Duplo dno - eseji o srpskim pesnicima, o komedijama Sterije i Nušića i o Životu i priključenijima

01.01.00

Politika
25.08.2001.
Tumačenje književnosti
Raskršća metafore
Ljubomir Simović: "Duplo dno"; izdavač: "Stubovi kulture", Beograd, 2001.
Vrhunsko umeće tumačenja književnih tekstova, posebno pesničkih, čitaocu može doneti gotovo jednako uživanje dok se spušta u vidljive i nevidljive slojeve autorskog pisma, kao da - metaforično rečeno - razlistava i racionalizuje jedan drugi vid govora istoga jezika kojim je delo napisano. Govor ili, tačnije, pisanje o književnom delu, dakako ne možemo poistovetiti sa samim delom, ali je sasvim izvesno da je "analitički trenutak" njegovog promišljanja i kontekstualizacije mera kojom se, kako bi rekao Rastko Petrović, bitno određuju njegova značenja i duhovne granice.
Eseji o srpskim pesnicima, o komedijama Sterije i Nušića i o "Životu i priključenijima" Dositejevim, kako stoji u podnaslovu trećeg izdanja knjige Duplo dno Ljubomira Simovića (prethodna izdanja 1983. i 1991) nastajali su u periodu od 1971. do 1997. godine i sadrže trideset jedan tekst koji su komponovani po hronološkom, dakle dijahronijskom principu razdoblja, formacija, pravaca i pisaca srpske književnosti. Najpre od srednjovekovne ("Slovo o Jefimiji") preko usmene (O baladi "Smrt vojvode Prijezde", "Vedrina iznad Kosova" - o baladi "Musić Stevan", Pohvala zanatu - nad pesmom "Zidanje Manasije", "Pesme Filipa Višnjića"), zatim prosvetiteljske, predromantičarske i romantičarske ("Dositej na konju Belerofontovom", "Spevovi Đorđa Markovića Kodera", "Sterija među maskama", "Zmajeva poezija", "Zmajeva politička poezija", "Beleške o Lazi Kostiću"), realističke ("O realističkim pesmama Vojislava Ilića", "Nušićeva sumnjiva lica"), do autora koji pripadaju modernoj, avangardnoj i najposle savremenoj literaturi (Dučić, Vinaver, Crnjanski, Nastasijević, D. Maksimović, D. Vasiljev, D. Blagojević, M. Pavlović, M. Danojlić, J. Hristić, B. Petrović, A. Vukadinović, M. Bećković i M. Tešić).
Anticipacija modernosti
Nimalo slučajno odabran naslov knjige Duplo dno poetski, ali i teorijsko- kritički precizno sugeriše metodološko ishodište Simovićevih tumačenja. Polazeći od naizgled očiglednih formalno-stilskih i tematskih svojstava teksta, ali i od kritički zaoštrenih, pa i polarizovanih ocena o nekom piscu ili problemu, autor se, u nekoj vrsti analitičkog preispitivanja, hvata ukoštac sa strukturama "zaraćenih značenja", nastojeći da odgonetne složene motivske i simboličke odnose između različitih nivoa književnog dela. Zbog toga on suvereno analizuje retoričke odlike nekog pesničkog opusa ili pojedinačnih pesama, ali uvek pokušava da rasvetli onaj nedostupni, skriveni kod teksta koji leži u različitim ravnima i pozicijama tumačenja, počev od psihološke, preko antropološko-filozofske, političko-ideološke, duhovno-religijske i komparativne ravni, do najdubljih slojeva mitoloških i mitskih matrica čije "duplo dno" isijava skrivene i jedino metaforičkim jezikom odaslate znake.
Ovakav postupak omogućio je Ljubomiru Simoviću ne samo niz otkrivalačkih čitanja "starih" i "novih" pesnika, uz Dositeja, Steriju i Nušića, već i uspostavljanje jedne drugačije vertikale razumevanja vrednosti i porekla srpske pesničke tradicije, u kojoj posebno mesto zauzima momenat anticipacije modernosti kod autora ćć veka, što autor sagledava i u ravni nacionalne, ali i evropske, pa i svetske sinhronije i dijahronije. Uz to, eseji i ogledi sadržani u ovoj knjizi nužno se prepliću i sa izvesnim autopoetičkim preokupacijama Simovića kao pesnika, dramatičara i romanopisca, osobito kada je reč o težnji da dopre do zaumnog, onostranog, do "prelaska praga" koji se nalazi i u ovostranom, gde nisu jasno povučene granice pesničke i egzistencijalne percepcije (uporediti, na primer, autorov Snevnik iz 1998). Zbog toga on izuzetno osetljivo piše o "fenomenu Koder", nastojeći da svoja zapažanja objektivizuje u već čuvenom eseju "O jednoj grani srpskog simbolizma", ocrtavajući time jednu od vitalnih linija srpskog pesništva u kojoj se "simbolističko" na čudesan način prepliće sa "bajaličkim", tajanstvenim, nepristupačnim, maternalnim, predjezičkim i zvučnim (Blagojević, Vinaver, Vukadinović, Tešić).
