Duhovi nad Balkanom

03.10.10

Roman „Duhovi nad Balkanom” je epilog i prolog, završava sve priče iz prve i započinje priču druge trilogije, on je kopča između dva troknjižja
Izdavačka kuća „Alnari” iz Beograda objavila je nedavno roman Gordane Kuić „Duhovi nad Balkanom”. Ovaj roman, ističe Ljiljana Šop, i liči i ne liči na njene prethodne knjige. Veruje da će on sačuvati dosadašnju čitalačku publiku Gordane Kuić, ali i pridobiti neke nove i drugačije, literarno zahtevnije čitaoce.
Gordana Kuić (1942), dobitnica nagrade „Žensko pero”, objavila je dve trilogije. Jednu čine romani: „Miris kiše na Balkanu”, „Cvat lipe na Balkanu” i „Smiraj dana na Balkanu”, a drugu „Legenda o Luni Levi”, „Bajka o Benjaminu Baruhu” i „Balada o Bohoreti”, kao i zbirku „Preostale priče”. Producentska kuća „Sinema dizajn” upravo snima televizijsku seriju po motivima romana „Miris kiše na Balkanu”. Serija će premijerno biti prikazana krajem godine na RTS-u.
Počeli ste da pišete, jednom ste rekli, ne da bi postali pisac, već da bi od zaborava sačuvali životnu priču majke Blanke Salom i svojih tetaka?
Priča o mom pisanju započela je krajem sedamdesetih godina prošlog veka kada sam sedeći sa mojom majkom Blankom Levi, u romanu –Salom, beležila njene priče, iste one koje sam od detinjstva slušala, a sve u želji da otmem od zaborava njen i živote njenih sestara, smelih žena koje su svaka ponaosob živele ispred svoga vremena, imale svoje snove i ciljeve od kojih nisu odstupale bez obzira na prekore tadašnje veoma patrijarhalne sarajevske sredine. Moja majka je bila sjajan pripovedač, magid –na hebrejskom, a jevrejsko je verovanje da su dobre priče lekovite. Kada bi mi ispripovedala jedan događaj, ja bih potom odmah otišla u svoju sobu i te beleške kucala na mašini pokušavajući da ih uobličim u jednu prihvatljivu celinu. Posle gotovo godinu dana, imala sam štivo od oko 800 strana i tada prvi put pomislila da bih od tog materijala mogla da stvorim roman. Tada je tek počeo pravi posao.
Napisali ste uzbudljivu istoriju sefardskih Jevreja na ovim našim prostorima?
Mnogo kasnije, u razgovoru sa Davidom Albaharijem, koji je pored Filipa Davida i Julije Najman,bio član žirija za dodelu nagrade na godišnjem konkursu Jevrejske opštine, a ja sam jednoglasno dobila prvu nagradu za „Miris kiše na Balkanu”, shvatila sam da sam napisala ne samo sagu o sefardskim Jevrejima između dva rata, već i povest o drugim narodima na području,nažalost,uvek uzburkanog Balkana.
Radnja romana u prvoj knjizi – „Miris kiše na Balkanu”,događa se u Sarajevu, u kojem nikad niste živeli. U kojoj meri ste koristili arhivsku građu i svedočenja?
Jedini izvor za pisanje mog prvog romana bila je moja majka sa malom primesom moje mašte. Za sve druge romane radila sam obimna istraživanja, a pogotovo za „Legendu o Luni Levi” i „Bajku o Benjaminu Baruhu” s obzirom na to da sam radnju smestila u XV i XVI, odnosno XVII vek.
Drugi tom – „Cvat lipe na Balkanu”, posvećen je Drugom svetskom ratu, dolasku komunista na vlast. Kako su se te promene odrazile na porodicu Salom?
