01.01.00
Politika
02.09.2000.
Filozofija i društvo
Obračun sa zabludama
U svojoj najnovijoj knjizi "Društvena misao na granici milenijuma", u izdanju Službenog lista SRJ, Mihailo Marković postavlja pitanja, i to baš ona životna, u horizontu naše, evropske i svetske današnjice, dajući na mnoga od njih i pouzdane odgovore
Na pitanje kakva budućnost očekuje filozofiju, Gadamer je nedavno odgovorio da filozofi danas nisu mnogo prisutni, štaviše sve su odsutniji; postavljaju malo pitanja, malo pitanja o životu, odgovore, veli, skoro i ne daju.
Najnovija knjiga Mihaila Markovića, koju upravo listamo, i ne jedina, ne ide u prilog tvrdnji nemačkog filozofa: naš filozof je i te kako prisutan, a postavlja i pitanja i to baš ona životna u horizontu naše, evropske i svetske današnjice, dajući na mnoga od njih i pouzdane odgovore. Ovi nas, opet, uveravaju da su naši problemi tako veliki, a njihovi koreni tako duboki da nam je za njihovo razumevanje filozofija danas potrebnija nego ikada, naravno, ukoliko prema njoj nismo suviše sumnjičavi, i ona se na izazovima suočava nalazeći u tome podsticaj.
Knjigu sačinjavaju četiri dela od kojih svaki nosi više naslova i podnaslova: od filozofskih, socioloških i ekonomskih, sve do pretežno političkih eseja napisanih tokom devedesetih godina za naš narod i za svet u celini u izuzetno lošem vremenu. Dominiraju rasprave i eseji poput onih o današnjem smislu filozofije prakse, o smislu istorijskih zbivanja i odgovornosti istoričara, o smislu stvaranja Jugoslavije, o protivrečnostima evropske civilizacije, o fašizmu i novom svetskom poretku, o smislu globalizacije i sl. Očito da svaka politička inovacija tangira i filozofe, jer svaka politička odluka trebalo bi da bude podređena nekim novostvorenim normama i principima.
Čovečanstvo usredsređeno na kapital
Upirući pogled u bližu ili dalju budućnost, Marković vidi glavna zla s kojima ćemo se susretati u težnji za globalnom vladavinom, u ideološkom licemerju kojim se taj neograničeni egoizam i diktatura predviđaju, pa u kvantitativnoj paradigmi društvenog razvoja koja preti da bespovratno iscrpi i zagadi prirodnu sredinu, te u prinudnoj privatizaciji koja obezvređuje kolektivne napore u prošlosti i teži da poveća neželjene socijalne nejednakosti. Jedini spas od svega toga mogao bi se potražiti, misli naš autor, u zameni kvantitativne paradigme kvalitativnom, u kvalitetu života, u razvoju stvaralaštva i zadovoljenju kulturnih i psiholoških potreba; pri tom sa žaljenjem ističe da "stvari ne idu spontano u tom pravcu", te da je zato sudbina ove civilizacije i čovečanstva u celini u ovom času vrlo problematična i neizvesna.
Tačno, sve nas nose struje koje je teško i razumeti, a kamoli njima ovladati. U nedostatku socijalne imaginacije ni za jednu kreativnu utopijsku dimenziju, naivno je očekivati da ćemo u neodređenoj budućnosti svi imati više svega; niko pametan više ne misli da će nas neka "nevidljiva ruka" nepogrešivo odvesti u raj u kome će biti podmirene sve naše potrebe i uklonjeni svi konflikti. Neko je već lucidno primetio: kada je sloboda osvojena, liberali više ne znaju šta s njom da rade. Preterani individualizam, preveliko nadmetanje i premalo saradnje ozbiljno prete današnjem svetu; ljudi su toliko sebično zaokupljeni svojim stvarima da poklanjaju malo pažnje onome što nadilazi lični nivo. Sve postaje interes, sve je postalo borba za materijalna dobra; ideal modernog sveta je imati, a ne biti. Čitavo čovečanstvo usredsredilo se na ono što nikad nije smelo da bude cilj - kapital; kapital određuje ideologije, politike i ponašanja svih država i naroda; svet počiva na interesima koje strastveno brani.
