta, stalno pravim nove verzije, neprestano doterujem dok ne budem sasvim zadovoljna.

*Umesto tipičnog i glupog pitanja ”Kako si se osećala u Beogradu”, hm, evo možda još glupljeg pitanja: Kako ti posle tri dana izgleda srpski mentalitet?
Kada sam sletela na beogradski aerodrom, suočila sam se s ogromnim posterom sa slikama raznih sportista, a ispod je pisalo: ’Welcome to Serbia – Land of the Champions’. Drugim rečima: ’Dobrodošao, gubitniče!’
Morala sam da se nasmejem.
U Danskoj vas nikada ne bi tako dočekali, iako su i Danci ponosan i veliki narod na Severu. Nekad smo imali čitavu Norvešku i velike delove južne Švedske, ali tokom poslednjih 400 godina skoro sve su nam uzeli Šveđani i Norvežani, a sada i Grenlanđani sačuvajmebože hoće samostalnost! Možda zato Danci imaju poslovicu: Što izgubiš spolja, dobiješ unutra. Neki čak misle da upravo naša tužna istorija objašnjava ironiju, koju često okrećemo prema nama samima, što mnoge strance zbunjuje kada dođu u Dansku. Uvek se smejemo svemu što je pompezno i patetično i pretenduje da bude za sva vremena. Jasno nam je da ništa nije večno i da je sve padu sklono.

Ali ako je tačno da se ta osebujna ironija u Danskoj može objasniti istorijom – zašto je onda i Srbi nisu stekli?!
Ruševine nekadašnjeg Ministarstva odbrane vidim i kao spomenik nečemu što nije posebno srpska pojava, ali je u Srbiji rasprostranjeno i tipično za stanje duha.
Ta kolosalna zgrada imponuje; njeni urušeni spratovi leže s obe strane ulice poput naslaga zemlje na nekom planinskom obronku i stvaraju utisak nečega što nije ljudskom rukom podignuto, već je delo prirode nastalo tokom stotina godina. Čak je i drveće počelo da raste kroz komade porušenih zidove.
Ono što je bilo spolja, prodrlo je unutra, a ono iznutra izašlo je napolje, i uveče – evo vidim sliku – iz ponekog prozora vidi se svetlo: gore lampe, tamo su jamačno stolovi i stolice. Neko je upalio te lampe, neko sedi za tim stolovima; duhovi u napuštenoj kući. To su službenici. U sveže ispeglanim košuljama, pažljivo očešljani. Rade na kompjuterima, preturaju po ormanima s arhivom, koriste toalet. Ponekad žure hodnicima – pored vrata, pored svih tih hodnika smrti Ministarstva odbrane. Možda su vrata otvorena dok službenici projure pored njih. Možda su zaključana kao da su od nekog stana ili sobe. Možda je otvor samo prekriven lepljivom trakom ili je službeno zapečaćen? Zbog bezbednosnih razloga? Ili da bi se sakrilo kuda taj hodnik vodi.
Iza njih, otvaraju se dugački kancelarijski hodnici; glatkih, belih zidova s obe strane dugog poda, koji kao da pokazuje prema beskraju, pokriven itisonom neupadljive boje. Ponegde se nalaze stolice, a na zidu vise slike. Na vratima su pločice s imenima, sasvim običnim, Dragan Zdravković ili Zoran Jovanović. Prašina i mrak i biljke koje su uvenule u saksijama. Oborena stolica malo dalje, bez jedne noge i polomljenog naslona. Srča od stakla uramljenih fotografija na zidu pripoveda čitavu priču koja je nekad mogla da se doživi na tom mestu dok pršti pod nogama, ali jauk slomljenog stakla zaglušuju teški komadi zidova koji padaju na pod i divlja grmljavina bombi, koje su kao zemljotres prodrmale celu građevinu, i poput noža je presekle na pola; rana je i dalje vidljiva.