„Cvat lipe na Balkanu” obuhvata period od 1945. do 1965. godine. Oslobođenje i dolazak novog režima prouzrokovao je veliku nesreću za moju porodicu jer je moj otac, Metodije Kuić, u romanu –Marko Korać, koji je pobegao iz ustaškog zatvora u Sarajevu, zbog svojih otvoreno antipavelićevskih članaka,objavljivanih u njegovim dnevnim novinama „Jugoslovenska pošta”, bio odmah obeležen kao kapitalista. To je značilo,ne samo oduzimanje celokupne imovine, pokretne i nepokretne, odsustvo bonova pomoću kojih se kupovala hrana, već i njegovo zatvaranje i slanje u rudnik Bor na prinudni rad. Tridesetogodišnji „zajednički stan” predstavljao je još jedan užasavajući dodatak porodičnoj tragediji. Ipak, uprkos svemu tome, moja porodica, koja je tada uključivala i moju tetku Riki, živela je srećno, što možda zvuči neverovatno, ali je istinito: ljubav, podrška i sloga između njih troje i mene koja sam bila tek devojčica, izgradili su nerazrušivu osnovu našeg života. Zato bih ja uvek rekla da sam imala srećno detinjstvo, mada nisam imala ni lutku ni loptu.
U trećoj knjizi – „Smiraj dana na Balkanu”, govorite o poslednjem ratu, vremenu kada se sve raspada i sve nestaje. Činilo vam se da je to kraj svih krajeva?
Po završetku svakog od mojih romana bila sam sigurna da više ništa neću napisati. Po završetku „Smiraja dana na Balkanu” u to sam bila ubeđena. Bračni trougao u koji se Vera Korać uplela završio se nepovoljno po junakinju romana; zemlja koju je toliko volela se raspala, njen naporan posao u kome je uživala takođe, i shodno svemu tome na kraju romana njen život se gasi. Trilogija je završena nestankom poslednjeg izdanka jedne porodice – pokriven je ceo XX vek. Da, to je predstavljao kraj svih krajeva. Bar sam ja tako mislila stavljajući tačku na poslednju rečenicu romana „Smiraj dana na Balkanu”.
Da li je roman „Duhovi nad Balkanom” četvrti zglob, epilog prethodne trilogije, ili prvi tom nove trilogije?
Roman „Duhovi nad Balkanom” je i jedno i drugo. I epilog i prolog. Naime, on završava sve priče iz prve trilogije i započinje priču druge trilogije. On je kopča između dva troknjižja. Njegove četiri „epizodije” imaju fantazmagorični prizvuk, kušaju čitaočevu maštu i želju za igrarijom. Onje, za razliku od svih ostalih romana koji su postavljeni hronološki, vremenski skokovit – od daleke budućnosti do daleke prošlosti, on je stilski prepoznatljivo moj, ali različite konstrukcije. Rečju, roman u čijem sam pisanju – tom zahtevnom i zanosnom poslu – možda najviše uživala.
Zoran Radisavljević
-----------------------------------------------------------
Roman mora da priča
Nema ničeg bez priče – prva je rečenica u romanu. Bez priče, bez radnje, dakle, nema ni romana?
Oduvek sam verovala u tu postavku, a potom sam pronašla i jednu Stendalovu rečenicu koju sam upotrebila kao moto mojih romana, a koja veli „Il faut que le roman raconte” (Roman mora da priča).Naravno, svesna sam da mnoge književne struje ne dele sa mnom ovakav stav, takođe da mnogi pisci, kao i oni najveći poput Džojsa i Virdžinije Vulf, nisu Stendalovu premisu smatrali validnom, ali sve je to pitanje uverenja, to jest ukusa. I velika je sreća što se svi mi razlikujemo. Bez tih razlika, opstanak na ovoj planeti bio bi beskrajno dosadan.

