Dunav - reka jedinstva Evrope

28.05.03 Dnevnik - Novine i časopisi

U licnosti Dejana Medakovica, svakako jednoj od najpoznatijih u našoj zemlji, umetnik i pesnik uzajamno se dopunjuju. NJegovi naucni radovi, njegova poezija i proza podjednako su inspirisani prošlošcu i uce nas koliko je upravo nama istorija potrebna kao uciteljica. U ovom smislu, sa raskošnom monografijom o Srbima u Becu, koja je objavljena pre dve godine, kao da je stvorio novi umetnicki žanr - naucnu poemu - koja kroz živo pripovedanje, sa mnogo i lirskih i umetaka i misaonih digresija, objedinjuje pažljivo odabranu likovnu gradu sa obiljem naucnih informacija. Ovakva naucna poema jeste i knjiga pred nama, sa tekstom koji uporedo tece na srpskom i na nemackom jeziku, u kojoj nas Dejan Medakovic vodi od izvora Dunava do njegovog ušca u Crno More, kraj gradova i tvrdava, znacajnih crkava i manastira poprišta velikih dogadanja i nalazišta najstarijih tragova ljudske civilizacije, razmišljajuci o tome kako je ova reka uticala na sudbinu naroda koje je istorija dovela do njenih obala.
Zanimljivo je slušati na koji je nacin Dunav prisutan u poeziji svakog od ovih naroda. Kod Nemaca, na cijem jugu izvire, postoje pesme o onim kolonistima koji su brodovima bili poslati u daleke, njima posve nepoznate krajeve, tek oslobodene od Turaka, još potpuno opustošene, mocvarne i nezdrave, i otuda kod podunavskih Švaba izreka: Prvoga je vrebala smrt, drugi se borio sa nemaštinom i tek treci je došao do hleba. Kroz Austriju reka protice kraj obala prebogatih kulturnim spomenicima, a dobijajuci u brzini ona je muziku inspirisala za trocetvrtinski takt beckog valcera o lepom, plavom Dunavu. Na prelasku u Slovacku, reci se suprotstavlja oštar, strm greben, Devin, obavijen mitovima i otada reku prati slovenska mitologija. A šta bi Madarska bila bez Dunava? Ništa drugo do besplodna pustinja. Reka hrani polja, pomaže sazrevanju loze i u pesmi Petefi je poistovecuje sa vinom i sa temperamentom svoga naroda. Nasuprot tome pesme o Dunavu kod nas su nekako otegnute, melanholicne: Oj Dunave, Dunave... On je za nas vezan za ratove, za borbe, za krv koja je plivala ovom rekom. Za Rumune kažu da se u njihovoj poeziji najviše sacuvalo secanje na praštanje covecanstva. Kad putnik stigne do ?erdapa postaje mu jasno da oni najstariji lovci nisu više imali kuda, da su zastali na ovoj obali reke i poceli da seju ovas i da grade kolibe. Covecanstvo je prešlo u novu epohu civilizacije. Za Bugare je kroz nekoliko vekova Dunav bio jedini prozor u slobodni svet. Dunavom je stigao i brod sa Hristo Botevim i njegovim saborcima, koji su došli da bi digli ustanak u kome ce Hristo Botev i poginuti. Jedan deo obale pripada Ukrajini i otuda je grof Rajevski, Tolstojev Vronski iz “Ane Karenjine” krenuo sa svojim saborcima da bi poginuo za Srbiju.
O svemu ovome govori Dejan Medakovic u ovoj prelepoj knjizi. NJegova naucna poema o Dunavu je velicanstveno slavljenje ljudskog stvaralaštva, koje se u tolikoj meri ogleda upravo na obalama ove reke, ali i bespoštedna osuda mracnih rušilackih snaga koje su se uvek iznova, pa tek i nedavno, iživljavale na ovim obalama. A time što od svih mesta o kojima govori, najlepše i najdirljivije stranice posvecuje Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, Dejan Medakovic je u ovo delo uneo i deo svoje biografije.

Zoran Konstantinovic

01.01.00

Politika
11.01.2003.

Monografije

Trajna harizma Evrope
Dejan Medaković: "Dunav - reka jedinstva Evrope"; izdavač "Prometej", Novi Sad, 2002.

To da je Dunav geografska i metafizička koheziona snaga Evrope, uostalom i njena najpostojanija dobitnička kombinacija u verolomnim i plahovitim vremenima bar nekoliko milenija, niko nije pokazao tako jednostavno, ubedljivo i nadasve pitoreskno kao Dejan Medaković. Nadmoćne i neobično organizovane erudicije, nemirna i uznemirujuća Medakovićeva sintaksa računa sa bogatim, prostranim meandrima velike reke. Sa njenim iskušenjima i ravnodnevicama, poplavama kada je identifikovana sa stihijom sâmom, romantičarskim uzbuđenjima svakako. Poput Dunava, Medakovićeva rečenica dotiče čuvene adrese i drevne gradove. Među njima i one četiri znamenite evropske prestonice (sve su na B: Beč, Bratislava, Budimpešta, Beograd). Ona obnavlja legende, prepoznaje tihe istine i burna oduševljenja.

