Indu Sundaresan je rođena u Indiji ali je odrastala u vojnim bazama širom zemlje. Njen otac, inače vojni pilot, takođe se bavio pisanjem. Indu je ljubav prema knjigama razvijala godinima, slušajući pripovedanja oca i dede utemeljnim na Hindu mitologiji. Pošto nije diplomirala na ekonomskom fakultetu u Indiji, Sundaresanova se seli u SAD gde završava univerzitet u Delaveru. Njen urođeni talenat za pisanjem dolazi do izražaja i Indu počinje da se bavi onim za šta je genski predodređena – pisanjem. Pored hit-romana koje je napisala, Dvadeseta supruga i Svetkovina ruža, bavila se i radom u pozorištu, gde je pisala scenarija, programe, vesti...Jedno vreme objavljivala je kratke priče u The Vincent Brothers Review i na sajtu iVillage.comZa roman Dvadeseta supruga 2003. godine nagrađena je priznanjem Washington State Book Award.
Vetar je brisao i zavijao, zamalo da otrgne šatorsko krilo. Ledeni vazduh nahrupi unutra, od čega svima pođe jeza niz kičmu, i stade gutati tanke plave plamenove vatre. Žena koja je ležala na tankom pamučnom dušeku u jednom uglu zacvokota. Rukama obgrli istureni trbuh i zaječa: „Aja...“
Babica polagano ustade, pri čemu joj stari zglobovi krcnuše, i otetura se do ulaza. Učvrsti krilo, vrati se do žene, podiže ćebe i zaviri između njenih nogu. Žena uzmače kad su se žuljeviti i od blata skoreli prsti probili u nju.
Ajino bucmasto lice preplavi zadovoljstvo. „Neće još dugo.“
Kad je babica prodžarala žeravicu od kamilje balege, mangal u uglu zaplamsa. Žena ponovo leže dok joj se znoj slivao niz čelo a lice se krivilo od bola. Nekoliko minuta kasnije nova kontrakcija izvi joj krsta. Ona se ugrize za donju usnu da ne bi povikala, ne želeći da oni izvan šatora brinu, ne primećujući da hučni vihor nadjačava i najglasnije zapomaganje.
Napolju, na tabor se spustio rani mrak. Ljudi su se tiskali oko vatre koja je pucketala i rasplamsavala se, dok im je vetar zviždao oko ušiju nanoseći im pesak u oči i pod odeću, ujedajući ih za lica.
Nekoliko šatora, starih i dronjavih, behu zbijeni u uskom krugu na rubu pustinje u okolini Kandahara. Kamile, konji i ovce gurali su se oko tabora tražeći toplotu i zaklon od oluje.
Gijas-beg se naglo odvoji od ljudi okupljenih oko vatre i, probijajući se kroz stoku, s naporom stiže do šatora u kom je ležala njegova žena. Jedva vidljiva u uskovitlanome pesku, tri deteta čučala su uz zalepršano crno platno, šćućurena, žmureći zbog vihora. „Muhamede“, povika on da nadjača vetar. „Da li je tvojoj majci dobro?“
Dete podiže glavu i suznim očima pogleda oca. „Ne znam, bapa.“ Glasić mu beše tanak, jedva čujan; Gijas je morao da se nagne da ga čuje. Muhamed dograbi ruku koja mu se spustila na rame. „Oh, bapa, šta će biti s nama?“
Gijas kleče, privuče Muhameda u naručje i blago ga poljubi u čelo, otirući bradom pesak sa Muhamedove kose. Beše to prvi put svih ovih dana da je dečak pokazao strah.
Gijas pogleda svoju ćerku preko dečakove glave. „Saliha, idi i vidi kako je madži.“...