30.05.04

Kada se povijest davnih vremena prenosi sa naraštaja na naraštaj ona se pretvara u legendu, legenda u mit, a mit u bajku koja je demistifikacija mita Beogradska bestseler spisateljica Gordana Kuić napisala je romane “Miris kiše na Balkanu”, “Cvat lipe na Balkanu”, “Smiraj dana na Balkanu”, “Duhovi nad Balkanom” i “Legenda o Luni Levi”. To su romani u kojima ona opisuje život sefardskih Jevreja na Balkanu. “Miris kiše na Balkanu” objavljen je u Francuskoj pod pseudonimom Ana Gord, a uskoro bi trebalo da bude objavljen i engleski prevod. O novom romanu “Bajka o Benjaminu Baruhu” Gordana Kuić, između ostalog, kaže:
- Svi moji romani su i porodične priče, ponajviše prva trilogija koju čine “Miris kiše na Balkanu”, “Cvat lipe na Balkanu” i “Smiraj dana na Balkanu”. Ova trilogija prati sudbinu porodice Salom - Korać tokom gotovo cijelog 20. vijeka, tačnije od 1914. do 1990. godine. Svojevrsnu završnicu usuda svih junaka tog prvog kruga sažela sam u roman “Duhovi nad Balkanom” čiju sam strukturu sazdala po ugledu na satirsku dramu, formu poteklu iz antičkih vremena. Satirska drama (Euripidov “Kiklop” je jedina u cjelini sačuvana) se igrala da bi razgalila gledaoce poslije dugih i teških predstava grčkih tragedija. “Duhovi nad Balkanom” se sastoje iz četiri “epizodije” od kojih posljednja govori o španskoj inkviziciji s kraja 15. vijeka i predstavlja začetak druge trilogije. Njen junak, Huan Garsija Galan de Olivares, takozvani Inkvizitor na konju, koji progoni, muči i spaljuje na lomačama Jevreje (inkvizicija je svoje žrtve spaljivala, jer je katoličkim sveštenicima bilo strogo zabranjeno da prolivaju ljudsku krv) otkriva da je i sam Jevrejin potekao iz porodice “marana”, naime pokrštenih Jevreja. Iz te epizodije nekim logičkim slijedom izrodio se moj sljedeći roman “Legenda o Luni Levi”. On obuhvata posljednji dan boravka Jevreja u Španiji poslije jednog milenijuma njihovog prisustva na Iberijskom poluostrvu, naime 31. jul 1492, njihovo putovanje na istok prema Otomanskom carstvu i njihovo naseljavanje u Istanbulu. “Bajka o Benjaminu Baruhu” prati potomke iste loze u drugoj polovini 17. vijeka kada su Sefardi već krenuli prema sjeveru i naseljavali se u Sarajevu, Beogradu i Travniku, ali i u Dubrovačkoj Republici koja je kao na oštrici noža igrala opasan ples između istoka i zapada, orijenta i oskidenta, islamskog carstva i hrišćanskih kraljevstava. Od izgona iz Španije ti Jevreji se nazivaju Sefardima, jer S’farad na hebrejskom znači zapadna zemlja, Španija. Zanimljivo je takođe da je Kristofer Kolumbo čije je porijeklo obavijeno velom tajne krenuo na svoje prvo putovanje svega nekoliko dana poslije izgona Jevreja, naime 2. avgusta 1492. godine, vjerovatno spasivši nekolicinu Jevreja o čemu piše jedan nadasve nadahnut prikaz istraživanja tog perioda Simona Vizentala u knjizi “Jedro nade”.

- Ja ne vjerujem u romane bez priče. “Roman mora da priča” kaze Stendal. Kada se povijest davnih vremena prenosi sa naraštaja na naraštaj ona se pretvara u legendu, legenda u mit, a mit u bajku koja je demistifikacija mita. Tako su “Legenda o Luni Levi” i “Bajka o Benjaminu Baruhu” dobivši svoju romanesknu formu ostale legenda i bajka, ali su istovremeno svojevrsna mješavina porodične povijesti, pikarskog, avanturističkog, istorijskog i ljubavnog romana.

* Radnja “Bajke o Benjaminu Baruhu” dešava se u bližoj i daljoj prošlosti. Pripovjedač radnje je Laura Levi - Papo. Zašto ste se opredijelili za ovakav vid pripovijedanja?

- Ono što čitalac zna, Laura ne zna: ona ne zna šta se događa sa onima koji su odvedeni u Jasenovac. A ono što Laura zna, tok sudbina svih junaka romana, to čitalac ne zna. Mislim da ta dva predznanja, t.j. neznanja kreiraju svojevrsnu tenziju i dvostruku saosjećajnost i znatiželju. Ujedno, kao i u “Legendi o Luni Levi” gdje je roman ispresijecan segmentima o potjeri za volšebno nestalim inkvizitorom, tako je i u “Bajci o Benjaminu Baruhu” noseće štivo komentarisano samokritičkim upadicama pripovjedača. U romanima od preko 500 strana smatram da su ovakve vrste prekida dobrodošle. Svakako, uporedivost svih progona (od inkvizitorskog do nacističkog), od srednjovjekovnih do modernih vremena, još je jedan razlog za ovakav pristup u konstrukciji romana “Bajka o Benjaminu Baruhu”.

* Laura Levi - Papo, Vaša tetka bila je spisateljica i istraživač sefardske baštine između dva rata u Sarajevu. Recite nam još nešto o ovoj izuzetnoj ženi.

