01.01.00
Recoktobar 1996POGLED KROZ ODSKRINUTA VRATA Izbor prica Hulia Kortasara Drugo putovanje, u prevodu Aleksandre Mancic Milic, omogucava da se iz jednog odredjenog ugla sagleda delo ovog argentinskog pisca, jer je osnovni kriterijum odabiranja prica - prisustvo fantastike. Iz osam zbirki koje je Kortasar objavio za zivota uvrscene su, kako u pogovoru kaze A. Mancic Milic, one u kojima je "(...) fantasticno, ili tacnije, Kortasarovo fantasticno, najizrazitije". Fokusiranje na "Kortasarovo fantasticno" ovim izborom prica dobija usmerenje i cinjenicom da su u knjizi prisutna i tri znacajna Kortasarova teksta o fantasticnom: "O osecanju za fantasticno", "O kratkoj prici i njenoj okolini" i "Beleske o gotskoj knjizevnosti u Rio de la Plati". Zato razmisljanje o prirodi fantastike kod Kortasara dobija dva osnovna pravca - u odnosu prema piscevim komentarima i tvrdnjama, i u odnosu prema samim pricama. Kortasarovi tekstovi o fantasticnom i o kratkoj prici predstavljaju najpre eksplikaciju sopstvenog iskustva, licnog pogleda na fenomen stvaranja i uoblicavanja, i ne teze da budu zasnivanje neke teorije fantasticn og. Stoga su ovi tekstovi veoma instruktivni u delimicnom osvetljavanju pisceve knjizevne "radionice", njegovog specificnog stava prema prirodi fantastike I svom sopstvenom odnosu prema njoj. U tekstu "O kratkoj prici i njenoj okolini" Kortasar daje kratke napomene o fantasticnim pricama. Fantasticno je sa jedne strane nostalgija, koja "(...) deluje kao predah u sturoj neumoljivoj opsadi koju determinizam dize oko coveka". Ona je covekova nostalgija za trenutkom kada je on "(...) sam covek i ono neocekivano, sam covek I trenutak u kojem se vrata koja su pre i posle toga vodila u predvorje odskrinu polako kako bi nas pustila da vidimo livadu na kojoj rze jednorog". Sa druge strane, Kortasar izdvaja osnovni zahtev fantasticne price: obican razvoj vremena. Pisac to ovako formulise: "Samo trenutna promena u okviru redovnog odaje fantasticno, ali neophodno je da ono sto je izuzetno postane i pravilo ne pomerajuci uobicajene strukture u koje se uvuklo." U istom tekstu Kortasar govori i o nacinu nastanka kratkih prica, koji podrazumeva halucinantno, nesvakidasnje stanje, stanje u kojem se pisac bori sa "bezoblicnom masom bez reci", "crnom masom", "ogromnim ugruskom" .U deliricnom okrsaju, koji podrazumeva hvatanje te mase i njeno pretvaranje u reci, pisac stvara pricu, koja postaje objektivna, racionalizovana tvorevina, koja je daleko odvojena od svog tvorca. Takvo stvaranje, govori Kortasar, podseca na skidanje sa vrata neke strasne zveri, kao da je pisac jedva docekao da se tog uzasnog stvorenja najzad oslobodi. Ove tri napomene, tri teze, prihvatamo kao vredne putokaze za putovanje kroz Kortasarove fantasticne price. One svakako predstavljaju verbalno, knjizevno ovaplocenje piscevih stavova, konkretni umetnicki izraz njegovih stanovista. Pored toga, citajuci Kortasarove price primecujemo prisustvo jos jednog elementa koji korespondira sa navedenim stavovima. Fantasticno je u njima neraskidivi deo ispripovedanog, ono se ne pojavljuje iznenada i ne nestaje, ono zivi zajedno sa stvarnoscu. Ono je postojana, neunistiva pukotina na povrsini stvarnosti koja omogucava da se covek zagnjuri u ono drugo.U ovim pricama, u osnovi, nema kolebanja u tumacenju dogadjaja, nema onog fantasticnog koje je Todorov odredio kao neodlucnost izmedju dva odgovora sa podjednako brojnim dokazima - da li je ta neobicnost deo stvarnosti, koja se moze racionalno objasniti, ili je ta tajna sastavni deo sveta. Iako bi se po ovome