Neko je tu zalivao cveće. Neko je tu sedeo i ulazio na vrata s pločicama Dragan i Zoran. Sada su tu samo senke i tišina nad srčom stakla i komadima betona. Poderani itison koji se odvojio od poda liči na ogromni i hrapavi jezik neke mrtve životinje. I tu, gde se unutrašnjost ranjenog Ministarstva odbrane otvara pogledu posmatrača kao neka nebeski visoka katedrala, ovde u zabranjenoj ratnoj zoni, gde ste nekada u deliću sekunde mogli da budete dignuti u vazduh i razneti u paramparčad, raste jedno drvo. Ono stoji pred vama kao da zadržava dah, a grane mu liče na ruke koje vam pruža. I procvetaće mu pupoljci i lišće se razviti. I kao mirijade malih lica pokrivenih paperjem, kao mladunčad koja se polako pribira, lišće će vam se otvoriti i razotkriti unutrašnju, nagu, nežnu svetlozelenu kožu, dok će vas nemo gledati. Da li je to Srbija?
Svaki put kada vidim tu zgradu, vidim planinu, i u njenim naborima vidim lice patrijarha izobličeno od bola i suza. To je ranjeni i poniženi patrijarh koji pokazuje svoje rane i leleče: ”Pogledajte rane moje! Pogledajte koliko boli! Vidite koliko mogu da podnesem! Vidite snagu moju. Da mi se divite!”
U isti mah je to - patrijarh želi da preuzme i ulogu žrtve – bestidni egzibicionizam. On gorko jeca: ”Vratićemo Zapadu!”
Tako radi većina patrijarha kada ne mogu da ostvare svoju volju; onda se prave mali, povređeni i onda rone suze. Iz okrutnosti prelaze bez pardona u plač. Jer kada se naprave žrtvom mogu da zaustave svaku raspravu. Jer ako će patrijarh nekome da vrati, onda to znači da on i dalje ima moć, kojoj razum ne treba, a ni argumenti ni logika. On se poziva na svoju bol, na svoja osećanja, i oseća da nekome treba da vrati, i što mu je bol veći, toliko je on ljući. Taj dug je iznad svake rasprave. Patrijarh je mafija koja koristi nasilje ili osećanja da bi izbegao objektivan razgovor.
Bombardovano Ministarstvo odbrane je čudovišna sramota od spomenika patrijarhu koji leleče. Ali, da li je on Srbija?
Nije. Poniženog patrijarha srećete svuda gde demokratija postavlja svoje zahteve. Ministarstvo odbrane je spomenik starom vremenu u kojem je patrijarh igrao neophodnu ulogu kao poglavica plemena, poglavica koji se brinuo da poveže zajednicu od koje zavisimo svi, kojoj moramo da pripadamo, kada već država nije uspela da je stvori. Ali, snaga patrijarha leži u nepokolebljivoj tvrdoglavosti, gromoglasnim govorima – a to ne može da preživi u modernoj demokratiji, u kojoj je vlast povezana s inteligencijom i fleksibilnim mišljenjem u potrazi za najboljim argumentom. Ne da bi neko bio u pravu po svaku cenu, već zato što su argumenti potrebni za nalaženje najboljeg rešenja naših problema.
Zato patrijarsi i nacionalisti ne mogu da budu demokrate. Jer nacionalisti misle da su stanovišta i ljudske osobine ugrađene u telo i dušu. Zato isključuju ljude zbog takozvane ’kulture’ – zbog jezika, etničke pripadnosti, religije, istorije i krvi. Na taj način blokiraju dinamičan dijalog koji bi mogao da ih dovede do novih uvida i rešenja problema. Zato srpsko društvo tapka u mestu.
Razrušeno Ministarstvo odbrane zato nije spomenik nečemu tipično srpskom, već raskidu s prošlošću bilo kog patrijarha koji ne želi demokratiju budućnosti. To se događa i u drugim zemljama. I premda spomenik izgleda kao prirodna pojava usred milionskog grada, to nije normalno. Neko je odlučio da ostavi nepopravljenu zgradu – i to tako traje godinama. To nešto kazuje o volji patrijarha da ide do kraja.