Istorijsko i nacionalno
S druge, ne manje važne, strane Simovića privlače oni autori koji imaju izraziti dar za realistički detalj i veristički opis, svedenu a simbolički višeznačnu naraciju (F. Višnjić, Dositej, V. Ilić). Zanimljivo je Simovićevo tumačenje Dositejevog odnosa prema hrani, koji ne samo da implicira kult plodnosti i hedonističku prisnost, već i estetsko-metafizičku dimenziju. Kada je reč o V. Iliću kao "velikoj raskrsnici srpskog pesništva", Simović lucidno razmiče pesničke prostore njegovih prethodnika (klasicista) i potonjih modernih, međuratnih pa i savremenih pesnika (M. Jakšić, J. Dučić, Dis, Rastko, S. Raičković i drugi). Ilićev pejzaž uvek je osenčen melanholijom i smrću, sa grotesknim akcentima, po čemu je direktni prethodnik Dučićevih metafizičkih pesama, ali i Disovih lunarnih vizija, kao i, recimo, Uskokovićevih kratkih lirskih proza.
Simovićevo zanimanje za političko, istorijsko, nacionalno i društveno biće srpskoga naroda osobito je došlo do izražaja u tekstovima o Zmaju, Steriji, Nušiću i Bećkoviću. U dva briljantna teksta o Zmajevoj lirici i političkoj poeziji autor tumači razloge velikih vrednosnih padova ovoga pesnika, ali ukazuje i na raspone njegove poetike, koja se kretala od plakatske, transparentne poruke do oštre satire i crnohumorne poezije za decu, romantičarske idile i njenog urušavanja u prazninu i čežnju za "ozarenim ništavilom", do - dodajmo - hrabrih pokušaja za iskušavanjem novih principa konstrukcije teksta (prozaide).
Slično se može reći i za eseje "Sterija među maskama", "Nušićeva sumnjiva lica" i "Epske poeme Matije Bećkovića", odnosno "Ćeraćemo se još". Kod Sterije se jezik dramskih likova otkriva u funkciji maske, u čemu prepoznajemo falsifikat ljudskog morala i integriteta. Pojedina rediteljska rešenja, smatra Simović, mogu vratiti Sterijinim komedijama egzistencijalnu dramatičnost blisku njegovoj poeziji. Nušićeva "sumnjiva lica" tumače se u kontekstu aktuelnosti savremenog trenutka - sve društvene institucije stavljaju se u službu dobrobiti nečije lične koristi ("Pokojnik", koji ima i tragičnih akcenata). Simović takođe ukazuje na opasnost političke simplifikacije Bećkovićeve spretno nađene formule "ćeraćemo se još", koja ukazuje na apsurdne i kobne posledice našeg mentaliteta u bitno izmenjenim istorijskim okolnostima.
Uporišna mesta
Dva eseja koja po našem mišljenju zavređuju najviše pažnje ipak su "Lirski krugovi Momčila Nastasijevića" i "O poeziji Miodraga Pavlovića". Simović izvrsno uočava Nastasijevićevu "atipičnu modernost", vezu između erotike i smrti, koja pesnikovom doživljaju erotike (slično, na primer, kao kod G. Trakla) daje posebnu složenost, kao i izrazito ogoljeno shvatanje egzistencije, po kojoj se čovek rađa i umire beznadežno sam. Simetričnost značenjskih suprotnosti i čitav postupak jezičkih redukcija Simović tumači upravo sa stanovišta smisla poetske tvorevine, naglašavajući trenutke brisanja razlike između polarizacije značenja ("Trag"). Obimni ogled o bezmalo celokupnom pesničkom opusu M. Pavlovića nastoji da ovu poetiku takođe vidi kao pokušaj da se od početne negacije i destrukcije humaniteta dosegnu neka uporišna mesta kojima čovek može dopreti do Tvorca. Kroz svest o Spasitelju i Bogorodici, zaključuje Simović, poezija M. Pavlovića, poput Kostićeve, vraća nas sebi samima, našim izgubljenim ljudskim identitetima.
Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ



Politika
01.02.2001.
Kada pesnik cita pesnike
Pogled iza duplog dna
U svojoj najnovijoj knjizi ogleda o pesnicima u izdanju "Stubova kulture" Ljubomir Simovic se pita umemo li da citamo poeziju
Poezija je neiscrpna i neiscrpiva, a iza svakog citanja, kada nam se ucini da smo pred poslednjim vidikom, iznenada možemo ugledati još jedan. Ovim recima, istovremeno se i pitajuci umemo li da citamo poeziju, Ljubomir Simovic objašnjava svoje tumacenje stihova pesnika, od najranijih vremena do danas, koja je objavio u najnovijem, proširenom izdanju knjige "Duplo dno" u izdanju "Stubova kulture".
Simovic vec naslovom dela sugeriše da je u "Duplom dnu", iz pozicije i pesnika i citaoca, pokušao da pronikne u ono što je autor pozije koju je tumacio video a nije uvek kazao vec samo transponovao u neku drugu sliku, u neku drugu rec, u neki drugi doživljaj. Za Gojka Božovica, urednika "Stubova kulture", kuce koja "Duplim dnom" nastavlja svoj projekat objavljivanja sabranih dela Ljubomira Simovica, novo delo našeg poznatog pesnika ukazuje na izuzetno živo culo za poetsku tradiciju, za posmatranje poezije kao velikog sistema i spoznavanje tajni pesnickog umeca. "Duplo dno" sadrži ukupno tridesetak eseja od kojih je deset novih. Medu njima su i eseji o komedijama Sterije i Nušica i posebno inspirativni Simovicev tekst o "Životu u prikljucenijima" Dositeja Obradovica.
A. C.