- Laura Levi - Papo, Bohoreta, bila je jedna od rijetkih žena u tadašnjoj sarajevskoj sefardskoj zajednici koja se bavila pisanjem pozorišnih komada i poezije i istraživačkim radom na polju očuvanja sefardske baštine i tradicije. Govorila je šest jezika i bavila se prevođenjem. Kao većina sarajevskih Jevreja, porodica Levi je živjela u siromaštvu. (O tom življu, sefardskoj sirotinji, najupečatljivije pripovijeda ljekar, pisac i mag atmosfere Isak Samokovlija u njegovim vanrednim i nezaboravnim pričama). Sredstva za školovanje su nedostajala pa se obrazovanje ženske čeljadi uglavnom odvijalo u kući, od starijih znanje se prenosilo na mlađe. Bohoreta se nikad nije predavala. Samouka (osim kratkog boravka u Parizu na Alianse Francaise), neiscrpno znatiželjna, temeljita u izučavanju i uporna u težnji da prosvećuje, zabilježi i otkine od zaborava, ona je sakupljala poslovice, stare izreke, romanse, opise nošnji svojih sunarodnica kroz vjekove. Njene drame, od kojih je najpoznatija “Esterka”, uglavnom govore o svakodnevnom životu u sarajevskim baštama i avlijama gdje se okupljaju žene, majke, tetke, kćeri, i raspravljaju o tekućim događajima, nevoljama i radostima, a dok pričaju one vrijedno vezu, pletu, kuvaju slatko ili dzem i uvijek pjevaju stare romanse donesene iz Španije uz ritmične udarce defa.

Bohoreta je pisala isključivo na ladino jeziku, jevrejsko - španskom, preservantesovom španskom sačuvanom gotovo pet vjekova među raznim jezicima raznih okruženja u mnogim državama gdje su se Sefardi rasuli. Cijeloj njenoj generaciji kao i svim prethodnim, jevrejsko - španski je bio maternji jezik, dok su druge jezike (u Bohoretinom slučaju srpski, turski i njemački kada je Bosna okupirana od strane Austrougarske) učili naknadno i poznavali bolje ili slabije. Bohoretini pozorišni komadi, uglavnom jednočinke, izvodili su članovi Jevrejskog kulturnog društva “Matatja” sa ogromnim uspjehom tako da je Laura Levi - Papo bila veoma omiljena i popularna među sefardskim življem tog vremena u Sarajevu. Njena drama “Esterka” gostovala je svojevremeno i u Beogradu, a nedavno je dramska sekcija Jevrejske opštine u Beogradu “Kralj David” pod vođstvom Mije Salom postavila njenu jednočinku “La pasiensia vale muco” (“Strpljenje mnogo vredi”) na jevrejsko - španskom koji članovi trupe nijesu poznavali te im je g. Eliazar Papo, došavši iz Izraela u Beograd, svakom pojedinačno snimio tekst i dao prevod na srpski. On je takođe zasnovao svoju magistarsku tezu na radovima Laure Papo. Prisustvujući toj sjajnoj kostimiranoj predstavi nijesam mogla da se otmem utisku da je moja tetka poslije gotovo 70 godina najednom oživjela. Kao što svaki mrtav pisac na neki način oživi kada njegovo djelo čitalac uzme u ruke.

* Jedan Vaš junak kaže:”Jedini smisao poznavanja prošlosti je u predviđanju budućih nepogoda”. Možemo li izvući pouku iz svega što nam se dešavalo?

- Trebalo bi da možemo, ali je veliko pitanje, hoćemo li. Da li je ijedan narod više od jevrejskog bio spreman da izvuče zaključak na osnovu prošlosti i predvidi stradanja holokausta? Pa ipak, ta najveća tragedija u zabilježenoj istoriji završila se sa šest miliona zvjerski mučenih i ubijenih Jevreja. Jer, uprkos iskustvu svih prethodnih progona tokom dvije hiljade godina života u dijaspori niko nije mogao da predvidi ili pak zamisli u “civilizovanom” modernom dobu 20. vijeka nacističku ideju “konačnog rješenja jevrejskog pitanja”, naime, detaljnog plana uništenja doslovce svih evropskih Jevreja. Poimanje takve zamisli i njeno izvršenje trebalo bi da budu strani svakom iole normalnom ljudskom biću, a ipak su se dogodili. I u tom procesu - od zamisli do izvršenja - učestvovalo je na hiljade ljudi, od nacističkih vođa do običnih vojnika koji su, recimo, vozili autobuse - dušegupke pune žena, djece, mladića i staraca, što je potresno opisao David Albahari u romanu “Gec i Majer”.

* Pišete o prošlosti koju dobro poznajete. U kom smislu nalazite poređenje našeg današnjeg vremena sa prošlošću?

- Prošlost poznajem mnogo manje nego što bih željela. Čini mi se da se zabilježena istorija, dakle sva prošlost, zasniva na osobinama ljudske prirode. Koliko je ljudski rod napredovao u tehničkim dostignućima, toliko je, rekla bih, suštinski ostao nepromijenjen. Mržnja, ratovi, nepravde, laži, ali i ljubav, mir, pravda, istina, bore i dalje svoje bitke sa nepredvidivim ishodima. Znači, osnova je ostala ista, sve ostalo su nijanse: nekada je bila toljaga, mač ili luk i strijela, sada su kalašnjikovi, neutronske bombe i rakete. Vjerujem da čovjek mora još mnogo koraka da pređe da bi učinio značajan pomak u okviru svog bića. Možda će se to dogoditi kada odgovorimo na suštinska pitanja odakle smo, zašto jesmo i kuda idemo.