*Pisca ako ne pitaš na čemu sad radi, džabe si radio intervju s njim.
Učestvujem u radu na scenariju za dugometražni animirani film – o dečaku koji po svetu traži oca – ali to je bajka u staromodnom smislu; priča i za decu i za odrasle o potrazi za samospoznajom; nije ni važno da li će dečak na kraju naći oca; reč je o uvidu da iz takozvanog objektivno istinitog i pogrešnog stoji nešto drugo. To je, pogađate, ljubav koje može biti i prema ’pravom’ i ’pogrešnom’. Meni je interesantno što će producent po svemu sudeći biti iz Kine.
Osim toga počela sam i sledeći roman. Biće to opet dvostruka zemlja, ali ovog puta – Danska; upravo istražujem sve što se može naći o jednom danskom državniku koji je, po mom mišljenju, mnogo zadužio našu zemlju, ali je u istoriji prećutan. Neka njegovo ime do daljeg ostane tajna. Reći ću samo da je reč o nemačkoj okupaciji za vreme Drugog svetskog rata.

*Kako pisci žive u državi Danskoj? Hajde da pravimo zazubice našoj sirotinji.
U Danskoj pisac prima godišnji prihod iz biblioteka. Tu se uzima u obzir broj pozajmljivanja knjige, žanr, obim dela, broj primeraka koji se nalazi u bibliotekama, veoma je komplikovan sistem ali egzaktan, izračunavaju se bodovi i onda se iz fonda deli novac piscima. Svaki pisac dobije nešto. Matematika. Svake godine se u budžetu određuje koliko će para biti u tom fondu za isplatu bibliotečke tantijeme, da tako kažem. Osim toga, svake godine novi pisci dolaze na listu, što znači da ako ne pišete nove knjige, onda svake godine dobijete malo manje.
Ali, mnogo važnija je pomoć u vidu stipendija za rad, putovanja i istraživanja. Te stipendije dobijaju svi umetnici pa i pisci; većina ih je godišnja, ali se dodeljuje i tuce trogodišnjih, a ja sam eto upravo dobila jednu takvu. Osim toga, Savet za umetnost dodeljuje premije, što znači da autori nagrađenih knjiga dobiju iznos koji je ponekad jednak iznosu nagrade. Za te premije se uostalom i ne konkuriše.
Postoji tročlani odbor, koji odlučuje o raspodeli. Članovi odbora imaju trogodišnji mandat, i po pravilu je reč o istaknutim piscima.
Kriterijum je ipak kvalitet, a ne imovinsko stanje pisca.
Ali, resursi nisu bez dna, naravno, pa se i u Danskoj događa da i dobri pisce izvise, a nedavni predlog da se sredstva za pisce smanje izazvao je oštre polemike. I ovde ima žalbi na nepotizam i pristrasnost. [List Information je letos objavio polemiku između Jana Sonnergaarda i Jensa Grondahla; ovaj drugi se požalio što nije dobio stipendiju, a prvi mu je rekao da je već ispodobijao brdo para i da je davež, i sve tako ...] Tako je nedavno naš pisac Jens Christian Grondahl javno zahtevao objašnjenje zašto njemu ništa nije dato, pri čemu je naveo spisak po njegovom mišljenju slabijih pisaca koji su dobili novac iz fonda.
Odgovor mu je stigao od nekih koji su ga upozorili da je on tiražan pisac i da mu u stvari ta pomoć države i ne treba. Drugi su pak rekli da nije dobar pisac iako se dobro prodaje, pa da ni u kom slučaju ne zaslužuje stipendiju. Ali stvar je u tome, mislim, što mu tiraži ipak nisu tako visoki.
