Duh i život pravoslavne crkve

20.08.05 Politika

Kad se kaže crkva, onda ta reč ima dvostruko značenje, teološko i sociološko. Ona je, naime, duhovna zajednica (živih i mrtvih), ali i društvena ustanova. Sveta, ali i svetovna, u isti čas. Duh crkve je božanski, telo je ljudsko. Velečasni Andrija Kopilović, sa kojim sam imao čast da se sretnem pre izvesnog vremena, reče: „Ako bi crkva bila samo društvena ustanova, ljudi bi je već razorili. Ali pošto ona počiva na temelju koji je božanski, i koga nikakvi istorijski vetrovi ne mogu da oduvaju, to se ona već dve hiljade godina održala uprkos svim olujama”. Crkva, putnica i saputnica, slična lađi na otvorenom i uznemirenom moru, plovi kroz vreme, u pravcu večnosti.

Crkva je uvek u opasnosti, ali deluje bez prestanka, širom zemaljskog šara. Ona je iskusna i oprezna, i, kao i svi starci, opire se odlasku. Neko, ne znam više ko, divno veli: „Kad neka crkva umire, malo neba nestaje sa zemlje”.

Veličina pravoslavlja

Ernst Benc, vrsni istoričar istočne i zapadne crkve, sa oduševljenjem ističe: „Unutar današnjeg hrišćanstva pravoslavlje svetli jedinstvenom veličinom. NJegova veličina se sastoji u tome da je verno sačuvalo starocrkvenu pravovernost. Ovo važi za sva životna područja. Osnovne ideje pravoslavne istine izlažu se moleći pred Bogom i pred zajednicom koja moli” (s. 205). Bogosluženje reči i bogosluženje svetih tajni srasli su jedno sa drugim, razdvajanje učenja od obreda ovde nije izvršeno. Očuvanje izvorne hrišćanske vere mora da zadivi svakoga ko je upoznat sa ogromnim istorijskim nevoljama kojima je bila izložena pravoslavna crkva. Uprkos tome, ona je očuvala obeležje univerzalizma, lepote, radosti, klicanja i spasenja za sve i svakoga, uključujući i biljni i životinjski svet.

S tim u vezi Benc upozorava da se u pravoslavnoj crkvi očuvala ekumenska svest, koja se ne temelji toliko na pravnoj ideji, koliko na mističnom iskustvu: poruka mistika je emocionalna, i zato univerzalno razumljiva, premašujući sve društvene, političke i kulturne granice. „Nijedna crkva nije tokom cele svoje istorije sa takvim žarom i sa takvom verom u svojim crkvenim molitvama održavala budnom molbu za jedinstvom crkve, kao što je to bio slučaj sa pravoslavnom crkvom”. (s. 193). U znaku prevlasti Jovanovog hrišćanstva najsnažnije se razvila hrišćanska etika ljubavi (s. 147) utemeljena na činjenici da su svi ljudi stvoreni prema božjem liku i da su svi braća i sestre. „Postanimo svetlo na praznik naroda. Zagrlimo se” (s. 148).

Ali iz ovog dogmatskog stava nije sledio veliki uticaj na uobličavanje društvenih odnosa pravoslavnih naroda i njihovu odgovornost. Iz krila crkve nisu se čuli pozivi za rešavanje gorućih društvenih kriza ni predlozi za drukčiji način ponašanja (s. 149), što u zapadnom hrišćanstvu nije bio slučaj, gde su nosioci društvene i duhovne obnove uglavnom bili svesni hrišćani iz slobodne crkve.

Učešće pravoslavnih crkava obogaćuje ekumenski pokret (s. 197) – pokret za zajedništvom svih hrišćana i njihovih crkava – tako da se sjedini „zapadno i istočno ulje u jednom plamenu sveće”, ali je još uvek prisutno nepoverenje prema njemu, jer pravoslavci drže da je to više taktika i diplomatija nego način stvarnog razumevanja i zbližavanja. „Za njegovu procenu treba imati u vidu da između pravoslavaca i rimske crkve stoji nesavladana prošlost duga hiljadu petsto godina, čiji sukobi sežu do danas” (s. 198). Pravoslavne crkve još nisu prevazišle svoju staru antilatinsku odbojnost (s. 200), a time i prepreku za istinski susret sa drugačijim oblicima obožavanja. Ako još ne može biti reči o jedinstvu, može o saradnji; ako nije moguće ujedinjenje, onda je moguće pomirenje. Dijalog sestrinskih crkava ne podrazumeva samo da se one dobro razumeju, nego i da jedna drugoj oproste i zaborave stare uvrede.

Slabosti pravoslavlja

Prvi izvor opasnosti za provoslavlje bio je i ostaje brak između crkve i države. Ako je državi brak sa crkvom uglavnom koristio, onda je crkvi brak sa državom uglavnom štetio, jer je ona pomalo gubila svoj identitet: jači pobeđuje pravednoga! Drugim rečima, crkva je uvek činila greške i grehove kada se u toj meri poistovećivala sa državom da se gubila razlika između svetih potreba crkve i svetovnih interesa države. Jer bitno u crkvi nije ono što je slično sa drugim ustanovama, nego ono što je razlikuje od njih. Prema načelu simfonije, harmonije ili uzajamne saglasnosti, država i crkva su dve ustanove koje zavise jedna od druge, ali nisu nadređene jedna drugoj, već sarađuju na bitnim pitanjima: crkva deluje u duhovnom a država u političkom životu! Vladar je zaštitnik crkve, crkveni poglavar čuvar vere.

