01.01.00
Rec Juli-avgust 1997 #35-36IVAN RADOSAVLJEVIC LEDENI BREG VAN MATICE Preovladjujuci utisak po citanju zbirke prica Dvoglava kornjaca Vojislava V. Jovanovica jeste da se ta knjiga veoma razlikuje od ostatka nase aktuelne knjizevne produkcije. Ako prihvatimo misljenje da prozne pisce koji su u ovom casu aktivni mozemo grubo razvrstati u tri pravca -- tzv. "stvarnosnu prozu", "postmoderniste" i, recimo, "nove realiste" -- a takva podela bi, opet grubo, odgovarala i podeli na tri generacije -- na srednju, mladju srednju i najmladju -- onda cemo se suociti sa cinjenicom da se Vojislav V. Jovanovic, kao pisac Dvoglave kornjace (jer inace je i pesnik, i romanopisac), ne uklapa ni u jednu od ovih grupacija. Pozicija po strani koju, dakle, ovom zbirkom prica Jovanovic zauzima, ima svoje dobre, kao i lose strane: dobro je to sto u odnosu na tekucu produkciju ovakve knjige najcesce predstavljaju zanimljivost, novinu ili osvezenje, a lose je to sto se ono sto stoji van matice u kritickoj recepciji lako moze prevideti i zanemariti, ili, sto je mozda jos i gore, povrsno procitati i vrednovati. Mislim da Dvoglava kornjaca nikako ne zasluzuje potonju sudbinu. Price u ovoj knjizi pripadaju dvama poetickim modelima: prvih sedam prica ("Mrznja", "Cair, ptica, 63", "Pacovi u novembru", "Svinje, svinja", "Sionska zaba", "Kutija" i naslovna "Dvoglava kornjaca") nastavljaju se na pripovednu tradiciju ciji je najizrazitiji predstavnik niko manje do Edgar Alan Po. Tajanstvo i strava prozimaju ove price: snazna osecanja vladaju likovima, koji su prepoznatljivi, ali ne i visoko individualizovani; motivacija je sistematski nepotpuna, pa njihovi postupci citaocu uvek ostaju jednim delom nerazjasnjeni i zagonetni, ali njihova ubedljivost nijednog trenutka nije dovedena u pitanje. Ludilo, smrt, strast i mrznja drmaju pripovedni svet zasnovan ovim pricama, ali citalac ne moze sa sigurnoscu reci koji lik je lud, ziv ili mrtav, je li strast koju pokazuje prema nekom drugom liku postala od mrznje ili ljubavi. Price iz ove, prve grupe nekad daju samo jednu upecatljivu scenu, zasnovanu na jednom sveprozimajucem, krajnje intenzivnom osecanju koje trazi izraza i objasnjenja ("Mrznja"), a nekad sled fantazmagoricnih prizora, cijim nizanjem se obrazuje koliko-toliko koherentan sizejni sled ("Cair, ptica, 63"). No, docarani svet je u citaocevoj svesti uvek blizak fantasticnom: kao da nista nije do kraja odredjeno i reseno -- ni prostor, ni vreme, ni priroda odnosa i zakonitosti koji tu vladaju, tako da je tesko biti siguran u to da li smo ispravno protumacili znacenje, pa cak i razumeli doslovni smisao onoga sto citamo. I groteskni elementi sastavni su delovi tog sveta, recimo u prici "Sionska zaba": preplicu se, u poljupcu i pijenju, tela pripovedaca, odraslog coveka (?), devojcice i zabe (prave, zive? od kamena? velike, male?) iz koje izvire voda; u jakom simbolickom I seksualnom naboju istice se dozivljaj deteta kao nekog stranog, nerazumljivog, opasnog bica, a nikakvog razresenja nece biti na kraju price, i citalac je ostavljen da se koprca u mrezi mogucih i nemogucih odgovora. Slicno je i u prici "Svinja, svinje, svinja", gde se istovetnom kolopletu (odrasli pripovedac, mlada devojcica i zivotinja, ovoga puta -- svinje) pridruzuje jos i snazna simbolika smrti, umiranja, smradne, rasute utrobe i rasparcavanja tela. Lokalna boja koja povremeno prodire u ove price (Nis i okolina, prepoznatljivi srbijanski pejzazi), suprotno ocekivanju, ne daje notu realistickog prikazivanja: cinjenica da se kosmarni dogadjaji desavaju tu, nadomak Nisa, samo pojacava jezu i zmarce koji se penju uz citaocevu kicmu, jer objasnjenje i razlozi opet, naravno, izostaju, fizicka blizina nista ne cini laksim, podnosljivijim i podatnijim analizi, vec samo pojacava osecanje teskobnosti. Ne likovi i size, dakle, vec neodoljivo upecatljiva atmosfera glavno je oruzje ovih prica: to je