Moram da priznam, da mi je njegova kritika pomalo smešna. Najlakše je u Danskoj nekoga optužiti za nepotizam, u tako maloj zemlji gde svako svakoga poznaje, pa se onda desi da prijatelj prijatelju dâ. Da li pisac zaslužuje pare od države? Za svakog pisca se može postaviti to pitanje.
Ne vidim neku alternativu ovom sistemu podrške piscima koju mi imamo sa Fondom za umetnost. Uvek će neko da bude nezadovoljan. Mislim da naprotiv treba da budemo zahvalni što nam država uopšte nešto daje. Osim toga, bilo bi najbolje da ne moramo da zavisimo od državne sise. Trudim se da to postignem. Dajem časove danskog strancima, a uprkos tome što deset godina nisam ništa dobila iz Fonda za umetnost, uspela sam da napišem Dvostruku zemlju, i ne bih da se žalim. Mislila sam sve vreme: Ima da im ja pokažem kako pišem! Tek sada sam dobila trogodišnju stipendiju.
Ljudi u Danskoj inače očekuju da se država brine za njih. Mislim da je to loše, bolje da prestanu da kukaju i nešto urade za sebe.

*Šta si mislila naslovom "Dvostruka zemlja"?
"Zemlja" znači mnoge stvari. To je ne samo političko–istorijska celina, već i geografska odrednica i stanje duha, slika u umu naroda, to je i identitet.
Kao stanje duha to je podeljena odrednica. Moj glavni lik, Milovan, negde u hercegovačkim brdima, pobegao od rata početkom 1990-ih, napustio je porodicu u Hrvatskoj gde besni rat. Nekada se bavio politikom što je obeležilo njegov život i uništilo mu privatan život – i porodični, a i odnose sa prijateljima. Život i sudbina su mu neraskidivo povezani sa sudbinom Jugoslavije, i slom zemlje odražava i njegov lični kolaps. On svodi račune svog života i ponovo proživljava trenutke u kojima je verovao u ideale toliko da je bio spreman da žrtvuje život pa do sadašnjeg izbegličkog životarenja.
Celog života je bio razapet između mnogih čežnji za koje se ispostavilo da su jedna jedina, a svi izbori koje je načinio pokazali su se kao mač s dve oštrice, tako da je uvek ozleđivao i sebe.
Nema jednostavnog odgovora na pitanje zašto je počinio moralno samoubistvo i uništio odnose sa najbližima u najboljim naporima da postane "onaj drugi, bolji". Da li je to samo depresija sredovečnog čoveka? Ili je to naprotiv uvid? Ili tu ima udela i istorija zemlje, Drugi svetski rat koji je iskusio kao dete i koji je njegovog dedu stajao života na najbrutalniji mogući način, a od oca mu načinio partizanskog heroja i ubicu svoje sestre? Ili je on samo pukao?
Ta ista dvostrukost u njegovom životu možda je poslednji izbor koji može da načini – ako bude uzmogao da promeni način na koji gleda sopstveni život, ako donese poslednju "ispravnu" odluku i još jednom se dovede u opasnost. Ali, da li će se usuditi? Ili, hoće li se usuditi da ne rizikuje? Može li da živi sa sobom, onakvim kakav je postao?
Jugoslavija je ispod svega toga: zemlja koja je svuda, gde god da je bio ili jeste. Ona je povezana sa svim njegovim čežnjama. Ona je slepa i nema, nikada se nikom ne obraća. A ipak se svi s njom poistovećuju i to odlučno, bez obzira da li se zovu Jugosloveni, Srbi ili Hrvati ili nekako drugačije.
Ali šta je Jugoslavija? Da li je to samo stenje, krš i zemlja? Ili je to ono što kažemo da jeste? Ili je to ono što smo mi? Šta god da je, od nje nam nema spasa.

*Zašto si mislila da baš ti treba da napišeš ovu knjigu?