01.01.00

Nin
14.06.2001.
LJubomir Simović : "Duplo dno" (Eseji o srpskim pesnicima, o komedijama Sterije i Nušića i o Životu i priključenijima Dositejevim)
Preusmeravanje pristupa
Bogdan A. Popović
Novo, treće izdanje ove kolekcije eseja je u odnosu na prvo (1983) utrostručeno. Vremenski raspon esejima obuhvaćen neuporedivo je veći no što je bio. Stvaralački opusi i dela o kojima ide govor - od Jefimijine "Pohvale knezu Lazaru", do zbirke Milosava Tešića objavljene pre nekoliko godina - nastajali su tokom niza vekova. Reč je, pri tom, o opusima i delima koji, u većini slučajeva, reprezentuju književnoistorijske etape, pa i cele epohe. Simović, reklo bi se, ponajpre piše zato što je u prilici da ponudi argumente koji standardna saznanja i predstave o piscima i njihovom stvaralaštvu mogu da promene, ili bar dopune. I, kadgod, da ih na temelju novijih iskustava nauke o književnosti i njoj srodnih disciplina aktuelizuju.
Sasvim logičnim se čini što su pravci na kojima će se tumačenje razvijati s početka trasirani, u bloku tekstova o narodnim, epskim pesmama i baladama. Već tu se susrećemo sa karakterističnim stanovištima, poput onih o strukturi i sadržaju mitološkog obrasca (u baladi "Smrt vojvode Prijezde"), o vernosti stvaralačkoj viziji kao prioritetnom načelu narodnog pevača (u "Zidanju Manasije")... Život i priključenija Dositeja Obradovića izlažu, dakako, jedan veliki prosvetiteljski program. Za Simovića je, međutim, presudnije otkriće da, zahvaljujući pesničkoj prirodi svog jezika, Dositej iz prosvetiteljskog programa izlazi, da ga nadrasta. Oslobođenje konteksta književnosti za decu, neke Zmajeve "pesmice" ukazuju mu se kao "mračne kafkijanske alegorije", a mala dramska igra "Nesrećna Kafina" kao primer teatra apsurda! Za valjano razumevanje Vojislava Ilića neophodno je prodreti kroz "očiglednu, bukvalnu, realističku sliku" u prvom sloju njegovih pesama. Jer, iz njene dubine zrači "snažan mitološki sloj". A velika količina stvarnosti u njegovim stihovima je, zapravo, u funkciji suprotstavljanja ništavilu. Suštinski problemi egzistencije su, u Nastasijevićevim pesmama, psihološki problemi. "Dezaktuelizovan u istorijskom smislu, Nastasijević je mnogostruko aktuelan u psihološkom."
Bez sumnje, predmet Simovićevog razmatranja vrlo često su pisci koje vidi na raskrsnici epoha, oni koji objedinjuju iskustva, ili nagoveštavaju orijentacije svojstvene predstojećim vremenima. Kodera, recimo,po njegovom mišljenju treba sagledati iz perspektive zaumnog jezika kome je pesnik težio i "nove umetnosti koju taj jezik obećava". Shvaćena kao "preludijum jedne nenapisane poezije", Kostićeva "Santa Maria della Salute" je, u stvari, podstrek "modernijem i smelijem shvatanju duhovnosti"... Nagovešteni (i nespomenuti) primeri preusmeravanja pristupa stvaralaštvu pojedinih autora vode čitaoca ka modernim vremenima. Ka današnjim pesnicima - M. Pavloviću, Hristiću, Danojliću, B. Petroviću, Vukadinoviću, Bećkoviću, Tešiću - o čijem pevanju autor ove knjige piše podjednako nadahnuto i kompetentno. Mada, sa ponešto smanjenim inovativnim poletom.
Obimno i razgranato pesničko delo Miodraga Pavlovića on, recimo, tumači kao ostvareno poetičko, tematsko, jezičko, formalno jedinstvo. Kao "prežaljenu" kompletnu i koherentnu sliku sveta koja potvrđuje "klasičnost ovog modernog pesnika". U bitno drugačijoj ravni, u briljantnosti Danojlićevog stila i jezika, konstatovana je vrednost koja prevazilazi literarnu. Smisao "povratka jeziku" je da se "u njemu i kroz njega spase ono što je, inače, izgubljeno". I, najzad, u vezi sa žanrom prividno neprimerenim modernom pesništvu: otkrivajući epski jezik, Matija Bećković je stvorio epsku peoziju koja se "ne odriče nijedne tekovine do koje su došli moderni pesnici".
Da je Simović vičan pronicanju stvaralačkog nauma i tumačenju jezika žanrovski i poetički krajnje različitih književnih tekstova, odavno je znano. Literarnost njegovog esejističkog diskursa nije novina. Rezultati kritičkog promišljanja koje razmiče međe parcijalnih zadataka - obrisi jednog integralnog poimanja srpske književnosti - vidljivi su sada. U trećem izdanju Duplog dna. U njemu ispoljene vrednosti, koliko i one odranije poznate koje, u izmenjenom kontekstu, deluju na drugačiji način, omogućuju da zaključimo: pred nama je nova esejistička knjiga. Delo koje svog autora priključuje nizu naših vrhunskih pesnika-tumača književnosti kakvi su danas Pavlović, Hristić, Lalić.