* Pripadate velikoj “porodici” sefardske književnosti čiji su pisci rasuti po mnogim zemljama. Šta vas povezuje?

- To osjećanje “porodice” me je prvi put dotaklo prošle godine na konferenciji u Parizu koja je okupila pisce i naučnike koji se bave sefardskom tematikom. Tom prilikom sam nekolicinu upoznala, a među njima i “Pobjedinog” prethodnog sagovornika g. Ričarda Zimlera, ali nažalost nijesam još pročitala njihova djela. Često je tome razlog jezik, jer svi oni pišu, kao i ja, na svojim maternjim jezicima, turskom, bugarskom, hebrejskom, portugalskom, španskom, a prevoda na engleski i srpski je malo. Pisanje na ladinu i jidišu je izumrlo u onim razmjerama u kojima je nekada postojalo, ali veoma je razvijena revitalizacija oba ova jezika i to na svjetskom nivou. Veliki centri širom svijeta za očuvanje sefardske i askenaške tradicije izdaju ozbiljne časopise na ladinu i jidišu u kojima se objavljuju brojni literarni prilozi, poezija, eseji i pripovijetke. Već pomenuti Eliazar Papo, zapravo Rajko Jajčanin(eto jednog konvertita modernog vremena upravo kao i sadašnji beogradski rabin Isak Asijel!) napisao je “megilu” o Sarajevu na ladinu koja je tek kasnije prevedena na srpski.

* Planirate li nastavak “Bajke o Benjaminu Baruhu”?

- Već dosta dugo razmišljam o završetku druge trilogije i nadam se da ću uskoro početi da pišem moj sedmi roman koji bi trebalo da ima epistolarnu formu.

Prilagođavanje, bez gubljenja identiteta

* Gdje su, po Vama, korijeni jevrejskih patnji?
- Rekla bih da je gubitak države i teritorije jedan od najvažnijih razloga jevrejskog stradanja. Jevreji su proganjani tokom dva milenijuma rasijanja, ali to i nije toliko začuđujuće, jer su mnogi narodi doživjeli slično i bivali istrijebljeni ili se asimilovali (Maje, Asteci, Vikinzi, Kelti i još mnogi drugi). Ono što je impresivno kod jevrejskog naroda je njihovo opstajanje, njihovo trajanje uprkos svim preprekama, nepodnošljivim uslovima života, pogromima i progonima. Zadivljujuća je njihova upornost, svijest o pripadnosti svom narodu, moć prilagođavanja bez gubljenja identiteta, poštovanje nasljeđa, praznika i običaja, pridržavanje propisa datih u Talmudu, očuvanje svetog jezika, hebrejskog, kao jezika molitve i svetovnih jezika, jevrejsko-španskog, ladina kod Sefarda i jidiša kod Aškenaza, Jevreja “sa sjevera” iz Njemačke, Poljske, Rusije.

Mržnja prema drugačijem

Živjeći tako dugo u raseljenju, a ostajući ono što jesu, Jevreji su izazivali mržnju - mržnju prema nepoznatom, drugačijem svijetu, vjerovanju, načinu razmišljanja, odjeći, čvrstom držanju hermetički zatvorene zajednice. Trebalo bi pročitati roman “Rob” od Isaka Baševisa Singera (jednog od posljednjih velikih pisaca koji su pisali na jidišu) da bi se bar djelimično shvatio život Jevreja u tuđem okruženju, naime u Poljskoj. Takođe je poslovična jevrejska ljubav prema životu, njihova snalažljivost i borba za održanje zajednice, borba za uspjeh, napredak i znanje.

Kaneti, Albahari, David

Što se tiče pisaca Sefarda na prvo mjesto bih stavila Elijasa Kanetija, jedinog Sefarda Nobelovca, zatim Prima Levija, A.B. Jehošuu, a kod nas od Haima Daviča koji je prvi pisao na srpskom, preko Žaka Konfina, Isaka Samokovlije do Davida Albaharija i Filipa Davida koji je mješavina Sefarda i Aškenaza. Većina poznatih američkih jevrejskih pisaca poput Sola Beloua, Filipa Rota, Bernarda Malamuda, I.B. Singera su Aškenazi.

Vujica Ognjenović

01.01.00

Večernje novosti
10.11.2002.

