Drevni dečak

22.08.04

Ima li za mladog pesnika lepšeg ulaska u književnost od dobijanja Brankove nagrade. Ovo tradicionalno priznanje, koje Društvo književnika Vojvodine dodeljuje za prvu pesničku zbirku pesnicima do 29 godina starosti, ponela je za 2003. godinu Ivana Velimirac. Rođena je 1976. godine u Beogradu, a diplomirala na Filološkom fakultetu, na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti. Sada je na postdiplomskim studijama na istom fakultetu sa magistarskom tezom o neizvesnom žanru. Nagrađenu knjigu “«Drevni dečak»” objavila je Književna opština iz Vršca, a kritika je već izrekla visoko mišljenje o dometima ovog pevanja.
Vaša prva knjiga, ovenčana Brankovom nagradom, već od naslova kao da teži za sučeljavanjem mita (drevni) i savremenosti (dečak). Kako ste prišli tom pogledu unazad? Koliko su, pre svega, grčki mitovi inspirativni za današnjeg, mladog pesnika?
- Ili pogledu unapred... Kontradiktoran spoj drevnog i dečačkog prilazi čitaocu iz drevnosti govora koji nose terete svih ranijih uobličavanja, koji svoj nomadizam ispisuje po tekstualnim predelima, po književnim trpezama. Ništa ne pišemo sami, niti prvi, niti iz mladosti; ono što je dečačko, što je uvek već mlado – to je viđenje, sudar i ustreptalost pri izgovaranju rečenica koje su već bile fragmenti nečijih rečenica, pogled unapred koji gleda u neizvesno, u beskrajne kombinacije značenja koje izrastaju na tom neizvesnom tlu jedine izvesnosti... Mitovi nisu samo grčki, mitovi su opšti, ali mit u ovom slučaju nije tema, nije siže, pa ni citat. Mit je aluzija, prelomljen obris onoga što je lično, vaše i moje, svačije...

Apokrifna poema

U obrazloženju žirija ističe se poznavanje kulture i klasična kulturna paradigma koja igra vrlo važnu ulogu u vašoj poeziji. Kakav je uopšte vaš odnos prema tradiciji i gde ste tražili duhovne uzore i pretke? Ko je rekao T. S. Eliot...
- Drago mi je što je u obrazloženju žirija i zapažanje da je reč o ,,apokrifnoj poemi”, dakle osmišljenoj celini, a ne zbirci. A kad je reč o klasičnoj kulturi i njenoj ulozi – ne mora se tako čitati. Ne morate znati ni mitove, ni Eliota. Čak ako znate mitove i Eliota, može se desiti da vam nešto drugo izmakne, ili da se odveć predate dešifrovanju aluzija koji vam zagluše osećaj za čulno, za ritam, za slast vrenja i grožđanog soka poezije. Moj odnos prema tradiciji? Samo jedna reč: kontradiktoran. I komentar: tako je neophodno. Nisu mi važni samo pesnici u poeziji, već i pesnici u prozi, pesnici u teoriji, pesnici u drugim umetnostima.
Savremena poezija kao da je došla do velikog raskršća, raskršća metafore. S jedne strane su fakta, a sa druge ispovest. Kombinacija je bezbroj. Uistinu na koji način pisati? Kako se kretati između bića i stvari?
- Uvek taj pogled unazad/unapred misli da je na jako važnoj i presudnoj raskrsnici. Ne čini mi se da smo na raskršću, bar ne na nekom većem nego što su na njima bili drugi. To je kompleks svake sadašnjice suviše zabrinute za sebe. Sve ostalo su samo bezbrojni izukrštani putevi i kretanje. U najvećoj slobodi.
Pripadate najmlađoj generaciji naših pesnika. Može li se uopšte govoriti o nekoj zajedničkoj poetici, pogledu na svet, ili svako osvaja svoj Ararat?
- Svakom svoj Ararat ili Vavilon, Sodoma ili Gomora, pustinje ili vrtovi... Nadam se da postmoderna i post-postmoderna paradigma koja se mora osetiti u tzv. generacijskom uopštavanju, neće navoditi kritičare samo na to da se vežbaju u egzorcizmima pred postmodernim demonom.

Montenjevski esej

Pored poezije pišete i prozu, eseje, sve na granicama žanrova... I vaša magistarska teza ima za temu neizvesni žanr. O čemu se tu, ukratko, radi?
- Poeziju već pišem na granici poezije, eseja, poezije u prozi, teorijske poetizacije... Ne verujem u izvesnost žanrova. Uvek kada pišem kažem da pišem esej. Neka vrsta urođenog žanra koji i nije žanr, vodi me da tu žanrovsku neizvesnost potražim kod Montenja, u njegovom voljenom Parizu, na Sorboni.
I na kraju, s obzirom da uskoro dolazite na Brankovo Stražilovo, na šta prvo pomišljate ...
- Mislim na smrt u mladosti i na preobilje života... Oba duboko određuju pisanje, a Branko spojem tih suprotnosti postaje oličenje same težnje pisanja. Mislim i na vinograde, imaginarne, u kojima se na pisanje i na bolesti jedan drugom žale Radičević i Crnjanski.

Milan Živanović