01.01.00

Danas
01.02.2001.
Simovicevo Duplo dno
Knjiga eseja knjizevnika Ljubomira Simovica "Duplo dno" predstavljena je u utorak u galeriji Kulturnog centra Beograda. Ova knjiga (trece, prosireno izdanje) pojavila se u okviru sabranih dela Ljubomira Simovica (izdanje "Stubovi kulture"). Na promociji je, pored autora, govorio Gojko Tesic, glavni urednik "Stubova kulture".
U svojoj knjizi Ljubomir Simovic govori o srpskoj poeziji i to u vrlo sirokom rasponu - polazi od usmene poezije, bavi se 18. i 19. vekom ali se, ipak, najvise bavi pesnicima 20. veka. U knjizi postoji i esej o Dositeju Obradovicu kao i o dva mozda najznacajnija srpska komediografa - Jovanu Steriji Popovicu i Branislavu Nusicu. "U ,Duplom dnu" Simovic je napisao malu istoriju srpske poezije. Bavio se kljucnim pesnicima i reprezentnim oblicima srpske pesnicke umetnosti", rekao je Gojko Tesic predstavljajuci ovu knjigu, a u rezimeu je istakao: "Eseji u ovoj knjizi su razgovor sa pesnicima koji ovom pesniku prethode kao i onima koji cine vrhove nase pesnicke savremenosti. Njih odvaja jedna potraga da se dodje do onoga sto je nepoznato. Kada govori o pesnicima o kojima je toliko pisano (Crnjanski, Ducic...) Simovic nastoji da tome pridoda sopstveni citalacki udeo.
Ovi eseji su posledica sazivljenosti sa poezijom - otuda i naziv "Duplo dno". On je tragao za onim sto u tim pesmama nije procitano i ono sto u njima nije prepoznato".
J. Jovanovic
Danas
01.02.2003.

Ljubomir Simovic o sudbini poezije i sudbini naroda
Uvek je vise pobednika nego sto je bilo boraca
Srednjovekovna Srbija kao Toskana: Ljubomir Simovic

Ljubomir Simovic svakako je jedan od najizrazitijih pesnickih glasova u srpskoj poeziji dvadesetog i veka koji je tek poceo. Njegove poetske zbirke, od samog pocetka njegove karijere, donosile su uvek nov, svez i anticipirajuci poetski materijal. Verovatno nijedan pesnik u srpskoj poeziji nije dublje usao u poreklo mita i uzroke usuda srpskog naroda. Dramsko stvaralastvo Ljubomira Simovica takodje predstavlja vrh i sublimat savremene srpske drame. "Putujuce pozoriste Sopalovic", "Cudo u Sarganu" i "Hasanaginica" pune pozorisne sale sirom Jugoslavije i Evrope. Nedavno su se pojavila dva izbora iz obimnog poetskog Simovicevog opusa. Jedan se pojavio u "Prosveti" (u izboru Aleksandra Jovanovica), a drugi u izdanju "Rada" (izbor je nacinio Branko Kukic). Ova dva medjusobno razlicita, a jednako zanimljiva i inspirativna izbora bacila su novo svetlo na Simovicevu poeziju.
O sudbini poezije, sudbini naroda, razvoju i usudu koje donosi zivot u okviru mita, kao i o promisljanju teatra, razgovarali smo sa pesnikom.