moglo tvrditi da Kortasarove price vise naginju cudesnom, i da se uklapaju u koncepciju C. Todorova, skloni smo da tvrdimo da postoji jedna diskretna, ali znacajna razlika. Svakodnevica i dalje postoji, cvrsta, nepromenjena, relativno stabilna. Fantasticno, neobicno, zastrasujuce zivi pored nje, predstavlja tajanstvene crne rupe koje uvlace ljude, koje im odredjuju sudbinu. Zato je ono obicno, realno, svakidasnje, cvrsto I jasno utemeljeno kod Kortasara, a ti neobjasnjivi prekidi su tacke koje, kao neka opasna polja, vrebaju. One su, u skladu sa navedenim Kortasarovim stavovima, postale pravilo, izuzetno i nesvakidasnje, ali pre svega stalno. Osim toga one predstavljaju i ona odskrinuta vrata kroz koja, kako pisac govori, mozemo da vidimo jednoroga. One pruzaju ambivalentno zadovoljstvo vidjenja neceg strasnog i uzbudljivog. Takvo susedstvo obicnog i neobicnog veoma je izrazito u prici "Zverinjak", u kojoj jedno volsebno postojanje tigra, nikada vidjenog, ali uvek prisutnog, ne ometa zivot. Tigar je opasna, divlja provalija koju su ljudi prihvatili i navikli da je zaobilaze. Toje vrebajuca smrt koja se moze podneti, ali postaje sudbonosna tek ako je covek takvom nacini. U "Zverinjaku" ljudi su ti koji uslovljavaju propast, oni sami, sa svojim zapletenim i nedorecenim odnosima, upotpunjavaju taj bestijarij ciji je tigar samo jedan deo. U prici "Pismo jednoj gospodjici u Parizu" covek koji je uvucen u vrtlog crne rupe, i nepovratno je obelezen njom, uzaludno pokusava da pomiri dva sveta - zivotinjski, divlji, zeciji, i onaj uredjeni, gradjanski. Ovde pojedinac, koji je prekoracio granicu, potpuno prihvata svoj novi, neobjasnjivi oblik postojanja, i ne trudi se da dokona njegove uzroke. Svoj zivot on prilagodjava novom stanju, i problem nastaje onda kada zeli da to sakrije od drugih. I u drugim pricama vidljiva je ta neraskidiva veza, u smislu naporednosti, izmedju drugacijeg i obicnog. Covek, koji je dodirnuo tu neslucenu i nepoznatu dimenziju, ne moze protiv nje da se bori, ne moze da je savlada, a retko, ili nikad, moze od nje dapobegne. Brat i sestra iz price "Zaposednuta kuca" mogu da pobegnu od opasnosti sa mo ako zauvek ostave ono sto imaju. U ovoj prici je upravo iskazano da je to strasno, onostrano, ono sto nije od ovog s veta, neumoljivo prisutno: "Zastali smo da oslusnemo sumove i jasno smo razabrali da se cuju sa ove strane hrastovih vrata (...)". Tako i u pricama "Sastanak sa crvenim kruzokom" i "Zapis u beleznici", kao i u prici "Uputstvo za Dzona Hauela", pojedinac je slucajno, donekle svojevoljno ili cak nasilno, ali u svakom slucaju bespovratno, uvucen u vrtlog u kojem se naziru obrisi neke strasne, nepojmljive organizacije. Njen smisao ostaje nedokuciv, i nikako ne bi bilo korisno pokusavati da se njihov opis kod Kortasara objasnjava, tumaci, kao da je rec o alegoriji. Te grupe jedinki (ljudskih?) spadaju u isti onaj svet koji se javlja i u ostalim pricama, svet drugi, drugaciji, strasan ali i neprikosnoven. Ponekad je taj drugaciji, krajnje nejasan svet vidljiv i vecem broju pojedinaca, oni ga posmatraju, zacudjeno ili naviknuto, ali ne uspevaju da ga protumace. U prici "Severove faze" citava grupa ljudi posmatra sta se desava sa jednim covekom u toku jedne noci. Nista, medjutim, nije objasnjeno i sam pokusaj objasnjenja izgleda bespredmetno. Pripovedac zato kaze: "(...) stvari su stajale tako u svojoj apsolutnoj sadasnjosti, onako kako su se dogadjale." Koliko je jasna i neprelazna granica izmedju dva sveta, da najmanji dodir sa tim bunarima cudesnog neminovno povlaci coveka ka