Bune i ratovi, utvrđenja i sojenice, vidikovci i kultne plaže, pogromi i seobe, sve se to sjatilo u magičnu Medakovićevu knjigu o Dunavu koga je bilo, i koga će, posle svega, posle nas takođe biti naoko neutilitarnog, ali svevidećeg i istorijski večito predodređenog za komunikacije svake vrste.

Najtužniji trenuci ove zavičajne reke uvek su kada je predstavljala ili bar markirala granicu. Najradosniji časovi lektire ove širom otvorene sveske svakad su onda kada se imenuju ili sanjaju mostovi.

Čarobnjak i div

Velika saobraćajnica, Dunav je istovremeno jedinstveno, nepotrošno mesto drevne istine o Evropi. O uzajamnosti.

Pred Medakovićevim očima Dunav se najednom razmiče, kao u kakvom eseju Elijasa Kanetija, takođe rođenog na Dunavu, u gradu Ruse, poistovećujući se, još od Ovidijevih vremena, sa sudbinom samom.

Dušan Matić u "Kratkoj sviti o Beogradu" napominje kako vodeni džin zvani Dunav ističe iz Crne šume i uliva se u Crno more. Usput, pred Belim gradom, Beogradom stane, "očaran, omađijan, misli, sanja, kao da mu je žao da krene dalje". Intimno sam uveren da je razloge ove očaranosti nadmoćno i nespokojno najbolje sugerisao Dejan Medaković.

Slovenački liričar Edvard Kocbek u svojoj pesmi proklinje reku Savu zato što odnosi slovenačku zemlju u prokleto, skitsko, vizantijsko Crno more. Čudna motivacija pesničke kletve: reka uvek radi svoj posao, i buđenje i obnova materije su jedini njen metronom. Što se tiče Dunava, koji se u Medakovićevoj knjizi pojavljuje kao čarobnjak i kao tajanstveni div jednako, moglo bi se govoriti o još većim razmerama erozije, te tajanstvene plime i oseke kontinentalnog mora. Neprekidno odnoseći i donoseći vetrove, oluje, ptičija jata, lađe dimšičlije, valcere, modne novosti, dekrete iz carstvujušče Vijene, kaznene ekspedicije, mostograditelje - Dunav je ostvarivao i ostvaruje i dan današnji veliko komešanje kao uslov negovane tolerancije.

Metafizika prisustva Dunava u mnogobrojnim istorijama ali i predrasudama Evrope potpuno je atipična, gotovo natprirodna. Pomisao na Dunav, to je princip koji se daleko razaznaje i još dalje sluti. Medakovićeva knjiga to pokazuje kongenijalno. Svejedno da li načas u ekspresiji flaniranja ili, pak, već u drugom pasusu, kao učeni putopis kroz epohe i prostore po mašti dostojan jednog Andersena, a po utemeljenosti geteovskog principa o harmoniji sveta. I literature, dakako.

Moćna znamenja

Medakoviću je Dunav merilo. A četiri godišnja doba tog istog Dunava u isti mah su apokaliptična kad i rapsodična. Samo uz strujanje dunavske vode Regensburg može da razazna Estergom, a zvonici i zdanja Sentandreje da se rimuju s ututkanim mirom Sremskih Karlovaca, takođe svetih i nadasve svetlih.

Evropa i traje dotle dok je Dunava. Tako se jedan prostorni, to će reći geografski pojam rastače u temporalnost samu. Tek se na Pontu može spoznati koliko je sati. Mitovi i takozvana istorijska vremena, koja je za nas razbudio Medaković, moćno su znamenje, disciplinovana mašta, stihija kao uzdarje, neminovnost kao jedinstvena evropska kantilena.

Neostvarenost, dramatična boljka naših romantičara, nalik na najnepravedniju smrt, sada je osvetnički stekla svoj alibi. Ono Dunavo Branka Radičevića, i ona velika dunavska noćna voda kojom u Rosiju plovi prota Matija Nenadović, isto su obnovljeni u ovom ogledu obilja, u ovoj raskošnoj knjizi Dejana Medakovića kojoj bi se zacelo radovao i Dušan Matić. Uostalom, i toliki naši preci i savremenici koji su, kao ono Vasko Popa, o moćnoj evropskoj reci govorili kao o velikom gospodinu, svemogućem.

Zapravo, jedini je Dejan Medaković umeo i smeo da obnovi ukupnost dunavskog talasanja, neočekivanost i ćudljivost tog kontinentalnog našeg mora. Jer mora trajnosti i istine.

Dunav, trajna harizma Evrope.

Draško REĐEP

Politika
18.11.2002.

NOVO U KNJIŽARSKIM IZLOZIMA

Ispovest u dva glasa
Novi romani Milovana Danojlića, Mladomira Puriše Đorđevića i Dragana Dragojlovića. - Ispovest Bore Draškovića. - Pet čileanskih pesnika. - Živko Brković "Kritička analekta". - Monografija "Dunav" akademika Dejana Medakovića

Cigle od uspomena

Mladomir, u svetu filma i književnosti poznat kao Puriša Đorđević (1924), autor više od pedeset kratkometražnih i više dugometražnih igranih filmova koji spadaju u sam vrh naše filmske umetnosti ("Jutro", "San"...), objavio je ovih dana svoj šesti roman "Jesen 4000 neto". (Izdavač je Institut za film, urednik Miroljub Stojanović.)