element koji citalac nepogresivo percipira, iako mozda ne razaznaje sasvim sigurno sta se i zasto u prici dogadja. U tu atmosferu citalac je glavacke i u potpunosti zaronjen, i ona je toliko delotvorna da gube legitimnost sva pitanja cijim bi se odgovorima tezilo razumskom objasnjavanju. Isto to vazi i za ostalih sest prica u knjizi ("Pseci ujed", "N. D. je odsekla kosu", "N. D. sahranjuje sestru", "N. D. odlazi sa groblja", "Kuca Tri Sestre" i "Venezia, Riva degli Schiavoni"), samo jos doslovnije: ovde vise ne nalazimo likove koji bi bili iole klasicno uobliceni -- postoji samo gruba podela na pripovedacko "ja" i na "njih", mnogobrojne i neprijateljski raspolozene pripadnike spoljasnjeg sveta. Sukob izmedju ove dve instance evidentan je, i daje osnovni pokret koji ce pripovedanje slediti. Sve price su zapravo neprekinuta izlaganja, ispoljavanja pripovedackog glasa. Recenice su ekstremno dugacke i daju na uvid jedan beskrajan sled motiva i lajt-motiva koji prolaze i vracaju se sa pravilnoscu koja nikako nije ocigledna, ali je unutrasnjem uhu pazljivijeg citaoca i te kako dostupna. "Likovi" u tom pripovedanju menjaju pol (recimo, tajanstveni/a "N. D."), vremena se preplicu, mesta metamorfoziraju jedno u drugo ili trece (Francuska, Italija, Srbija), a sled recenica se ne prekida, prisiljavajuci nas da u svemu tome ucestvujemo, bezuspesno pokusavajuci da se snadjemo u kovitlacu znacenjâ koja se na nas obrusavaju. Ne moze se kriviti citalac kome iz pamcenja izbledi pocetak recenice cijem se kraju priblizava, jer nema radnje koju ce upamtiti, nema jasno odredjenih likova kojima ce pripisati dogadjaje, nema jednoznacnih odgovora na pitanja "kada?", "gde?", "zasto?"... Tezak, veoma tezak zadatak ima citalac ovih prica: nece morati samo da rekonstruise, vec velikim delom i da konstruise znacenja koja u tekstu mogne i pozeli da nadje. Jovanovic mu najcesce pruza samo jedan okvir, smer u kojem ce se kretati, a smisao koji ce na tom putu citalac pridruzivati procitanom tekstu -- autor se ne trudi da strogo kontrolise. Nesumnjivo najbolja od ovih prica je sjajna "Venezia, Riva degli Schiavoni", zavrsna i najduza od svih. Ukoliko je moguce sumirati citav zivot u jednoj prici, ako je moguce u jednoj prici, na sopstvenom primeru, proziveti Prustovo Traganje za iscezlim vremenom, Jovanovic to ovde uspeva. Otac, umetnost, sloboda i vezanost, zivotni prostor i vreme, smisao, sve to promice, smenjuje se i ponovo dolazi u ovom tekstu; na ivici haosa, pripovedni glas ipak formira nekakav kosmos, nekakav logos, i upucuje izazov citaocu da se u njemu ogleda i prepozna, da uporedi ritam i zakon sopstvenog egzistencijalnog dozivljaja sa onim koji se nudi ovde, da se sjuri niz Jovanovicev vrtlog postojanja u svetu i vrati se natrag ziv i nepovredjen, ako moze. Posebna odlika rukopisa Vojislava V. Jovanovica u ovoj zbirci prica jeste osobena sintaksa: ogromni pasusi i preduge recenice izlomljene su na hiljade fragmenata bezbrojnim zarezima, koji otezavaju i usporavaju napredovanje kroz tekst, doslovno upravljajuci citaocevim dahom. Ovom filigranskom tehnikom Jovanovic fino i precizno senci i istice nijanse, dok je, kao kod ledenog brega, najveci deo znacenja ispod vode, nevidljiv, i to je jedan od glavnih elemenata igre koja je nametnuta citaocu, kao I velike privlacnosti ovog stiva. Je li neprimereno pitanje -- da li bi se od ovih prica mogle napraviti pesme, tako sto bi svaki zarez postao kraj stiha? Citajuci knjigu, ovaj smer razmisljanja me je dodatno uzbudjivao. Po cemu bi se tako napravljene pesme razlikovale od prica iz kojih su potekle? Da li bi bile bolje ili slabije od prica? Da li bi gustina znacenja u njima bolje dosla do izrazaja? A sta bi bilo sa ovim pricama da im je, naprotiv, sintaksa obicnija? Mnogo je pitanja koja se javljaju po citanju Dvoglave kornjace, jer je duh uzburkan, a to je jedna od vaznih stvari koje Knjiga moze da uradi.
