Dunav

16.01.16 Danas

Knjiga Dunav italijanskog autora Klaudija Magrisa zvanično je prevedena na srpski i pre nekoliko godina, no bilo je nekih pravnih problema i neslaganja, pa se prevod, u izdanju IK Arhipelag, smatra prvim regularnim. Priče o Dunavu, pisane esejistički, donose neverovatnu svežinu u čitanja, a kao paralela nameće se Volmanov roman Centralna Evropa, nesavladive stvaralačke snage, zaista veliki poduhvat - i spisateljski i izdavački - ali možda previše strogo napisan, pomalo hladno, iako, nema sumnje, virtuozno. Tematski su usko povezani Mitelevropa i Dunav, no Dunav je tu temu, čini se, čitljivije ispripovedao.

Bez želje da ulazimo u književnoteorijsku problematiku o romanu, osećaj višedimenzionalnog prikaza neke stvarnosti, sa svim njenim pojedinostima i oscilacijama, a tako nekako se čitalac i dalje oseća, i u savremenom dobu, kad sedi nad stranicama romana. Zato će oponašanje života u tom smislu ostati nepromenjeno očekivanje od romanopisca, uprkos svim drugim, bržim žanrovima. Dunav dođe gotovo kao bildungsroman o razvoju jednog goropadnog fenomena, obložene vodene površine, iako je, rekosmo, non fiction žanr, ali po zamahu, emociji, energetskoj vrednosti jeste ravan romanu. Ima i on svoje "šta će se desiti na kraju" pitanje, iako nema raspleta, ali ima Sulinu, ima uviranje Dunava, ima poglavlja gde se neprekidno nešto dešava, što spolja što unutra, krcato je imaginacijom koja nije nerealna.

Inspiracija Dunavom ima toliko rukavaca, u svim literaturama kojima Dunav teče, u svim umetničkim žanrovima, pa je gotovo nezahvalno i neozbiljno pobrajati dela nastala pod njegovim patronatom. Prvo što pada na um od domaće produkcije a da u samom naslovu nose Dunav jesu knjige Pesme sa Save i Dunava Nenada Miloševića, Dunavski apokrifi Mirjane Novaković, Planeta Dunav Ljubomira Simovića... Od stranih autora najbolje je zaustaviti se na Magrisu, zbog sveobuhvatnosti njegove knjige. Magris kao da je čitav vek posvetio istraživanju dunavskog toka, zapisivao svaku reč koju je čuo vezanu za ovu natprirodnu silu, osetio svaki puls njegovih obala i priobalja. Kad bi se na ovoj knjizi, kao na onim komercijalnim, gravirale one skandalizujuće, pompezne preporuke, ovde bi sa punim pravom trebalo da stoji samo: čudesno!

Zaista, čudesna knjiga.

Podseća pomalo na tezu da je mitologija riznica motiva za umetnike, pa svaki umetnik preoblikuje mit na svoj način, individualizuje ga; bartovski rečeno - scriptible, dopisivo, ono što zahteva da bude dopisano i dočitano. Dunav jeste mitologija. Dunav jeste taj scriptible tekst. I koliko efektnosti može sadržati tako kratak naslov, jedna reč svega, koncentrat emocije i refleksije. Magris je mogao mnogo toga odabrati kao naslov, ali nije, odabrao je najjednostavnije, i najmoćnije. Melodična reka, kazao je Helderlin, vrlo jednostavno.

Detalji u knjizi Dunav daju joj romaneskni polet, punoću i volumen: priča o starici koja živi na izvorištu Dunava (gde, dakako, piše "Hier entspringt die Donau/Ovde nastaje Dunav"), i koja je gruba u ophođenju sa strancima, ali se osmehne na pomen Suline, mesta gde se Dunav uliva u Crno more. Ovakav detalj svakog receptora umetnosti ne može ostaviti ravnodušnim. Starica iz knjige dobro zna svoj tekst, njegov završetak, razrešenje, njen Dunav nastaje tu a nestaje u Sulini, i to je vitalno važno za nju. Ozračeni Dunavom, svi postaju njegovi taoci, ali ne u negativnom smislu već u smislu talaca lepote. Dunav kao zajednički sadržatelj tih tema, mesta, ljudi, svih raspoloženja koje autor iznosi, pa su tu i Jozef Rot, i Kaneti, i Robert Flinker, i Deš Sabo, i Franc Ksaver Kapus kome je Rilke uputio Pisma. I mnogi drugi.

Magris ne pripoveda o legendama toliko, koliko o njegovim sveobuhvatnim doživljajima. Dunav je kao država za sebe, kao region ili bar ambijentalna celina. Posebno se izdvajaju redovi posvećeni Beču. Rembrantštrase 35 gde je živeo Jozef Rot, "stručnjak za setu, notu Beča i Mitlevrope", potom o Sisi, ženi Jozefa II, čija poezija predstavlja "ono što život nije a hteo bi da bude", o tome da je "Svaki pravi Bečlija boem", do toga da je sam pojam tišine karakteristično bečki sam po sebi... "Još jedno zaustavljanje u Beču - primećuje Magris - Samoća, i istovremeno bliskost". On pominje da je priroda Beča priroda raskršća, mesta odlaska i povratka; svakako će nas ove reči podsetiti i na Beograd.