Sva lica sreće

?Pisani lako i jednostavno, raspričano, bez strogosti i gustine, romani Gordane Kuić uglavnom poštuju sva klasična pravila pripovedanja: obilje detalja i neposredno kazivanje kroz koja naviru raznovrsni likovi, sudbine pojedinaca i rasuti znaci prepoznatljivog vremena.? Tako je akademik Predrag Palavestra u podužoj studiji ?Jevrejski pisci u srpskoj književnosti? opisao stvaralaštvo ove spisateljice čiji su romani ?Miris kiše na Balkanu?, ?Cvat lipe na Balkanu?, ?Smiraj dana na Balkanu? i ?Duhovi na Balkanu? godinama bili bestseleri u Srbiji.Ovog puta ona je napisala i roman ?Bajka o Benjaminu Baruhu?, koji je upravo objavila ?Narodna knjiga?.
- Istorijski romani su odavno napisani, baš kao i istorija ? kaže Gordana Kuić, odgovarajući na naše pitanje ne pripadaju li njena dela odrednici da su ?istorijska?. ? Savremeni romansijer, a ja to jesam i kad odlutam u Španiju 15. veka ili Travnik, Beograd, Sarajevo i Dubrovnik iz 17, ili bilo gde u 20. veku, pa i u budućnost (kao u ?Duhovima nad Balkanom?) delimično piše romane o istoriji. Istovremeno pišem psihološke, ljubavne, tragikomične, magijske, realističke romane, i kakve sve još ne! Ovo nije teorija, ovo je životno stanje romana koje po mom osećanju nikada neće umreti uprkos teorijskim predskazanjima onih koji ne razumeju da je priča večna i da nas ona jedino brani od nepostojanja.
O tome da li nju kao spisateljicu više zanima ?udes istorije? ili humanost, kaže nam: ?LJudi su iz dubine zla u sebi stvorili istoriju, zapisao je Borislav Pekić. Za dobro, veli on, nikakav razvoj nije nužan, nikakva hronologija. Ona je potrebna zlu da se u prostoru i vremenu međusobno može odmeravati, i što je najvažnije ? ponavljati. Istorija je morfologija ljudske stranputice. Svi smo mi, međutim, u tu istoriju bačeni i u datom nam vremenu prinuđeni da je proživimo. Tako će biti sve do konačnog rešenja ljudskog pitanja. S obzirom da ono još nije na vidiku, mi, kao i naši preci i naši potomci svojim prisustvom oblikujemo kariku u lancu postojanja ne samo sopstvene loze, nego i svog naroda i ljudskog roda uopšte. Ma koliko naizgled nevažna i majušna, bez te karike ne bi bilo ni lanca. U njenom sitnom okviru nalazi se sažetak svih udesa i nesreća, ali i dobročinstva i humanosti.?
Na pitanje smatra li književno delo kao sliku stvarnosti, kao istoriju viđenu očima pisca, spisateljica nam kaže:
- Ono može da bude i jedno i drugo. Slika stvarnosti je podložna uglu posmatranja svakog pojedinca na različite načine. Da je krajem 15. veka u Španiji upitan inkvizitor da li je pravedno što se Jevreji na lomačama spaljuju, svakako bi odgovorio potvrdno . A da je upitan Jevrejin, on bi, razume se, odgovorio odrečno. Ali šta se dogodi kad se u čoveku sustignu obe krajnosti? Jedan od mojih likova, izvesni inkvizitor Garsija, najčešći progonitelj Jevreja, otkriva da je i sam poreklom Jevrejin, te napušta sve u šta je do tada verovao i pridružuje se koloni izbeglica na putu za Otomansko carstvo. Odjednom ono što je bilo pravedno i nužno, postaje grešno. Svoja nedela nesrećni Garsija dobročinstvom prema svom narodu treba nekako da iskupi. Takvi primeri su i tragični i smešni. Oni zapravo najbolje ilustruju privid čistote krvi i vere. Znači, i za pisca slika stvarnosti je samo onakva kakvom je autor sagledava, a u tu stvarnost ulazi i istorija.
Večan problem čoveka, dobro i zlo, muči i ovu spisateljicu. Šta ovi oprečni pojmovi za nju znače, kaže: ?Tema sukoba dobra i zla je neiscrpna i korišćena je od Šekspira do Dostojevskog. Na nesreću zlo, a na sreću ? dobro ? nije moguće iskoreniti. Često prilike čine ljude zlim. U ?Bajci o Benjaminu Baruhu?, nepravda i sužanjstvo su učinili Đorđa Vujičinog pljačkašem. Ipak, obasut dobrotom, on napušta svoj zločinački život i postaje drugačiji. Veliko zlo i tako retko a lako prepoznatljivo dobro svima su jasne kategorije. Mene zanima ono što je između te dve krajnosti: ni sasvim crno, ni sasvim belo, nego sivo. U sivom se većina ljudi kreće, znači u rasponu sitnih zloća i malih dobročinstava. Tu su i junaci mojih romana, svi osim travara u ?Bajci? i Blanke Salom u ?Mirisu kiše na Balkanu?. NJih dvoje su ?dobre vile?. Da, želim da verujem da i one postoje, inače kakav bih ja to bajkopisac bila??
Uveravajući je da ona ipak najradije opisuje ljude u potrazi za srećom i životom, ona nam najpre upitno odgovara:
- Nismo li svi u večnoj potrazi za srećom? Ta činjenica se kod čoveka ne menja. Razlikuje se jedino opšte, a i lično značenje, poimanja sreće. Sreća u viktorijanskoj Engleskoj, recimo, nije predstavljala isto što i u renesansnoj Italiji, kao što ni sreća za tinejxera nije ista onoj za kojom se poseže u zrelosti. Ni sreća za siromašnog nije jednaka sa onim što bogataš naziva srećom. Jevreji, možda, imaju izraženiju težnju za srećom u poređenju sa nekim drugim narodima. Oni gaje ogromnu ljubav prema životu, jer im je on tako često bivao ugrožen. Dragocenije je ono što čoveku izmiče od onoga što mu je dato. Borba za goli opstanak čini taj opstanak vrednijim i očeličuje one koji se generacijski za život bore.
A o svom životnom kredu, sagovornica kaže: ?Treba uživati u sitnim radostima, svakodnevnim povoljnostima, jer samo tako se razumno biće može radovati svaki dan.?