Sve su velike imperije znale tu tajnu - da imperiju ne cini samo teritorija, vec je jezik taj koji osvaja. Hajdeger je negde rekao da jezik cini bice naroda. Imate li utisak da smo, u trenutku kad su reci kojima govorimo polako prestale da imaju znacenje, najvecu bitku vec izgubili - zajedno sa znacenjem reci i smisla, poceo je da se trosi i osipa i nas logos?
- Mozda je proces bio upravo obrnut: kad je poceo da se trosi i osipa nas logos, poceo je da se kvari i nas jezik. Medjutim, svejedno sta je starije, jaje ili kokoska, cinjenica je da se u nasem tiganju nalazi nesto sto se ne moze jesti.
To sto se mnogo stosta kod nas, pa i nas jezik, nalazi u tako zalosnom stanju, ne bi trebalo da bude razlog da zurimo da bitku proglasimo izgubljenom. Ali je razlog da pozurimo da neke negativne procese zaustavimo, i da neke vrednosti zastitimo. Na sudbinu naseg jezika uticalo je cepanje Jugoslavije, a uticace, naravno negativno, i formiranje drugacijih odnosa izmedju Srbije i Crne Gore. Ceo nas zivot, pa i nas jezik, zahvatili su procesi cepanja i usitnjavanja. Tim se procesima, nazalost, jos ne vidi kraj, i ja ne smem ni da mislim na sve ono sto nas jos mozda ceka. Engleski jezik se i na Novom Zelandu zove engleski, a bojim se da ce se srpski u Cacku zvati cacanski, a u Krusevcu krusevacki.
I nije u pitanju samo cepanje, koje je posledica politickih deoba. U pitanju je i kvarenje, do koga dolazi zato sto smo zaboravili duh i sustinu jezika uopste, i sopstvenog jezika posebno. Nas jezik vrvi od nakaznih i neprirodnih konstrukcija. Umesto da jednostavno kazemo da o necemu brinemo, mi kazemo prisutna je zabrinutost. Umesto da jednostavno kazemo popravljamo cipele, mi kazemo: vrsimo popravku cipela. Kad cujem da neko, umesto odmaram se, kaze odmaram, zaboli me stomak! I tako govore svi: i spikeri, i novinari, i prevodioci filmova!

Pisali ste o Kosovu. Pisati o necemu znaci uci u taj prostor i razgrnuti prostorne i vremenske granice, ponovo preziveti, re-kreirati tu stvarnost. Kada ste usli u prostor Kosovske bitke, mora biti da ste o tome saznali i nesto drugo i nesto novo, iako je to novo mozda staro koje ne zelimo da vidimo?
- Dramom "Boj na Kosovu", koju sam napisao 1988, nisam bio zadovoljan, i krajem prosle godine sam je toliko radikalno preradio, da se moze reci da sam je ponovo napisao. Doslednije sam sproveo ideju koju sam imao 1988. godine. A sta sam to zeleo 1988. godine? Zeleo sam da na scenu iznesem sto vise svakodnevnog zivota, da pokazem da srednjovekovna Srbija nije samo manastir, bojno polje i dvor, nego i pijaca i ulica. Zeleo sam da na scenu, pored glavnih aktera, knezeva, sultana i vitezova, o kojima govore i srednjovekovni tekstovi, i epske pesme, i istorija, izvedem i obicne gradjane, o kojima ne govori niko. Zeleo sam i vise: da tim obicnim gradjanima dam status glavnih junaka. Zeleo sam i da negde u pozadini drame promicu pejzazi koji ce potvrditi ono sto je govorio Milan Kasanin: da srednjovekovna Srbija ne lici na Tursku, nego na Toskanu.
Zeleo sam, konacno, da kosovski mit i bitku stavim u kontekst mnogo siri od uobicajenog.
Naravno, neizbezno je da u svemu tome prepoznajemo neke karaktere, odnose i dogadjaje, koje i danas vidimo oko nas. Takva prepoznavanja, naravno, nisam izbegavao. Naprotiv. To pricu cini zivljom i aktuelnijom.
Uprkos svemu tome, ne verujem da ce se oko ove drame pozorista previse otimati. Srbi danas ne vole da govore o Kosovu. Ni o onom srednjovekovnom, ni o ovom danasnjem. To je jedna nelagodna tema, koju svi izbegavaju. A narocito je izbegavaju neki politicari, koji se plase da bi se jedna izgubljena teritorija mogla pretvoriti u nesto mnogo gore: u izgubljene izbore. I koji zato pokusavaju da taj problem upakuju i proslede nekoj buducoj generaciji... Jednu skorasnju inicijativu da se pristupi razgovorima o problemu i statusu Kosova, neki politicari odbijaju, tvrdeci da je za takve razgovore jos rano! Rano! A jos je pre pedeset godina bilo kasno!