Puriša Đorđević, bez lažne skromnosti, kaže:

"Ovo je moj najbolji roman i prosto vidim da sam potpuno u pravu, jer se cigle od uspomena, susreta, mirisa lenje pite prosto utrkuju ko će pre u roman, znajući da će jedino ostati tako živi kada ih sahrane daske korica knjige. A naslov - to ćemo naći na kraju.."..

Dakle, uzbudljivo autobiografsko štivo, svet Čačka, Beograda, mnogi savremenici, filmadžije... Na kraju je i bogat dokumentarni prilog - fotografije, filmografija.

Dragan Dragojlović (1941), širokoj javnosti poznat kao pesnik, nakon jednog romana za decu, odvažio se i napisao roman za odrasle "Pod južnim nebom" (izdavač beogradska "Prosveta", urednik Jugoslava Ljuštanović). Radnja romana smeštena je pod nebom Australije, a govori o našem svetu, ljudima sa ovog podneblja. Roman je pisan u Australiji (Kanbera) od 1999. do početka ove godine, gde je Dragojlović bio ambasador, tako da je ovo pregršt srpske muke iz prve ruke.

Uzvodno plivanje

Boro Drašković (1935), pozorišni i filmski reditelj najvišeg ugleda, redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (odsek za režiju), u razgovoru sa Milošem Jevtićem ispričao je svoj bogati život - zanimljivo, uzbudljivo... Bilo da govori o svojim pozorišnim režijama ("Prljave ruke" Sartra, Šekspirov "Henrik IV", "Dok su cvetale tikve" Mihajlovića...), ili igranim filmovima ("Horoskop", "Nokaut", "Usijanje", "Vukovar, jedna priča"...), svojim knjigama ("Promene", "Lavirint", "Ogledalo", "Paradoks o reditelju"...). Drašković kaže:

"Mislim da sve što radim pripada celini..".

Znači, i pisanje knjiga, i pozorišne i filmske režije, i profesura... Jer, on veli:

"Biografija je sve što je čovek uradio".

Jedan bogat život je i bogato ilustrovan. (Izdavač "Partenon", urednik Srboljub Milošević.)

"Pet čileanskih pesnika" naziv je knjige objavljene nedavno povodom "Dana Čilea" u Beogradu, a izdavač je Jugoslovensko udruženje latinoamerikanista i "Interpres". Izbor i predgovor sačinio je poznati pisac i prevodilac Branislav Prelević koji je napisao i predgovor u kome na samom početku objašnjava zašto je uzeo samo pet pesnika.

"Tri pesnika Čilea, s početka ćć veka, utisnula su poseban pečat latinoameričkoj lirici: Gabrijela Mistral, Visente Uidobro i Pablo Neruda. Odlike njihove poezije nastavili su da proslavljaju i pronose svetom dva relativno mlađa pesnika: Nikanor Para i Endrike Lin..".

(Prevodioci su Radoje Tatić, Vladeta Košutić, Radivoje Konstantinović, Branislav Prelević i Radoslav Dimitrić.)

Živko Brković (1938), istoričar umetnosti i esejista, pisac zapaženih knjiga ("Sudbina rukopisa Gorskog vijenca", "Dedinje, brdo čarobno" i epistolarnog romana "Sava Šumanović") objavio je ovih dana knjigu "Kritička analekta". Brković je čitaocima pružio priliku da se upoznaju sa njegovim tekstovima, objavljenim u različitim prilikama i povodima, od 1965. do ove godine. To je, u stvari, izbor eseja (o Šumanoviću, Igoru Vasiljevu, Mileni Pavlović Barili, Njegošu, Tuluz Lotreku), Lubardi, Krleži, Hegedušiću, Draganu Lubardi, Slavoljubu Radojičiću i Milanu Stanojevu), ali i o Visokim Dečanima, Sopoćanima. U drugom delu knjige su Brkovićeve kritike i prikazi izložbi i knjiga, pisma, polemike, razgovori. (Izdavač autor, recenzent Radoslav Lazić, urednik Sonja Šoć.) Dejan Medaković

Monografija "Dunav"

Prva reprezentativna knjiga o ovoj evropskoj reci iz pera akademika Dejana Medakovića

Akademik Dejan Medaković, ugledni istoričar umetnosti, jedan od vodećih stručnjaka u srednjoj Evropi za barok, autor je prve reprezentativne monografije o najznačajnijoj evropskoj reci - Dunavu, reci jedinstva Evrope. I kao istoričar umetnosti, ali i kao pisac od izuzetnog proznog dela (petoknjižje "Efemeris", između ostalog), Dejan Medaković naglašava da je Dunav sudbinska reka Evrope - u dugim vekovima njena glavna saobraćajnica, a svojevremeno i svedok jednog od prvih koraka naše civilizacije. U tom kontekstu on ističe da Dunav pruža svim narodima Evrope priliku da u njemu prepoznaju i pobede mnoge uporno branjene zablude.