Moralno i političko
Pri tom laskamo sebi da smo razumna i moralna bića, zaboravljajući da u svemu što je ljudsko postoji i najbolja i najgora strana; da su među državnicima, očito, moralne aspiracije uvek odstupale u korist političkih ciljeva, te da je, kako Marković tačno primećuje, "korupcija najveće moralno zlo današnjeg sveta". Uviđa i to da je ova civilizacija opterećena tehnologijom i njenom hegemonijom. Progres se bez sumnje nastavlja, ali s posledicama koje se prethodno nisu mogle predvideti; njeni darovi nas, doduše, obogaćuju, ali i stvaraju duhovnu nesigurnost. Ne bi trebalo da se izgubimo u mehaničkom toku tehnološke stihije, već da ga uskladimo sa zahtevima ljudske duše, da se nađe način njegove upotrebe u svrhe dobrog, sreće, zdravlja.
To je, naravno, lako reći ali kako da se to postigne ako je danas gotovo ukinuta granica između dobra i zla, laži i istine; ako se nikad nije toliko govorilo o demokratiji i ljudskim pravima, a nikad bilo više licemerja i nasilja. Iz Markovićevih tekstova to ubedljivo sledi: da laž i nasilje uzajamno žive u najprirodnijoj vezi, pokazuju kako se nasilje (NATO) može pokriti samo lažima, a laž može održavati samo nasiljem. Uz to i nezaobilazno pitanje: Koliko je uopšte moguće urediti ovaj svet da se u njemu može živeti dostojanstveno i u skladu sa istinom i, na kraju, koliko to zavisi od nas samih. Staro, neumoljivo pitanje danas se, izgleda, vraća u svoj njegovoj oštrini: koji je naš cilj? Je li moguće da nas je naš instinkt opstanka prestao motivisati? Nismo li više dosadili i bogu i ljudima s pitanjem koliko će rat još dugo ostati neprikosnovena krunska metafora vaskolike apsurdnosti ljudskog života, u kome se između dva rešenja uvek bira ono u kome ima manje logike i smisla, a više mogućnosti za rušenje i ubijanje?
Dve osnovne vrednosti
Svi vidimo i to da plaćamo previsoku cenu za modernizaciju i automatizaciju kojih nećemo da se odreknemo; nije li krajnje vreme da ograničimo naše želje i zahteve, da potčinimo naše interese moralnim kriterijumima. Znamo, doduše, koliko je teško samog sebe dovesti do žrtve i odricanja; ne pristanemo li na to najgori aspekti ljudske prirode mogli bi da pokažu svoje zube.
Sve je to manje-više implicirano u kontekstu Markovićevih razmatranja koja, očito, slede kritički filozofski metod čije su bitne oznake povezivanje znanja i morala, nauke i etike, jedinstvo teorije i prakse; i dalje je ostao u uverenju da ne sme da služi nikome osim moralnim vrednostima koje sam postavlja pred sebe, i da ono što kao filozof duguje čitaocu i javnosti jeste intelektualna iskrenost. Uz to, dobro znajući, daleko od svake metafizike, da se naša sudbina odlučuje na bojnom polju po kome se krećemo i igramo razne igre, Mihailo Marković, kakav takav je - hrabar i nepotkupljiv - već više od pola stoleća bespoštedno se obračunava sa zabludama i predrasudama kako svog tako i svih vremena naše istorije.
Sve se to, pored ranijih, tako dobro vidi i iz njegovih najnovijih političkih eseja koji najčešće objedinjuju lokalno i univerzalno, kosmopolitsko i nacionalno. Svet više nije bipolaran, ali stoga nije postao manje komplikovan, razuđen i protivrečan. U tom "novom svetskom neredu" autonomija i solidarnost trebalo bi, moralo bi da budu dve osnovne komplementarne vrednosti; kao osnovna mera svih drugih vrednosti ove dve do sada nijedna filozofija nije mogla da ospori.
Kapitalizam, misli naš filozof, bez rasta i transformacije moralnih vrednosti na kojima danas počiva nema budućnosti. No, kakva će biti budućnost sveta, to niko od nas zacelo ne zna; izvesno je samo to da se sloboda nikad neće moći večno garantovati niti u situaciji da joj neće biti potrebna stalna budnost i volja da bude štićena. Napredak nije upisan u zvezdama, i iluzorno je očekivati da će se spokoj i sloboda spustiti na našu planetu, i da će nam biti tako lako dodeljeni. Ono što je u ovom času više nego jasno jeste to da ćemo, već od sutra, morati ulagati sve više napora, truda i novca da bismo nadoknadili ne male štete koje smo sami sebi učinili; suzbiti ekološku katastrofu, kontrolisati tehnološku ekspanziju, boriti se sa demografskim problemom. Težina dosuđenog nam zadatka je, očito, velika i prilično je neizvesno kako će budućnost proceniti naša nastojanja.
Risto TUBIĆ