O Beogradu pak autor posvećuje posebne stranice, i iako kaže da je ubedljivo najlepši grad na Dunavu Budimpešta, on zapaža da "Beograd izmiče portretisanju" i da je "teško uhvatiti mnogoliki identitet i čudesnu vitalnost ovog neverovatnog grada koji je toliko puta bio uništen i iznova rođen".

Ova istorija Dunava, magnum opus jednog Italijana, autora koji piše iz zemlje koja nema Dunav, potvrđuje dunavsku opštost. Kao što je mitologija opšta, a umetničke realizacije pojedinačne. Sve ima svoje vreme; pa i Dunav. Niste uvek raspoloženi da shvatite ogromnost koja izbija iz njega, dostupna svakome ko, na primer, sedne na dunavski kej. I, možda je nesređena obala, ali nije kasno da postanete dete Dunava.

Klaudio Magris u Beogradu
Veliki italijanski pisac Klaudio Magris boraviće sledeće nedelje u Beogradu povodom srpskih izdanja svojih najznačajnijih knjiga u Arhipelagu. Tokom boravka u Beogradu Magris će imati više susreta sa čitaocima i medijima, posetiti nekoliko kulturnih institucija i održati književno veče posvećeno romanu Dunav (u prevodu Snežane Milinković, profesorke italijanske književnosti na Univerzitetu u Beogradu). Arhipelag, Italijanski institut za kulturu i Dom omladine Beograda predstavljaju srpsko izdanje slavnog romana Klaudija Magrisa Dunav 20. januara u 19 sati, u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Klaudio Magris razgovaraće sa čitaocima i potpisivati primerke Dunava i drugih knjiga objavljenih u izdanju Arhipelaga. O Magrisu i Dunavu govoriće dr Snežana Milinković i pisac i glavni urednik Arhipelaga Gojko Božović.

SOFIJA ŽIVKOVIĆ

26.12.14 Danas

Još malo pa će biti tri decenije kako se, u originalu, 1986, pojavila knjiga Dunav italijanskog pisca i esejiste Klaudija Magrisa. Jedan od najplodotvornijih autora iz samog vrha evropske literature odmah je zbunio književne kritičare: treba odrediti da li je napisao putopis ili roman.

Naši čitaoci Dunav su mogli da pročitaju na srpskom 2007, kad ga je u prevodu Gabrijele Petrović objavilo Otkrovenje (srpskohrvatski jezik zagrebačkog izdanja GZH iz 1988. nimalo nije umanjio veliku čitanost knjige na jugoslovenskom prostoru). Po mnogima kultno delo pojavilo se ponovo na srpskom jeziku u izdanju beogradskog Arhipelaga u novom prevodu (Snežane Milinković) sa italijanskog.

Isticanje godine objavljivanja knjige Dunav nije važno zbog statistike o broju prevoda; i nesuglasice oko žanra slegle su se uz pomoć samog pisca - reč je o romanu. Navedeni podaci služe potpuno drugoj svrsi - da se pokaže koliko je Magrisov Dunav postojan i koliko je, kako vreme prolazi, sve neizostavniji u korpusu svetske literature.

Objaviti ovu knjigu danas znači imati istančani osećaj za doba u kojem živimo, za društveni i kulturološki, pa i antropološki trenutak u kojem se, tako neoprezni, dok laviramo na oštrici noža, možemo začas sami sunovratiti ili, pak, biti nemilosrdno gurnuti u bezdan istorije. Arhipelag je u pravi čas osetio da se svrha razmišljanja o dometima ove knjige ne krije u tome da li je pisac poštovao ili nepoštovanjem plodonosno obogaćivao neki književni žanr. Sámo to bilo bi jalovo naklapanje sujeta, zanemarivanje istine da je Magrisovo delo veličanstvena čitanka istorije i poučnik o tome koliko je mudrost u našem sveukupnom postojanju retkost a ludost zarazna i, na žalost, najčešće kolektivna. Superiorno opstajanje ovog dela u moru pisane reči, njegova otpornost na opštevladajući virus zaborava i, kako vreme prolazi, uvećavanje njegovog bogatstva novim značenjima, samo je početak prepoznavanja vrednosti Dunava. Gospodstvo znanja koje tera da se postidimo, diskretno podastiranje ključnih uzroka zbog kojih ljudska civilizacija upada periodično, a sve češće, u varvarstvo ne hajući za tragove zla koje za sobom ostavlja, razlozi su zbog kojih se stranicama ove Magrisove knjige moramo vraćati.

I možda najvažnije - čitan sa distance od 28 godina, Dunav je vidovita knjiga čiji autor ima vanredni smisao za anticipaciju, kome je istorija uistinu učiteljica života i koji bez imalo dociranja sugestivno obrazlaže gde smo bili, gde smo sada, kuda idemo i da li će nam i taj smer biti ponovo besmisleno lutanje i trošenje dragocenih šansi za osvajanje sloboda.