U reči i slici, na srpskom i nemačkom jeziku, u knjizi je (bogato ilustrovanoj), na pitak, popularno-naučni način ispričana priča o Dunavu od izvora u Nemačkoj, potom Austriji, Mađarskoj, Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji... To je priča o gradovima i ljudima, događajima koji su obeležili istoriju a vezani su za ovu reku... U pisanju je korišćena bogata arhivska građa kao i značajne knjige - nemačke, austrijske, mađarske, srpske, bugarske i rumunske.

Izdavač: "Prometej" Novi Sad, urednik Zoran Kolundžija, likovno-grafička oprema Aleksandar Borocki, prevod na nemački jezik Saša Rogić. U knjizi su rezimea na slovačkom, mađarskom, hrvatskom, rumunskom, bugarskom, ukrajinskom i ruskom jeziku.

R. Popović

01.01.00

Nin
30.01.2003.

Čiji je Medakovićev "Dunav"

Kako se jedna ambiciozno zamišljena monografija svela na usko "magnetno polje" takozvane nepravde prema velikoj reci i Srbima koje autor vidi ugroženima i duž toka Dunava i u njegovim meandrima

Dunav? ili "Dunav - reka jedinstva Evrope" ("Prometej", Novi Sad, 2002), najnovija je knjiga istoričara umetnosti, akademika dr Dejana Medakovića. Ovom temom kao fenomenom šireg opsega bavili su se naučnici, poznati pisci, putopisci. Međutim, sam koncept monografije dr Medakovića, suština ideje i način realizacije nisu sasvim jasni. U jednoj od pretencioznih izjava on kaže: ?Moja namera je bila da napravim knjigu koja će spajati evropske civilizacije, odnosno dorađivati njen duhovni portret, s tim što je srpski narod doprineo evropskoj veličini.? (Danas, 4. januara 2003). Autorovu izjavu u euforičnom tonu overava i ?kongenijalna? regesta kritičara i recenzenta dr Draška Ređepa koji smatra da je knjiga ?kongenijalni?, učeni putopis pisca koji je ?po mašti dostojan jednog Andersena, a po utemeljenosti geteovskom principu o harmoniji sveta?.
Publikaciju "Dunav" prate u medijima bleštavi epiteti, a i sama sija, blešti, odevena u najskupocenije ruho i kao takav egzemplar ostaje nedostupna običnom čitaocu. (Da li je i to jedan od razloga što u otkupu za biblioteke ?Dunav? nije najbolje prošla, slabije od prethodne najskuplje knjige (?Srbi u Beču?), koju je ?bivše? Ministarstvo kulture otkupljivalo u više navrata u velikim količinama.

Proizvoljni literar-političar
Ali, za razliku od prethodne, voluminozne knjige, ova monografija (ne računajući uporedni prevod na nemački) sadrži jedva pedesetak stranica teksta, što je jedan od razloga koji utiče na dimenziju uspeha celog poduhvata. Problem je, međutim, što je daleko veći ilustrovani deo knjige neadekvatno i nekreativno sistematizovan. Jer, kontekstualni odnos između teksta i slika sa mnoštvom gravira, fotografija, crteža, u nesporazumu je zbog nedostatka jasnog koncepta, jasne tematizacije i načina prikazivanja. Nedostaje, zatim, kritičko, teorijsko razrešenje mnogih istoriografskih dilema i kulturno-umetničkih fenomena. Umesto traženja koncepta, ipak, sve je svedeno na uzano ?magnetno polje? takozvane nepravde prema Dunavu, odnosno prema Srbima koji su ugroženi duž ove reke i u njenim meandrima, koji su često izopšteni, a toliko su dali Dunavu i Evropi. Provlači se to i ponavlja neprestano, besomučno, što stručnjaka kulture i umetnosti pretvara u proizvoljnog literar-političara, koji se umesto naučnika u knjizi iskazuje kao zaštitnik Srba.
I dok Klaudija Magrisa u pisanju svog ?Dunava? podstiče mašta i duhovno fantazmagorično traganje da od bezbrojnih izvorčića pronađe inicijalni početak takve elementarne veličine, diva, koji kao da počinje skoro ni iz čega, autor ovog ?Dunava? dr Medaković smatra da je to nebitno. On kaže izričito da ga zanima kako ?sabrana voda kreće na putovanje stupajući u borbu sa čovekom, koji želi da ukroti reku, da je zarobi, prekroji, da skrši i njen otpor i njenu ćudljivost?. Učeni vodič, naučnik, žuri se ka velikom zadatku, ignorišući geneze i sve nejasnoće postanka diva kome se divi i kome piše pesmice.
U svom razmišljanju o Dunavu i Evropi, dr Medaković, takođe ignoriše ideju i svaku fleksibilnost, ili pozitivnost pojma Miteleuropa. On je eksplicitno protiv mitova i raznih ?misioniranja? kao što je Miteleuropa, koja je, kaže, ?već pokopana?, ne iznoseći pri tom, nikakva objašnjenja, argumente. Pisac Magris je, međutim, brižljivo elaborirao sve, pre svega liberalne reference koje struje sa Zapada i sa Istoka, tako da u raspravama o politici i antipolitici Mitelaurope interpolira stavove Krleže, Đilasa, pa i Josipa Broza kao nekog Franju Josifa koji je održao narode na okupu.