Imam mnogo toga zajedničkog s Milovanom – i nije mi baš jasno zašto neki od mojih danskih čitalaca misle da je tako loš. Ali me raduje da se ljudi pomere s mesta kada čitaju o njemu. Ponosna što mi je uspelo da dirnem ljude, tako reći dovedem čitaoce do ogorčenja, jer to znači da je lik živ, i da njegovi problemi dotiču ljude.
Dalje, tu temu sam ubacila na taj način zato što sam obuzeta svim tim što traži dramatiku u našem životu. Opsednuta sam tim što se sve to strašno – kada se životi opet smire – nekako prihvata, zlo se naturalizuje, obuzeta sam time kako život POSLE opet može da teče normalno, ali ... ali se misli o onom strašnom postepeno probijaju do nas. To je moja opsesija – da sagledam kako je u nama u isti mah i sećanje na strašnu prošlost i čamotinja sadašnjosti. Naravno da me zanimaju ta razočaranja koja doživljavamo i koja priređujemo drugima – kako da nastavimo sa životom?
Želela sam da ispitam kako razumemo taj odnos mi–oni; mi smo u kompletu, sa svom našom prošlošću; ponekad to možemo da podnesemo, ponekad ne. Ponekad možemo da kažemo da smo prebrodili najstrašnije, da smo u stanju da oprostimo; ponekad se to opet oslobodi u nama. Kako da dođemo do sebe iza svega toga? Ili: Ima li uopšte nečeg iza te istorije? A ako nema, gde je izbor?

*Koja je najvažnija ljudska dilema na koju si htela da skreneš pažnju čitaocima?
Problem identiteta i kako živeti s krivicom i razočaranjima kojima smo izloženi.
I na pitanje da li je moguće promeniti razumevanje vlastitog života donošenjem izbora koji će nas odvesti dalje; može li se to uopšte? Da li čovek može da se promeni? Ako može, u čemu se ta promena sastoji? Ili smo mi uvek "to što jesmo", jer ćemo zauvek biti povezani s našim iskustvima i izborima koje smo načinili.
Mogla bih to i drugačije da postavim: Ima li nečeg što nikada ne možemo da oprostimo sebi – ili drugima? I kako živeti dalje s tom krivicom?

*Ima li književnost neku ulogu ”u ovom našem društvu”? (Uvek se nađe još gluplje pitanje, je l’ tako?)
Pre svega, jezik je sve. Jezik je lepak koji nas povezuje sa svetom, i zahvaljujući jeziku uopšte možemo to što možemo. Bez jezika nemamo svet. Jezikom izražavamo identitet, sagledavamo svet i istovremeno ga stvaramo.Na prvi pogled može da izgleda da jezik književnosti ne menja svet. Ali priče koje pripovedamo sebi i drugima, pomažu nam da razumemo ko smo, kao i ko su ljudi oko nas. Ima mnogo primera da se nasilje na filmu posle ostvarilo u stvarnosti. Za obrnute primere ne čujemo – ali ima i toga.
Ali tu se javlja pitanje imaju li umetnici neku obavezu da pričaju određene priče – a o nečemu da ćute? Osećam odgovornost da pričam priče koje su ’moralističke’ (čudno kako danas tu reč ne možete izgovoriti, a da se ne se osećate kao kriminalac).
Ali šta je moralistička priča? Da li je to priča koja daje nadu? Da li je nada ono najvažnije zato što je poslednje što nam preostaje? Neki bi možda rekli da Dvostruka zemlja i ne ostavlja baš mnogo nade. Ali ljubav prema smrti je takođe neka vrsta ljubavi. Ljubav prema ’tako je kako je’. Te ljubavi može biti i tamo gde više nikakve nade nema.
Priznajem da je, iako i sama posedujem takvu ljubav, ne razumem šta to volim, možda volim tu Veliku Domovinu. Ne znam zaista šta to volim. Možda čoveku pred nečim tako velikim kao što je zemlja ne preostaje ništa drugo do da se usidri u identitetu.

