Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.
07.06.12 NIN
Kroz nadrealistički prozor
Doručak kod Majestica, Bora Ćosić
U knjizi esejističke proze pod naslovom „Doručak kod Majestica“ poznati književnik Bora Ćosić opisao je Beograd tridesetih godina prošlog veka. U ritmu njemu svojstvene intelektualne proze koja je u podnaslovu definisana kao „jedna paralelna povest“, pisac je za središte svog dela odabrao beogradski hotel Mažestik, gradeći oko njega dve velike tematske celine. Prvu, koju čini svet piščevog (naratorovog) detinjstva, i drugu u kojoj nalazimo svet beogradskog nadrealističkog kruga u čijem manifestu iz 1930. godine stoji da će čitav jedan svet biti protiv celog jednog sveta.
Iako se sećanja i citati ređaju poput asocijacija što knjigu na prvi pogled čini tematski šarolikom, motivi savršeno sklapaju sliku građanskog života, u kome se, odjednom, u restoranu hotela Moskva, jedna grupa mladića gloži ko će da proguta bubašvabu koja mili po stolu. Desetak leta kasnije pojavljuju se nadrealisti koji će, kako pisac napominje, pokušati da izopače napomađenu scenu građanskog realizma na način uman, duhovit i žovijalan.
Prisustvo Dušana Matića, Marka Ristića ili Aleksandra Vuča u „Doručku kod Majestica“ ne služi samo tome da slika građanskog života u Beogradu tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka bude sasvim precizna. Citiranje nadrealista, poneki teorijski obris ili prepričavanje anegdota koje se za njih vezuju, postavlja pitanje pogleda na stvarnost za koji se ovaj krug naročito zanimao. Ukoliko su se sećanja Bore Ćosića na trenutak učinila publicističkim (u najlepšem smislu te reči), problematizovanje stvarnosti koja možda i ne zavisi od nje same, „realne tvari stvarnog, nego od njene interpretacije“ – upućuje na složenije „žanrovske“ okvire u kojima bismo mogli da pročitamo ovu knjigu.
Dok gledamo pripovedača kako posmatra Beograd sa prozora Mažestika, mogli bismo da se setimo Bretona koji opisuje kako je jednom pre sna razabrao jasnu rečenicu koja je lupala o okno: „Postoji jedan čovek presečen prozorom nadvoje!“ Iako je imao vizuelnu predstavu čoveka koji hoda ulicom sa prozorom koji ga seče pod pravim uglom, bilo je to, bez sumnje, jednostavno ispravljanje nekog tipa koji je dotle bio nagnut nad prozorom. Ipak, jasna slika ustupila je mesto neprekidnom nizu rečenica. Naravno, Bora Ćosić u „Doručku kod Majestica“ ne sledi tehniku čistog psihičkog automatizma, ali povlačenjem kruga oko beogradskih nadrealista, na izvestan način, i pred svoja sećanja stavlja znak pitanja, čime daleko preskače granice publicistike, te otvara problem sećanja i stvarnosti kao takve.
Mića Vujičić