Krenimo od najuočljivijeg: kad je Magris objavio ovo delo, Dunav je tekao od jugozapada Nemačke, Švarcvalda, ka jugoistoku - kroz Austriju, Čehoslovačku, Mađarsku i Jugoslaviju, da bi se u delti koju pravi u Rumuniji i SSSR ulio u Crno more. Evropa i svet bili su podeljeni na Istočni, komunistički, i Zapadni, demokratski blok. Pad Berlinskog zida u novembru 1989. označio je početak novije istorije, a posledice tog i tih događaja tek će biti predmet istraživanja velikog broja i prirodnih i društvenih nauka. No, reka Dunav ne mari za to, ona manje-više nezauzdana teče svojim tokom ali od 1990. prolazi kroz neke nove države, pretvarajući se negde i u njihove granice - izvire u ujedinjenoj Nemačkoj, Austriju već dobro poznaje ali se sreće sa novom Slovačkom, starom Mađarskom ali i novim Hrvatskom i Srbijom, poznatim Rumunijom i Bugarskom, ali novim Moldavijom i Ukrajinom. Prepoznavale ili ne novu mapu Evrope, šumno aplaudirale ili ne počecima Evropske unije, vode Dunava ne zaboravljaju da su u neka davna vremena tekle Austrougarskom, a mnogo davnije bile limes Rimskog carstva čiji je car Marko Aurelije, pisac i filozof, još u to doba zaključio koliko je svet samo zrnce na dlanu, govoreći, „Azija, Evropa, sićušna su mesta u vasioni“.

I to zrnce, vođen i Aurelijevim mudrostima, Magris razbija, gleda u njegove sastavne delove, u prašinu naših bivstvovanja, izvlačeći njegove ključne postulate ne bi li nas dozvao pameti. Putujući od izvora do ušća Dunava, šarajući obalama reke ali i njenim komšilukom koji talasi neposredno ne dodiruju ali posredno utiču na njega, pisac podiže iz pepela istoriju, oslanja se povremeno na velike putnike svoje prethodnike kao što je, recimo Feliks Kanic, razgovara sa mrtvima i živima od kojih traži odgovor da li ulaskom u tu avanturu stupa „u arenu krvavih sukoba ili u hor čovečanstva uprkos svemu jedinstvenog u raznolikosti svojih jezika i kultura“.

Da, stupa, jasno je Magrisu od prvog časa; habzburško carstvo, otomanska imperija, stvaranje novih granica, njihovo pucanje i prekrajanje, Prvi svetski rat, Hitler, fašizam, Drugi svetski rat, Holokaust, Nirnberg, najstrašnija banalna opravdanja zla koje je činjeno, Gvozdena zavesa, novi vladari, nova pregrupisavanja i prekrajanja ne samo država već i naših života. Ako postoji identitet reke, a Magris veruje da postoji, onda je identitet Dunava, kao retko koje reke na svetu, sačinjen od kolektivnih jedinstvenih maštanja i surovih stvarnosti koje su najčešće silom potirale slobodu, asimilovale ili proganjale, oduzimale pa davale da bi ponovo oduzimale... U tom vrtlogu susreta različite kulture su se međusobno darivale ali i zatvarale, čime su same sebe osuđivale na izolaciju i, kako Magris kaže, saučesnički prepuštale iskorenjivanju.

Danas, kada u godini obeležavanja jednog veka od početka Velikog rata i 25 godina od pada Berlinskog zida ponovo čitamo Dunav, baš kao i Magris imamo pred očima Čoveka bez osobina Roberta Muzila, knjigu koja je uoči raspada Austrougarskog carstva upozoravala na to da je svet na istorijskoj prekretnici... rat je u vazduhu a moralna i opšta destrukcija pokazuju svoje iskeženo lice. Magrisova knjiga možda nas još može prizvati pameti.

Dunav ne šapuće već urla
Iz Magrisove bujne rečenice poput voda Dunava prelivaju se i iskustva brojnih prethodnih generacija velikana umetnosti poput Getea, Broha, Dostojevskog, Kafke, Selina, Celana, Vitgenštajna, Borhesa, Kanetija. Tu su i Krleža, Popa, Kiš i Andrić, iznad svih Andrić, parafraziraćemo Magrisa, najveći zapadni pisac koji je slikom mostova govorio o susretu Evrope i Otomanskog carstva, velikom primeru „dva sveta koja nakon međusobnog napadanja i uništavanja počinju da se neprimetno prožimaju i uzajamno obogaćuju“. O tome Dunav ne šapuće već gotovo da urla svom svojom unutarnjom snagom, istovremeno opominjući svaki mali narod koji, oslobađajući se prezira ili ravnodušnosti velikih, mora da se oslobodi i vlastitog kompleksa malog naroda jer će tako osiromašiti sopstveno iskustvo i „nikada neće steći gospodstvenost u odnosima sa svetom“.

ANĐELKA CVIJIĆ