Tradicionalni savez crkve i države, svetog i svetovnog, kroz dugi niz vekova ruske istorije, simbolički je prikazan pomoću ikone i sekire: ikona znači veru a sekira politiku. Tako je, na primer, jeretik bio ne samo otpadnik od crkve nego i neprijatelj države. Trebalo je da načelo simfonije služi potrebama crkve i interesima države, ali je istorijsko iskustvo pokazalo da je to bio više brak iz računa nego iz ljubavi: glava i telo društva uzajamno se varaju! Ideal duhovnog vladara nikada nije postao stvarnost: vlast mača bila je jača od moći ljubavi!

Druga opasnost po pravoslavlje je crkveni nacionalizam ili filetizam – kada nacionalni egoizam nadjača ekumensku svest o zajedništvu. E. Benc ističe: „U nacionalnim svađama balkanskih naroda pravoslavna crkva retko kada se pokazala kao duhovna veza ujedinjenja, koja bi bila dovoljno snažna da spreči strahotna, često ponavljana krvava rešenja ovih sukoba”. Ovo vredi i za druge verske zajednice na ovim prostorima, jer su i ovde versko i nacionalno psihološki i ideološki povezani u svesti i podsvesti vernika: nacionalno je postalo sveto a sveto nacionalno!

U sve tri vere ideja religioznog spasenja razumela se kao ideologija nacionalnog oslobođenja. Zato su one u kriznim vremenima više fanatične nego racionalne, više nacionalne nego univerzalne. Otuđivale su se od svoga poslanja, to jest od svoje suštine, jer su branile „zakone za rođene, umesto za preporođene” (s. 208).

Treću opasnost po pravoslavnu crkvu Benc vidi u osamostaljivanju liturgije, jer ova može da postane oklop u koji se crkva povlači kao kornjača i samo retko izvlači glavu (s. 209). Ova opasnost raste sa političkim napetostima u društvu i državi. S jedne strane osamostaljivanje ima pozitivan predznak, jer onemogućava uplitanje države u duhovne slobode crkve, a sa druge strane zatvaranje u sebe sprečava uticaj crkve na duhovno i moralno uobličavanje hrišćanskog načina života u društvu i državi.

Četvrta opasnost blisko je povezana sa ovom trećom: napuštanje ovoga sveta i prepuštanje onostranom svetu. Pravoslavna mistika okreće se od bližnjega prema nebeskim visinama, gde bližnji blede i nestaju ispred očiju monaha, pri doživljaju nebeskog venčanja. On nije čovek racionalne dogme, već čovek mističnog iskustva. Ne čita i ne piše teološke rasprave već se udubljuje u sebe! M. Jursenar divno veli: načinio je od svog života tišinu u kojoj nije trebalo da se čuje ništa do molitve. Kaže se da je monah oltar sa koga se upućuju molitve čiste kao božje suze: crkva ne može biti potpuna i čista bez monaha! Tako se pravoslavlje sa jedne strane udaljuje od sveta kroz monašku (isihastičku) veru, a sa druge strane suviše se približava svetu kroz crkvenu organizaciju.

Istorija crkve

Ako pravoslavna verska tradicija drži da su mistično iskustvo, isihazam i obred nadmoćni razumu, filozofiji i nauci, onda ona nije dovoljno spremna i otvorena za strpljiv i trpeljiv dijalog sa verskim tradicijama koje imaju razvijenu racionalnu teologiju, filozofiju i nauku. Benc ističe da pravoslavni manastiri uglavnom nisu bili središta nauke i filozofije, nego mesta molitve i tihovanja. Ovde je prikladno navesti misao arapskog mudraca Averoesa: „Zabraniti filozofiju pod izgovorom da može vernike udaljiti od Alaha je kao zabraniti žednome vodu pod izgovorom da se može utopiti”.

E. Benc drži da ove slabosti pravoslavne vere nisu nesavladive i da pravoslavlje ima unutrašnje snage da ih otklanja. Prva slabost može se umanjiti okretanjem crkve hrišćanskom oblikovanju sveta, druga slabost se iskorenjuje aktivnijim učestvovanjem u ekumenskom pokretu, treću slabost moguće je pobediti obnovom propovedi, a četvrtu uključivanjem pravoslavnih vernika u društveni život, u kome oni neće biti ni isposnici ni mučenici, nego ravnopravni učesnici u drami postojanja.

Pisac ove sjajne knjige, koji za sebe kaže da je „jadni profesor istorije crkve”, a u stvari je jedan od najvećih teologa prošlog veka, znalački pokazuje i dokazuje kako se pravoslavna duhovnost izražava kroz ikonu, hram, pojanje, moralne vrednosti i norme, dogmu, ustav i crkveno pravo, političke ideje i monaštvo, ukratko, kroz pravoslavnu kulturu. Premda je ova knjiga stara (objavljena pre skoro 50 godina), ona nije zastarela. Vredna teološka, filozofska, naučna i umetnička dela večno su mlada, trajno zeleno drveće spoznaje, cvetovi duha koji ne venu, i koji deluju onoga trena kada im se približi radoznali duh.

Đuro ŠUŠNJIĆ