strasnim dubinama, pokazuju i price "Idol Kiklada" i "Drugo putovanje". U prvoj, covek kasno shvata koliko je duboko zagazio u prostore izvan stvarnosti i koliko je obuzet pradavnim, magicnim i iskonskim koje ga uvlaci u sebe. Junak druge price je donekle svestan podrucja u kome se nasao, opterecujuceg stanja u kojem neminovno postaje neko drugi, i ciju sudbinu ispunjava, ali ne postoji ni najmanja mogucnost da se otrgne od tog puta ciji kraj dobro zna. Susret sa neobjasnjivim ponekad ne mora biti neposredan. Moze se izmedju coveka i cudnovatog ispreciti neka prepreka, ali I tada se to neocekivano nepovratno urezuje u covekovu svest i odredjuje njegov zivot. U "Zagradjenim vratima", kao i u "Prici sa crnim udovicama" govori se o neobicnim zvukovima, glasovima, koje junaci slusaju kroz zidove i koje uzalud pokusavaju da objasne na racionalan nacin. Ali dok hotelski gost iz prve price postaje na kraju potpuno i neraskidivo povezan za decijim placem, zene iz druge price su i pre dolaska na mesto, gde ce pazljivo osluskivati glasove, bile upletene u strasne i cudne odnose, i pre toga su presle bezbednu granicu, te ovaj novi susret samo znaci nastavak zapocetog puta. Takav kontinuitet, koji znaci da je pojedinac odavno zahvacen onostranim i da samo treba da prodje izvesno vreme, odnosno da se dogodi nesto pa da on konacno postane svestan svog drugacijeg polozaja, opisan je u prici "Mamina pisma". Ma koliko se trudio da ono uznemiravajuce svede na razumljivo, junak se na kraju prepusta svom polozaju, zivotu u kome je nemilosrdno, gotovo opipljivo, prisutno umrlo bice. U pojedinim pricama je osnovna koncepcija donekle modifikovana. Ne nailazi covek na opasnu i stravicnu pukotinu, specificno "minsko polje" onostranog, vec taj uzas obuzima same ljude, pokrece velike mase i oni se krecu noseni nekom prevelikom silom, za koju nije dovoljno reci da je rec o preteranosti. U prici "Menade"masa slusalaca razgoropadjeno, nezaustavljivo u svom natprirodnom odusevljenju, zivotinjski nasrce na obozavanog Maestra i njegov orkestar. Sa druge strane, u prici "Toliko volimo Glendu" obozavaoci jedne glumice otvaraju citavu laboratoriju u kojoj menjaju njene filmove koji im se cine manje uspelim. Da bi njeno delo sacuvali od nesavrsenstva, u trenutku kada glumica odluci da se vrati snimanju filmova, taj fantasticni kruzok resi da je ubije, pokazujuci na taj izopaceni nacin koliko je voli. Ako bismo za kraj pokusali za uocimo vezu izmedju ovih prica i drugih Kortasarovih dela, morali bismo da primetimo da je sam pisac, dosledno sebi, tu vezu ostvario u prici koja je takodje svrtana u Drugo putovanje. "Boca u moru" sa podnaslovom "Epilog za jednu pricu" je literarni i, ponovo, fantasticni most izmedju price o Glendi i Kortasarovog romana Skolice. Veze su nadnaravne, tajnovite, halucinantne. Fikcija i stvarnost se neraskidivo povezuju, i poruke mogu biti shvacene kao imaginarne samo do izvesne granice, jer ostaje materijalni dokaz o njima - Kortasarov veliki roman. Kortasar je ovom pricom, koja je najdostojnija da zatvori ovakvu knjigu, upleo jos jednu nit fantasticnog. Ona otvara poglavlje o stvaranju, i u njega, kao sto se od Kortasara i moglo ocekivati, umece fantasticno, ali ne samo kao strasnu provaliju, vec kao prolaz kroz koji se naslucuju I predivne pojave. Vrata o kojima Kortasar govori, kroz koja mozemo da vidimo "livadu na kojoj rze jednorog" otvorena su, dakle, fantastikom. Ona su opet sasvim bliska vratima kroz koja se moze videti i put do neba ili se moze saznati kako se preplivavaju metafizicke reke. Nenad Milosevic