Osvetnički talasi Dunava
I pre nego što stigne u svoj duhovni nukleus, Beč, dr Medaković je u mitskom zanosu počeo roniti u đerdapskom Dunavu u tajne Lepenskog vira, da bi slikom i rečju, s posebnom pompom, čak egzaltacijom, prikazao masivne kamene glave iz neolitskog doba. Te skulpture iz dalekog Lepenca smatra ?precima Evrope?... U naseljima, kaže, vidi ?začetke evropskog urbanizma?. Tu je u sledu i kultura neolitske Vinče sa keramičkim figurinama. Onda je, kako se dalje piše, ?došla imperijalna hegemonija, nastaje ?kroćenje reke?, zbog čega je podignut Trajanov most sa zaključkom: ?Pokušaj je uspeo ali nije pretrajao, velika imperijalna ideja potopljena je u osvetničkim talasima Dunava.?
Ovde se može postaviti više od jednog pitanja, prvo da li interpretator koji ?dovršava duhovni portret Evrope?, u pisanju i pričanju o tajnama i duhu otkrovenja Lepenskog vira, slučajno ili iz obične grandomanije ne pominje autora tog otkrovenja akademika Dragoslava Srejovića. Posle tog otkrića pokojni Srejović je postao svetski naučnik, ali se ne citira u ovoj knjizi, niti je nominalno registrovan među 53 naučnika navedena na kraju monografije. Druga misterija je ?koincidenza? tome kako se među brojnim skulpturama Lepenskog vira našla paleolitska Vilendorfska Venera, koja je od Lepenca starija 10 000 godina, a nađena je daleko od Đerdapa u brdima Austrije. S veoma hipertrofiranim oblinama, simbol plodnosti, našla se slučajno ili ne u inkopatibilnom toposu, pod zajedničkim inkopatibilnim imeniteljem: ?Neolitske statue iz Vinče i Lepenskog vira i statua Vilendorfske Venere?. Umesto nekog tumačenja ovakvog odnosa autora prema duhovnim civilizacijskim datostima, smatramo neophodnim da dr Medaković pruži neophodno obrazloženje o pomenutim akcidentima.
Već u sledećim slučajevima možemo pratiti kako autor ?Dunava? euforično prikazuje naučnike Luiđi Marsiljija i Hansa Kristijana Andersena. Marsilji se opisuje kao veliki istraživač mnogih tajni i Dunava, da se kao inženjer, kartograf, borio protiv Turaka, učestvovao u Karlovačkom miru 1699. godine. Dalje se navodi biografija bez relevantnih argumenata za monografiju i čitaoca, kako se, na primer, taj ?tipični predstavnik baroka? a zatim kao ?izdanak renesansnog homo univerzale umeo da zamisli nad postojanjem dunavskih ritova i bara, da ih protumači?... bitno se razlikuje od savremenih naučnika koji Dunavu prilaze bezobzirno, stavom pljačkaša, koji u ime današnjice zaboravljaju da ova reka ima i budućnost?. Kruna svega je knjiga ?Danubius Pannonico Mdžsicus?. Uz svu tu priču čitalac je video u knjizi samo jednu opskurnu kartu Dunava.
Za utehu radoznalom čitaocu više radova iz Marsiljijevih zapisa, knjiga i crteža, nalazimo u istoriji dr Dušana Popovića (?Srbi u Vojvodini?); tu su primerci bogate flore i faune, ptice, ribe, predstave sa rasnim ovnujskim glavama dugih rogova. Crtežima pripadaju i predstave sremskih sela sa kućicama (?Petrovci u Sremu?, 1726, sa Marsiljijeve gravire).
U knjizi nam se predstavlja i drugi pisac, putopisac Andersen, a cela zasluga ovog evropskog pisca svodi se na konstataciju da je putovao Dunavom na austrijskom brodu čiji je kapetan bio Dalmatinac. Da ne bi tako oskudno videli ličnost Andersena dajemo kratku skicu putovanja koje je objavio časopis ?Sv. Dunav? (Novi Sad, za 1977. u prevodu Lj. Rajića).
?... Siromašna sela, prozori zastakljeni papirom. Okolina veoma romantična, sasvim nalik na Rajnu... Počinje tesnac kazan, u okomitoj steni je takozvana Trajanova tabla. Stigli Srbi njih preko stotinu koji divljim kricima vuku jedan brod. Družina Cigana ulogorila se i zapalila vatru... brod je morao da iznajmi 14 konja da bi vukli uz struju. Usred Dunava uzdiže se stena, Babakaj stena oblika roga nosoroga. U Srbiji šume i samo šume. Mesec se tek upalio i visi nad tvrđavom Beograda... U dvorištu pašinog dvora pesnik Riga živ pretesterisan, a 1815. je 630 Srba nabijeno na kolac, jedan umro sedmog dana. Između Zemuna i Beograda neka vrsta tržnice. Smatra se da je stoka oslobođena zaraze kad prepliva reku... Gde Sava utiče u Dunav jedna propala kula zove se Nebojša to jest ?Ne boj se!? Iz nje su leševi bacani u Dunav. U Zemunu mnoštvo brodova, u Petrovaradinu most preko čamaca, Petrovaradin najjaču austrijsku tvrđavu zovu Gibraltar Dunava... Nije veličanstvena. Kod Iloka puk vetrenjača. Obala liči na Dardanele.?
Dakle, u knjizi dr Medakovića od čuvenog Andersena ništa nam nije predočeno osim jednog romantičnog usklika: ?Kakva lepa, slikovita priroda?. To je rekao u Iloku gde su, kako piše Medaković, ?kneževi Odeskalki, papski štićenici, od vojnog erarha kupovali velika imanja?.

