Dvojezični ljubavnik

01.08.15 Danas

San o izlasku na more, ideja o Mediteranu kao utočištu pesničkih i filozofskih duša, more kao apsolutna metafora večnosti, sve su to motivi kojima su prožeta mnoga književna dela, od antike do danas. Oni kojima je Mediteran zavičaj, stvarni ili pesnički, rado sebe nazivaju Mediterancima, poput Orhana Pamuka.
Toj velikoj porodici pridružili su se odavno i pisci sa balkanskih prostora - Miloš Crnjanski, Jovan Hristić, Predrag Matvejević, Ivo Andrić, koji se nije tako predstavljao ali je još kao mlad napisao autopoetski tekst Leteći nad morem, o večitoj žudnji čoveka sa kopna da izađe na more... I čitalac može biti pripadnik porodice Mediteranaca izborom svoje lektire, sklonošću da more traži među redovima kao svojevrsni oblik bekstva od stvarnosti koji mu niko ne može oduzeti.
Dva romana koja je nedavno objavila izdavačka kuća Clio i njihovi autori sa dva kraja Mediterana dovode u pitanje romantično-arkadijska čitalačka očekivanja. Prvi je Dvojezični ljubavnik španskog veterana i višestruko nagrađivanog Huana Marsea (1933), ovdašnjoj čitalačkoj publici možda najpoznatijeg po romanu Repovi guštera, oporoj priči o Građanskom ratu. Ovog puta Marse se sasvim odvojio od gotovo opsesivnih tema španske književnosti 20. veka i otisnuo ka karnevalski raspričanoj Kataloniji koja se kao visoravan sve više uzdiže nad ostalim pokrajinama Španije koje sada muči ekonomska kriza, duboka i devastirajuća za sve. Barselona kao prestonica turizma, kulture i separatističkih nastojanja pozornica je romana Dvojezični ljubavnik, u kome je majstorstvo pisanja iziskivalo i majstorstvo prevođenja (bravura Biljane Isailović, višestruko nagrađivane za svoje prevode).
Glavni junak, ojađeni i ostavljeni ljubavnik u najkritičnijim srednjim godinama, rešen je da na svaki način ponovo zadobije ljubav svoje bivše supruge, pomalo pompeznog imena, Norma. Vođen opsesivnom idejom o ženi sa kojom jedino može da bude srećan, verbalno se prerušava u dođoša (ovde bi kolokvijalno rekli iz Murtenice) koji telefonira Normi gotovo svakodnevno na njeno radno mesto u Institutu za katalonski jezik. Dakle, saznajemo, ona je intelektualka, ali i vatrena žena za koju se vredi boriti. Za glavnog junaka to nije igra, već pitanje života i smrti i u tom naumu on se prerušava u klošara, uličnog svirača i čistača cipela, sa jedinom namerom da ponovo osvoji Normu. U tome su oboje na prividnom dobitku, Norma kojoj laska udvaranje nepoznatog, ma ko on bio, jer je na zalasku mladosti i lepote i njen ostavljeni muž koji postaje neko drugi, isprobavajući mogućnost i drugačijeg života, makar on bio i na pločniku. Prerušavanje junaka u marginalca omogućilo je Marseu da ispriča priču o dubokoj podeljenosti i mukama na kojima je savremeno špansko društvo. Tradicionalno religiozno, konzervativno i ponosno zbog izvesne skrajnutosti u odnosu na magistralne puteve Evrope, ali i otvorene horizonte prema Novom svetu, danas je duboko potreseno ekonomskom krizom i klasnim podelama koje odatle proističu. Od bogate Katalonije zagušene turistima iz Azije, preko Madrida i Valensije koja se još osmehuje Mediteranu, do osiromašene i ponižene Andaluzije, ispresecane putevima šverca i narkotika, bedom i krikom migranata i emigranata nasukanih na obalama u blizini Gibraltara, sve je to sadašnja Španija. Lutajući ulicama Barselone u neprekidnoj težnji da sretne i zavede Normu, glavni junak bira život na margini kao jedini koji još ima smisla, sve drugo je materijalizovano, obesmišljeno, komercijalizovano. Opsednutost jednom ženom tako postaje potraga za drugim identitetom kojem će se na kraju i prikloniti.