Moć knjige
- Od pećinskog čoveka do današnjeg, ista je borba za primat - kaže Gordana Kuić. - Neprestano se vojuje za teritorijalnu i vlastodržačku prevlast. Što se književnosti tiče, ona je slika, lični uvid u sva ljudska stanja i stremljenja. Ona je njihov rezultat, a ne njihov uzročnik. Ona može ponekad da deluje blagotvorno na čitaoce, na njihovo raspoloženje, da, povremeno izmene njihov stav, da pospeši pomirljivost ili rasplamsa borbenost, upozori, posluži za ugled, ali ne i da menja osnove ljudske prirode.

Dušan STANKOVIĆ

01.01.00

Blic
12.11.2002.

Gordana Kuić: Tragika doba se meri nedostatkom pravde. U čitavom XX veku na zemaljskoj kugli se nije ratovalo samo 15 dana! Pravda je ono što čovek očekuje od društva u kome živi. I kada to ne dobije on postaje pobunjenik

Pravda postoji samo u bajkama

Bajka je oplemenjena stvarnost obdarena zrnom pravde za kojim večno sežemo.
Tragika svakog doba sličnog sadašnjem je u nedostatku pravde - napisala je Gordana Kuić u romanu ?Bajka o Benjaminu Baruhu? koji je objavila ?Narodna knjiga?. Naime, kao i njene prethodne knjige i ovaj roman je ubrzo nakon objavljivanja osvojio čitaoce i, po raznim anketama, dospeo u sam vrh bestseler lista.

U kojoj meri je taj stav da se tragika doba meri nedostatkom pravde primenljiv danas i ovde?
- Mislim da je to primenljivo na svaki trenutak u istoriji čovečanstva, i mirnodopski i ratni. A ratova je bilo i bilo. Ne mogu tačno da se setim gde sam pročitala taj podatak, ali u svakom slučaju on glasi da je u čitavom XX veku na zemaljskoj kugli bilo samo 15 dana bez ratova. Znate, po mom uverenju pravda je ono što čovek očekuje od društva u kome živi. I kada to ne dobije on postaje pobunjenik. Kao lik Đorđa Vujičina u mom romanu. On je počeo da mrzi zbog nepravde koja je naneta njegovom ocu i bratu. A iz mržnje mogu poteći samo loše stvari.

Ali, ta njegova mržnja i kasnije dobrota kojom je obasut na neki način ga vraćaju u razumno stanje.

Na koji način?
- On shvata da ta mržnja nije nikome pomogla, ni ocu i bratu, ni nikom njemu bliskom, ni njemu, ni bilo kom drugom. Znači, stvorila je samo zlo. Iz tog zla je on izišao shvativši dobrotu ljudi koji su ga spasli i krenuo drugačijim putem. Jednostavno, preoblikovao se.