Srbi su narod bez osecaja za vremensku utemeljenost. Ukoliko svaki narod ima sopstvenu kletvu, a ima je, zasto je nasa ta da neprestano ponavljamo iste dogadjaje, iste poraze, iste greske? Zasto je srpska kletva "vecito vracanje istog" i nemogucnost da se uopste stupi u bilo koju buducnost? Kao da nam je buducnost nesto sto se krece unazad?

Podrumi na krovu

Teatar je najlepsi hram sa najstrasnijim svestenstvom. Da li se zato tako oprezno odnosite prema pozoristu, svesni da se ono hrani zivim ljudskim iluzijama, emocijama, dakle - mesom?
- To sto sam dosad napisao svega cetiri drame - ako na to mislite - ne znaci da sam prema pozoristu oprezan, nego, jednostavno, znaci da sam vise pisao druge stvari. Ali i te druge stvari, pesme na primer, traze od coveka sve, ukljucujuci i "zivo meso". Jedino sto, pisuci pesmu, mozete biti sigurni da vam se ne moze desiti ono sto vam se cesto dogadja sa dramskim tekstom: da vam izvodjaci radova uklone stepeniste, da neke sobe zazidaju, da prozore pretvore u vrata, a da podrume izgrade na krovu. I da sve to nazovu svojom kreativnom autorskom interpretacijom!

- Da stupimo u "bilo koju buducnost", kako kazete, sprecava nas mnogo stosta: i neznanje, i lenjost, i glupost, i inertnost, i kolebljivost, i strah od promena. I mozda najveci od svih strahova: strah od gubitka vlasti. I neverovatno visok stepen iracionalnosti. Tesko je zamisliti nesto iracionalnije od vlasti koja je pala 5. oktobra. Ali se ni oni koji su tada dosli na vlast ne ponasaju uvek racionalno. Nije racionalno gubiti toliko vremena i toliko odlagati neke promene. Na neke promene se predugo ceka zato sto se neki ljudi ne usudjuju da donose teske odluke. A nisu racionalni ni gradjani, koji ocekuju da teske odluke donese neko ko se i pred zelenim svetlom dvoumi da li da predje ulicu... Iracionalne su i ambicije i sujete, koje dovode do sukoba slicnih sukobima srednjovekovnih feudalaca.
Dosta je da neki danasnji Balsic izjavi da je nesto plavo, pa da se neki danasnji Tvrtko isprsi tvrdeci da je to plavo crveno. I dok se oni nadmecu oko tog plavog ili crvenog, koje je najverovatnije crno, vreme prolazi. Prosle su vec skoro dve i po godine od promene vlasti, a na neka vazna pitanja se jos ne daju odgovori. Mislim na pitanje ko je ubio Slavka Curuviju, mislim na pitanje gde je Ivan Stambolic, je li ziv ili mrtav, ko ga je odveo i gde. Bojim se da se nova vlast ustrucava da pravim ljudima postavi prava pitanja. Ko za koga radi, ko iza koga stoji? U tome je tesko snaci se, izmedju ostalog, i zato sto je posle 5. oktobra doslo do velike seobe naroda iz porazenih u pobednicke stranke. Na kraju svake bitke, uvek je vise pobednika nego sto je bilo boraca. Takve seobe novu vlast pretvaraju u staru, a put u buducnost pretvara se u put u proslost.