Unespokojavajuća frazologija
Istine radi i na polzu naše istoriografije, kneževi Odeskalki nisu kupovali, nego su skoro ceo oslobođeni Srem dobili od cara iz Beča, jer su vojno i velikim sumama novca pomogli u odbrani od Turaka. Iz kneževske familije Odeskalki je tadašnji papa Inoćenc XI. Njegova izvajana figura i zlatni carski pečat nalaze se, uz mnogo drugih predmeta i umetnina, u Iloku, u muzeju, da bi to formalno stanje ostalo do jugoslovenskog kralja čak u nečemu i do maršala 1944. Ali, za nas je najvažniji dolazak u Ilok, u dvorac Odeskalki, učenog Đovanija Boninija koji je odmah 1698. a zatim i 1702. popisao 30 do 40 sremskih mesta i gradove Ilok, Karlovac, Slankamen, Zemun, Irig. Opisao je i manastire u Fruškoj gori sa detaljima o kretanju stanovništva, zapustelim selima koja su tada počela da se naseljavaju. Uradio je više mapa pre svega Iloka i neke gravire manastira. Bonini i njegov zemljak Aleksandro Molinari pripremili su knjigu o Sremu. Obojici su u Vrdniku pred kovčegom kneza Lazara kaluđeri govorili da je ?Lazar sa kraljem Vukašinom ubio mladog cara Uroša i prigrabio najviše od carevine?. Bonini je još zapisao: ?Ovi narodi smatraju svetim onoga koji je, ubivši gospodara zavladao tolikom državom.? Ove spise preveo je i obradio u Arhivu Odeskalki u Rimu istraživač Marko Jačov (?Srem na prelomu dva veka, XVII, XVIII?, Eparhija Sremska, Sremski Karlovci, 1990).
Saglasno tekstu u kome dominira pisanje s puno patetike, proizvoljnosti i netačnosti, u monografiji i likovni pregled sa ilustracijama, gravirama i crtežima sadrži mnoge propuste. Neke gravire su, na primer, bez izvora, bez autora, nedatirane su i neatribuirane. Jedna gravira je, na primer, označena kao ?Ilok?, a tu istu graviru u drugim publikacijama prate relevantni podaci: (Borniger, Ilok, nadorez, 19. stoleća, Hrvatski državni arhiv, Zagreb). I ova kao i mnoge druge gravire oštećene su sa svih strana, deluju kao istrgnute iz starih knjiga što začuđuje za autora, koji je imao sve uslove za pisanje ove monografije.
U monografiji ?Dunav?, naučnoj ili literarnoj - ne zna se, u mnogo čemu ima neshvatljivih i nepotrebnih promašaja a pompe i pohvale su krenule apriori je rangirajući kao prvorazredni događaj. Pisanje je, uprkos nekim bledim metaforama, u stalnom napregnutom, besomučnom stanju napada i odbrane. Dramatika i melodramatika oko ?prisvajanja? reke je beskonačna: Skrnavljenje Dunava, koji je ?sudbinska reka?, ?isceliteljska snaga?. ?Neki žele da je ukrote?, da je ?zarobe?, ?prekroje?, ?skrše?... ?reka ima otpor i ćudljivost?. Uvek je ?sa rekom nešto sudbonosno?, ?sudbinsko?. Uz ?skrnavljenje Dunava? su i ?krvnici?, ?osvetnici?. Neki put sam pomislio da pitam autora da li uživa u tako onespokojavajućoj frazeologiji. Opis stradanja u Novom Sadu 1942. i kontekst vizuelnog ?kolažiranja o ubijanju na obali Dunava, sa pravoslavnim krstom i jevrejskom zvezdom apliciranim uz neadekvatnu skulpturu, odaje nivo niži od socrealizma. Insistiranje na kvazidramatici koja još hoće da uključi slikovitost ili, kako recenzent primećuje, ?pitoresknost?, samo potvrđuju siguran put u dekadenciju pisanja i mišljenja.