Znatno mlađi pisac sa drugog kraja Mediterana, Dimitris Sotakis (1973), predstavlja se prvi put srpskoj književnoj publici svojim romanom Bez daha (prevod sa grčkog Mina Radulović). Birajući jedan pseudofantastični, bizaran zaplet, on daje sliku današnje Grčke, ne samo ekonomsku već i duhovnu. Od te zajedničke tačke posmatranja sa Marseom gradi se priča daleko tmurnije, distopijske atmosfere u kojoj nas sve vreme pisac drži na strani nesrećnog glavnog junaka iako smo svesni da izlaza nema. Siromašni, nezaposleni mladi intelektualac, večiti verenik i nemoćni brižni sin koji brine o bolesnoj majci (možda i mentalno bolesnoj, prikazanoj već poznatom metaforom neizlaženja iz stana kao autodestruktivnom protestu protiv stvarnosti) očajnički traži stalni izvor prihoda koji će umesto životarenja učiniti njegov život dostojnim. Nema u ovom romanu ničeg od mediteranske romantike, mirisa, atmosfere, radnja bi se mogla odvijati i na Severu, bilo gde na svetu gde jedan čovek želi da vodi sređen život i u tome ne uspeva. Sve dok ponuda fantomske firme koja reklamira ili pravi ili reciklira... nije važno, ne postane stvarnost i u njegov stan počnu da donose komade nameštaja koji tu treba i da ostanu. U zamenu za svotu na bankovnom računu koja raste koliko i njegova nada da će život biti lep. No, kao i svaki ugovor sa đavolom i ovaj ima klauzulu ispisanu sitnim slovima - stanar ne sme nikako da napušta stan i postaje tokom nekoliko sledećih meseci očajni zatočenik sopstvenih zidova. Verni mu ostaju najbolji prijatelj i verenica sve do trenutka kada više ne mogu da uđu u ovaj dobrovoljni zatvor, kada više nema ni toliko mesta da se diše, pa nesrećni stanar ostaje i bukvalno - bez daha. Iako mladost pisca može da navede na sud o relativno očiglednim metaforama, izboru teme i zapletu koji je predvidiv koliko i očigledna varijacija klasičnih motiva o potpisivanju neraskidivih ugovora, Sotakisov stil i hrabrost izricanja istina muči čitaoca do samog kraja. Poštujući principe naracije i ne eksperimentišući preterano sa postmodernim postupcima, Sotakis je moderan pisac u drugom smislu jer se ne obazire na pravce i prethodnike, ne razmišlja o lepoti ili gipkosti rečenice već u maniru rok generacije priča jednu nadrealnu koliko i istinitu priču. O tome kako smo spremni na sve da bi naš život imao parametre obezbeđenosti, sređenosti i samim tim smisao, a da nam moderna društva koja grcaju pod pritiscima različitih međunarodnih fondova ne ostavljaju prostor ni da dišemo, u čijim klještima ostajemo bez daha. Protest iskazan literarnim jezikom neposredno pre nego što će se zatresti grčka politička scena. Dodajmo da je Sotakis nedavno otvorio Sajam knjiga u Herceg Novom i u pozdravnoj besedi govorio o povezanosti književnosti i političkih prilika.
Nova dela autora sa Mediterana tako uvode u slike koje su poznate, ostavljajući čitaoca bez iluzija i osujećujući njegovu potragu za utopijom. Taj i takav odraz stvarnosti nadamo se da je samo kratka epizoda u istoriji dela sveta koji svi na izvestan način doživljavamo kao svoju postojbinu ili mesto kome se vraćamo.

ALEKSANDRA ĐURIČIĆ