Cini mi se da je ovde nama neprestano potreban kolektivni pevac, odnosno neko ko ce biti glas puka. Cini li vam se da mi teze u poeziji priznajemo liricare, dakle one koji potresaju nutrinu i licno, a da stalno imamo i dalje potrebu za guslarima, za nekima koji ce, dakle, govoriti o istoriji?
- Pitanje je da li je sudbinu pojedinca, pa cak i njegov unutrasnji zivot, pa cak i samu liriku, moguce odvojiti od istorije! Otkad znam za sebe, istorija je bila deo mog licnog, svakidasnjeg, pa cak i unutrasnjeg zivota. Od istorije se nije moglo pobeci cak ni u taj unutrasnji zivot! Samo sto sam dosao na svet, poceo je jedan od najstrasnijih ratova u istoriji sveta. Celo moje detinjstvo je proslo u tom ratu. A ni u kasnijim godinama nije bilo manje istorije. Ni manje ratova. Osim toga, ako svi mi delimo istu sudbinu, gde je granica izmedju licnog i kolektivnog? Ako saosecate sa drugim ljudima, i ako o njihovoj sudbini govorite i pisete, da li samim tim postajete kolektivni pevac?
Nedavno sam na televiziji gledao kako se, ne secam se u kojoj zemlji, ovce transportuju na pijace i klanice. Bilo mi je muka od onog sto sam video. Ne znam sta je bilo strasnije: gledati te ovce kako satima i danima crkavaju bez vode i vazduha, ili ljude koji na to ne obracaju paznju. Ti ljudi su me uzasnuli. A pri tom znam da ni o jednom coveku ne znam toliko losih stvari koliko znam o sebi. Mozda se bas kroz taj odnos prema drugima, prema ljudima ili ovcama, dolazi najdublje u sebe. U to sto nazivate "nutrinom". Znam na sta ste mislili kada ste govorili o guslarima. Ja govorim o pesnicima.

Ako proucavate razvitak srpske poezije, narodne pogotovu, postoji jedan tragican glas koji je fon na kome se sve odvija i koji se stalno vraca. Kao da su Srbi nekoliko puta vec nestajali i ponovo se vracali pred Bozje lice? Kao da je u nasoj poeziji skrivena svest o nasem nestanku i o sve tezem povratku?
- Na nasu istoriju utice i nasa geografija. To je stara i poznata prica o "Kuci nasred druma", o kojoj peva Vasko Popa. Na ovoj geografskoj sirini i duzini opasnost od nestanka je deo nase svakidasnjice. To bi trebalo sve da nas odrzava budnim. Sve, ukljucujuci i pesnike, za koje se veruje da i budni sanjaju.

Ne verujem da se istorija pise u istorijskim udzbenicima. Ona se nalazi u literaturi, koliko god to zvucalo paradoksalno, kao sto se i prica o buducnosti nalazi u poeziji. Ko je, po vama, dotakao istorijski usud i trajno zabelezio istinu o nama?
- Kada me pitate *ko*, nadam se da ne ocekujete da vam kazem jedno ime, ili jedan naslov. Kod nas su, pogotovu sad, na kraju veka i milenijuma, u modi ankete koje pitaju: koji je pisac najveci, koja je knjiga najbolja, u stolecu koje je proslo? Nikada u takvim anketama nisam ucestvovao. Nasa istina nije samo jedna, i niti moze stati u jednu knjigu, niti je moze formulisati jedan pisac. Ma koliko ta knjiga i taj pisac bili sjajni. Nasa istina nisu samo bune i bitke, o kojima je pevao Visnjic, nego i magnovenja i gluhote, o kojima je pevao Nastasijevic. Sima Pandurovic ne govori nasu istinu samo kad pise pesmu "Na kumanovskom razbojistu", ili o ranjenicima iz 1912, nego i onda kad pise "Svetkovinu", koja pocinje onim slavnim stihom: "Sisli smo s uma u sjajan dan". Nasa istina nije samo "Na Gazimestanu", nego i "Daleko u nama".
Nemamo nimalo razloga da se, birajuci jednu knjigu, odreknemo svih ostalih.

Prolazeci kroz vas kompletan poetski opus, nailazila sam na cikluse. Ponegde, vi ste ih formirali, ponegde su se formirali sami - prosto, Muza je tako diktirala. Slutim novu sferu poetskog koju cete otvoriti, koja ce poceti novom dramom. Jesam li u pravu?
- Ukoliko se nova verzija "Boja na Kosovu" moze prihvatiti kao nova drama, u pravu ste!

Sanja Domazet