Dedinjski meandri
Najzad, umesto komentara o tome kako se akademik Medaković zalaže da se ?preispita ogromno kulturno nasleđe?, Evrope svakako, čiji smo, kako kaže ?deo kulturne baštine?, postavio bih pitanje šta je autor ovakvih knjiga i ideja učinio u jednom slučaju, mislim na mikrokulturni meander Dunava koji se zove Dedinje. Dedinje čarobno, nekad svetilište belog boga Deda (stari Sloveni) jeste mikrotopos gde je akumulirana najveća količina našeg duhovnog, umetničkog blaga. U pitanju su cifre desetina i stotina hiljada umetnina, dovoljne da se stvori oaza evropskih razmera. U vreme despotizma Milošević-Marković iz tog kruga muzeja, mauzoleja, zbirki, i drugih objekata, proterani su stručnjaci, čuvari, tada je nestalo mnogo čuvenih dela od nacionalnog značaja, od kojih mnoga, stotine i stotine - nisu vraćena. Pre nekog vremena priređena je izložba fotografija tih nestalih dela, što je civilizacijski bez presedana. Zato smatram logičnim i suvislim pitanje šta je akademik, istoričar umetnosti, čelnik nekoliko uglednih institucija, sa dobrim političkim pozicijama i kontaktima sa ?sudbinskim? predsednikom i ministrima, šta je, dakle, akademik Medaković učinio u vezi sa zaštitom muzeja i uopšte dedinjske baštine. Mogao bi nam akademik Medaković reći šta je pokušao, da li je postavio pitanje o ovom problemu i danas aktuelnom, o ovom duhovnom svetilištu u međurečju Dunava i Save. Jer, sve ono što smo videli, čuli, pročitali o njegovim aktivnostima nećemo zlurado da svedemo samo na jubileje i blagodeti kada se primaju ili dele nagrade, medalje, poljupci. Nagrade se umnožavaju i od mnogih u momentu primopredaje iza leđa zrači stid, a još dalje u krug i smrad i zagađenost koja se kreće in continuo kao Cloaca Maxima. Cloaca Maxima je i dalje iza sjaja i odsjaja, glamura, kič pričanja i kič pisanja.

ŽIVKO BRKOVIĆ

01.01.00

Glas-javnosti
25.10.2002.

Akademik Dejan Medaković o novoj knjizi
Dunav - reka jedinstva Evrope
- Glavna poruka knjige sadržana je upravo u podnaslovu. Dunav je reka jedinstva, glavna arterija Evrope koja spaja sve narode pa se ne može govoriti o nekom narodu kao "vlasniku". Dunav pripada svima i svako ima jednu svoju deonicu. Međutim, ovoj temi nisam prilazio na taj način. Dunav sam posmatrao kao celinu, kao spoj raznolikosti kojima je obogaćena evropska kultura - rekao je, za "Glas", Dejan Medaković, akademik, povodom nove knjige "Dunav - reka jedinstva Evrope" (Prometej).

Ova monografija sastavljena je od srpske i nemačke verzije teksta, ima oko 250 fotografija i rezime na jezicima svih evropskih zemalja kroz koje protiče Dunav, što je, kako kaže Medaković, "kao neki omaž i Slovacima i Mađarima i Rumunima, Bugarima... "

- Nisu česte knjige ovog karaktera, ne znam ni jednu drugu ovako sklopljenu, sa ovakvim koricama. Čini mi se da knjiga ima, zbog toga, evropski značaj. Zato smo je štampali dvojezično. To, naravno, ne znači da se jednog dana neće pojaviti i srpsko -mađarski tekst ili srpsko-slovački - skroman je Medaković.

On je dodao i da je kulturna istorija Dunava znatno je bogatija od one koju može da očekuje čitalac ove knjige, ali "morao sam" kaže akademik "da budem jako selektivan".
- Morao sam da pazim da ne dođe do disproporcije kada je reč o materijalu iz naše zemlje koji je sjajan, a posebno kada se radi o tvrđavama. Mi imamo, recimo, najviše tvrđava, izuzetnih građevina, među njima i najveću u Evropi - Smederevsku tvrđavu.

Svakako da se njihov broj može tumačiti istorijom, jer smo tim tvrđavama branili Evropu, zadržavali Turke za koje je Dunav takođe bio od velikog značaja, kao glavna magistrala na putu da osvoje Beč.

JDM

Politika
18.11.2002.

NOVO U KNJIŽARSKIM IZLOZIMA

Ispovest u dva glasa
Novi romani Milovana Danojlića, Mladomira Puriše Đorđevića i Dragana Dragojlovića. - Ispovest Bore Draškovića. - Pet čileanskih pesnika. - Živko Brković "Kritička analekta". - Monografija "Dunav" akademika Dejana Medakovića

Cigle od uspomena

Mladomir, u svetu filma i književnosti poznat kao Puriša Đorđević (1924), autor više od pedeset kratkometražnih i više dugometražnih igranih filmova koji spadaju u sam vrh naše filmske umetnosti ("Jutro", "San"...), objavio je ovih dana svoj šesti roman "Jesen 4000 neto". (Izdavač je Institut za film, urednik Miroljub Stojanović.)

Puriša Đorđević, bez lažne skromnosti, kaže:

"Ovo je moj najbolji roman i prosto vidim da sam potpuno u pravu, jer se cigle od uspomena, susreta, mirisa lenje pite prosto utrkuju ko će pre u roman, znajući da će jedino ostati tako živi kada ih sahrane daske korica knjige. A naslov - to ćemo naći na kraju.."..

Dakle, uzbudljivo autobiografsko štivo, svet Čačka, Beograda, mnogi savremenici, filmadžije... Na kraju je i bogat dokumentarni prilog - fotografije, filmografija.