Predrag Crnković

28.04.12 Danas

Birgite Kosović je danska spisateljica čije poreklo, kao što se odmah da naslutiti, seže i sa naših prostora: otac je - kako stoji u biografiji - Jugosloven, a majka Dankinja. Krajem prošle godine kod nas je objavljen prevod njenog romana Dvostruka zemlja, koji joj je u domovini doneo tri prestižne književne nagrade.
Kada pri početku građanskog rata u nekadašnjoj Jugoslaviji srpsko-crnogorske snage otpočnu granatiranje Dubrovnika, šezdesetogodišnji Milovan Labudović sklanja se u rodno hercegovačko selo u zaleđu grada. Nedugo potom stiže mu vest da je njegova žena, koja je ostala u Dubrovniku, umrla. Ta dva događaja sačinjavaju narativni okvir romana: u atmosferi velikog i tragičnog društveno-istorijskog preloma, a istovremeno i teškog ličnog gubitka, odvija se junakova bolna rekapitulacija životnog puta, ali i autentično „insajdersko“ sumiranje jedne epohe. Odlomci i epizode iz junakovog sećanja nisu izneseni po hronološkom redu nego se nižu onako kako iskrsavaju u njegovoj svesti, sa ponavljanjima, novim razjašnjenjima i dodatnim motivacijskim senčenjima ključnih momenata u Milovanovom životu. Na taj način neki od „sudbonosnih“ junakovih postupaka, koji su u prvom momentu ostali nedorečeni ili su delovali psihološki neuverljivo, naknadno postaju jasni i dobijaju pravo značenje.
Junakov životni put može se čitati i kao alegorijski postavljena priča o istoriji SFRJ, što se u ovom slučaju svodi na istoriju Komunističke partije Jugoslavije. Milovan je rođen u prvoj polovini tridesetih, kao dečak je preživeo Drugi svetski rat, da bi mu potom život protekao u socijalističkoj Jugoslaviji, koja se, na pragu njegove starosti, raspada u građanskom ratu. On je Srbin, njegova žena Frana je Hrvatica, ali su oboje - Jugosloveni. Ušavši u KPJ gotovo slučajno, na jednoj omladinskoj radnoj akciji, Milovan se polako uspinje partijskom hijerarhijom sve do položaja komitetskog sekretara i gradonačelnika Dubrovnika, da bi na kraju doživeo „pad“, kada se - pre svega „čovek Partije“ i komunistički/jugoslovenski idealista, a ne kao Srbin - suprotstavio hrvatskim nacionalističkim tendencijama početkom sedamdesetih. Na početku junakovog života stoji masovni pokolj koji su izvele ustaše u Milovanovom rodnom kraju, da bi pedeset godina kasnije, postao svedok zločina srpsko-crnogorskih (para)vojnih trupa u okolini Dubrovnika.
Oslanjajući se na žanrovske obrasce istorijsko-porodičnog, obrazovnog i ljubavnog romana autorka piše roman koji bi se najpre mogao opisati kao književni pandan visokobudžetne holivudske melodrame. S te strane posmatran, roman Dvostruka zemlja je kvalitetno, umetnički „nadograđeno“ žanrovsko štivo, a to je tip beletristike koji je kod nas (još uvek) redak, dok u zapadnim književnostima i kinematografiji predstavlja mejnstrim produkciju koja balansira između onoga što se tradicionalno smatra visokoumetničkim kvalitetima i nužnosti tržišnog konteksta. U karakterizaciji likova i motivaciji nekih postupaka ima melodramske uprošćenosti i psihološke „plošnosti“, a ritam pripovedanja je usporen, ponekad sa previše kitnjastim i kičastim opisima. Međutim, kada se roman sagleda u celini, to je uspešno „izbalansirano“ sa nekoliko inventivno izvedenih epizoda i suptilno efektnih detalja, a zatim i žanrovski nekonvencionalnim, eksplicitnim erotskim scenama, kao i brutalno naturalističkim opisima ratnih ubistva i porodičnog nasilja. Glavni junak je u prvoj polovini romana „komunistički“ preidealizovan lik, kako u psihološko-moralnom, tako i u intelektualnom smislu, ali kasnije je to „kompenzovano“ njegovom prilično bestidnom bračnom preljubom.