Koliko, po vašoj oceni, među našim sugrađanima ima mržnje? U kojoj meri je izražena i evidentna?
- U svim turbulentnim momentima, u bilo kojoj državi, rađa se mržnja i nepravda i, kao što se zna, isplivava sve ono najgore što postoji u ljudima. Međutim, ne treba zaboraviti da upravo u takvim prelomnim trenucima i ono što je dobro se neverovatno primećuje. Znate, u mirnim vremenima ni jedno ni drugo nije istaknuto, tada imamo sitne zloće i sitna dobročinstva.

Može li tu umetnost, konkretno književnost, bilo šta da promeni ili popravi?
- Mislim da književnost, da se ograničimo na književnost, može da bude uzor, da pospeši borbenost, da pruži uvid u ljudska stremljenja i ponašanja, da smiri... Ali ja ne verujem da književnost može u biti da promeni one osnovne ljudske osobine. Smatram da književnost nije uzročnik nego rezultat ljudskih nastojanja. I to, pre svega, kao lični pogled svakog pisca ponaosob na neku temu ili prizor. Ali, to je, dakle, uvek lični uvid. Jer, fakte možete posmatrati sa raznih strana i obasjavati ih raznim svetlima.

Vaše svetlo je bajkovito. Iz knjige u knjigu vi tim svetlom obasjavate ne baš slatku sudbinu Jevreja...
- Moja majka je sefardska Jevrejka, a otac mi je Srbin. E sad, shodno jevrejskom načinu gledanja na stvari, ja sam 100 posto Jevrejka, a po srpskim merilima ja sam 100 posto Srpkinja. Pa vi vidite šta sam?! No, šalu na stranu, moja majka je zbog svog porekla doživela silne pogrome i progone a opet je često govorila, pogotovo u starosti, da je ona srećna žena. Ona je imala taj dar da gleda na život iz lepše perspektive.

Često se govori o nekoj, uslovno rečeno, sličnoj sudbini Srba i Jevreja...
- Postoji izvesna nesrećna nit koja prati i jedan i drugi narod. Međutim, ne poznajemo mi dovoljno istoriju kada to kažemo. Pogledajmo, recimo, tragičnu nit, nit koja je postojala za jednog Indijca ili za američkog Indijanca. Ima toliko naroda koje je zadesila nesreća. Čak mislim da nesreća uopšteno prati ljudski rod i to pre svega zbog osobina koje taj ljudski rod nosi.

Vratimo se romanu ?Bajka o Benjaminu Baruhu? i odnosu između realnog života i bajke?
- Bajka je jedan način da pravda bude zadovoljena. Vidite, moji junaci nisu ni prinčevi ni princeze, ali svaki čovek može biti plemić ako je iskren pred silnima, mudar pred lukavima, postojan pred prevrtljivcima i skroman pred hvalisavcima. I tada postaje junak životne bajke.

Knjiga se, ipak, završava jednom prilično teškom kategorijom; čekanjem?
- Jeste čekanje teško. Ali, vidite, Laura Levi koja ostavlja tu bajku, odnosno priču o svojoj porodici, iskreno se nada da će joj se sinovi vratiti iz logora. Čekanje je uvek ispunjeno iskrenom nadom i zato ono nije tako teško za onoga koji čeka. Uostalom, to je prirodno, ma koliko se činilo bajkovitim, jer inače ne bismo ni čekali.

Recimo, na kraju, ko je zapravo Benjamin Baruh?
- Benjamin Baruh je kao neki dobri duh, uvek u pravom trenutku na pravom mestu. On zapravo povezuje ta četiri grada, odnosno četiri porodice u romanu. Znate, ceo ovaj svet se može posmatrati kao naličje dok je lice na drugoj strani. E, Benjamin Baruh, odnosno travar iz Travnika, je živeo lice u svetu naličja i nije delio prokletstvo onih koji veruju isključivo u stvarnost.

Važna je priča
U vreme svakovrsnih razbijanja forme romana vi ipak pišete klasične priče u jednosmernom narativnom toku i za vaše knjige se kaže da su urbana proza?

- Ima tih tendancija postmodernizma ili post-postmodernizma. I tu takođe, po mom uverenju, ima vrsnih knjiga. Međutim, moj pristup nije takav. Znate svi smo mi skloni da etiketiramo stvari i svrstavamo ih u žanrove. No, mislim da ja pišem život, a on sam po sebi sadrži sve te karakteristike, odnosno žanrove. Mi smo svi nevoljno bačeni u istorijski kontekst koji je uvek, i u ratu i u miru, koloplet žanrova. Ali, uvek se sve bazira na priči. I mislim da nikada neće usahnuti ta ljudska potreba za pričanjem, odnosno slušanjem priča.

Tatjana Njezić