Dragan Dragojlović (1941), širokoj javnosti poznat kao pesnik, nakon jednog romana za decu, odvažio se i napisao roman za odrasle "Pod južnim nebom" (izdavač beogradska "Prosveta", urednik Jugoslava Ljuštanović). Radnja romana smeštena je pod nebom Australije, a govori o našem svetu, ljudima sa ovog podneblja. Roman je pisan u Australiji (Kanbera) od 1999. do početka ove godine, gde je Dragojlović bio ambasador, tako da je ovo pregršt srpske muke iz prve ruke.

Uzvodno plivanje

Boro Drašković (1935), pozorišni i filmski reditelj najvišeg ugleda, redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (odsek za režiju), u razgovoru sa Milošem Jevtićem ispričao je svoj bogati život - zanimljivo, uzbudljivo... Bilo da govori o svojim pozorišnim režijama ("Prljave ruke" Sartra, Šekspirov "Henrik IV", "Dok su cvetale tikve" Mihajlovića...), ili igranim filmovima ("Horoskop", "Nokaut", "Usijanje", "Vukovar, jedna priča"...), svojim knjigama ("Promene", "Lavirint", "Ogledalo", "Paradoks o reditelju"...). Drašković kaže:

"Mislim da sve što radim pripada celini..".

Znači, i pisanje knjiga, i pozorišne i filmske režije, i profesura... Jer, on veli:

"Biografija je sve što je čovek uradio".

Jedan bogat život je i bogato ilustrovan. (Izdavač "Partenon", urednik Srboljub Milošević.)

"Pet čileanskih pesnika" naziv je knjige objavljene nedavno povodom "Dana Čilea" u Beogradu, a izdavač je Jugoslovensko udruženje latinoamerikanista i "Interpres". Izbor i predgovor sačinio je poznati pisac i prevodilac Branislav Prelević koji je napisao i predgovor u kome na samom početku objašnjava zašto je uzeo samo pet pesnika.

"Tri pesnika Čilea, s početka ćć veka, utisnula su poseban pečat latinoameričkoj lirici: Gabrijela Mistral, Visente Uidobro i Pablo Neruda. Odlike njihove poezije nastavili su da proslavljaju i pronose svetom dva relativno mlađa pesnika: Nikanor Para i Endrike Lin..".

(Prevodioci su Radoje Tatić, Vladeta Košutić, Radivoje Konstantinović, Branislav Prelević i Radoslav Dimitrić.)

Živko Brković (1938), istoričar umetnosti i esejista, pisac zapaženih knjiga ("Sudbina rukopisa Gorskog vijenca", "Dedinje, brdo čarobno" i epistolarnog romana "Sava Šumanović") objavio je ovih dana knjigu "Kritička analekta". Brković je čitaocima pružio priliku da se upoznaju sa njegovim tekstovima, objavljenim u različitim prilikama i povodima, od 1965. do ove godine. To je, u stvari, izbor eseja (o Šumanoviću, Igoru Vasiljevu, Mileni Pavlović Barili, Njegošu, Tuluz Lotreku), Lubardi, Krleži, Hegedušiću, Draganu Lubardi, Slavoljubu Radojičiću i Milanu Stanojevu), ali i o Visokim Dečanima, Sopoćanima. U drugom delu knjige su Brkovićeve kritike i prikazi izložbi i knjiga, pisma, polemike, razgovori. (Izdavač autor, recenzent Radoslav Lazić, urednik Sonja Šoć.) Dejan Medaković

Monografija "Dunav"

Prva reprezentativna knjiga o ovoj evropskoj reci iz pera akademika Dejana Medakovića

Akademik Dejan Medaković, ugledni istoričar umetnosti, jedan od vodećih stručnjaka u srednjoj Evropi za barok, autor je prve reprezentativne monografije o najznačajnijoj evropskoj reci - Dunavu, reci jedinstva Evrope. I kao istoričar umetnosti, ali i kao pisac od izuzetnog proznog dela (petoknjižje "Efemeris", između ostalog), Dejan Medaković naglašava da je Dunav sudbinska reka Evrope - u dugim vekovima njena glavna saobraćajnica, a svojevremeno i svedok jednog od prvih koraka naše civilizacije. U tom kontekstu on ističe da Dunav pruža svim narodima Evrope priliku da u njemu prepoznaju i pobede mnoge uporno branjene zablude.

U reči i slici, na srpskom i nemačkom jeziku, u knjizi je (bogato ilustrovanoj), na pitak, popularno-naučni način ispričana priča o Dunavu od izvora u Nemačkoj, potom Austriji, Mađarskoj, Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji... To je priča o gradovima i ljudima, događajima koji su obeležili istoriju a vezani su za ovu reku... U pisanju je korišćena bogata arhivska građa kao i značajne knjige - nemačke, austrijske, mađarske, srpske, bugarske i rumunske.

Izdavač: "Prometej" Novi Sad, urednik Zoran Kolundžija, likovno-grafička oprema Aleksandar Borocki, prevod na nemački jezik Saša Rogić. U knjizi su rezimea na slovačkom, mađarskom, hrvatskom, rumunskom, bugarskom, ukrajinskom i ruskom jeziku.

R. Popović