Slika jugoslovenskog društva u romanu danske autorke ideološki je neostrašćena i objektivna (u meri u kojoj bilo koji stav te vrste može biti objektivan), formirana iz spoljašnje, „bezinteresne“ perspektive, koja je podjednako izvan i iznad kako pozitivnog, tako i negativnog mita (idealizovana „partizanska“ jugonostalgija; „četnički“ satanizujući antikomunizam). Tek od prethodne decenije, u okviru različitih teorijskih i kulturoloških pristupa - koji se najčešće svode na paradigmu studija kulture, feminizma, postkolonijalizma, takozvane istorije privatnog života - nasleđe komunističkog perioda u Jugoslaviji postaje relevantna i više nego plauzibilna istraživačka preokupacija (npr. „partizanke kao građanke“). To nasleđe se demitologizuje i istorizuje tako što se preslikava na matrice „regularnih“ liberalno-demokratskih društvenih praksi, a potom se izučava kroz diskursnu analizu (to nije deideologizacija, nego deesencijalizacija ideologije). Od knjiga iz naše recentne produkcije, s tim u vezu mogu se dovesti Dnevnik Marte Koen Svetislava Basare ili Nedelja pacova Vuleta Žurića, ali ti romani ostaju u reaktivnim okvirima razbijanja pozitivnog mita o komunizmu. Najbliža tom usmerenju zapravo je poezija Dragane Mladenović, u zbirkama Tvornica i Omot spisa, gde je društveno nasleđe komunističkog perioda parodirano pre svega na jezičko-žargonskom nivou.
Ono što se našem čitaocu u prvi mah može učiniti kao olako i ignorantsko uprošćavanje i uopštavanje jednog stranca (strankinje) - autorka pred očima pre svega ima „prosečnog“ danskog čitaoca - pre bi moglo da bude postavljanje stvari na „objektivnu“ meru i mimoilaženje „detaljisanja“ koje je proizvod narcizama malih „plemenskih“ razlika. Birgite Kosović na taj način pojave o kojima govori emancipuje i „pročišćava“ od neprozirnog diskurzivnog taloga i konstruisane „komplikovanosti“, koji su proizvedeni u zemljama bivše Jugoslavije tokom poslednje dve decenije besomučnog ideološkog i dnevno-političkog rabljenja i etno-nacionalističkog mitologizovanja istorije (YU-roman kao žanr?). U tom smislu je Dvostruka zemlja najbliža tipu novoistorijskog romana, koji podriva kolektivno samolegitimizujuće i nacionalno glorifikujuće književno-primenjene narative.
Kad je reč o subverzivnosti romana Birgite Kosović, tačnije subverzivnosti njegovog prevoda u našoj sredini, neizbežno je pomenuti feministički aspekt. Iako je porodična istorija data strogo patrijarhalno, kao podrazumevajuće muška, uvek je na naličju te povesti priča o ženama kao podređenima i žrtvama: junakov pradeda beži iz Crne Gore u Hercegovinu jer je ubio Turčina koji mu je silovao sestru; otac brutalno ubija sestru Ilinku jer misli da je trudna, a nije udata; i Frana je žrtva, prvo Milovanove političke karijere, potom bračnog neverstva. Na kraju, jedna diskretna senka homoseksualne privlačnosti između Milovana i njegovog najboljeg prijatelja Frančeska provlači se stalno u oblikovanju njihovog odnosa.
Čini mi se da nasleđe SFRJ tek dolazi do svog pravog književnog reda, da ne kažem do svojih književnih pet minuta slave. Bilo kao Jugoslavija, ili Yugoslavia.
Goran Lazičić