Dom za moju unuku

18.05.07 Politika

Dušica Milanović, novinarka, urednica „Politike” i spisateljica, objavila je nedavno u izdanju „Narodne knjige” iz Beograda proznu knjigu „Dom za moju unuku”. Ovo delo će se pojaviti i na engleskom jeziku, zahvaljujući našem poznatom prevodiocu Lazaru Macuri.

Posle romana „Borinski dom” i knjige eseja-intervjua „Maske uma”, Dušica Milanović se odlučila za formu kratke priče. Urednik izdanja Mileta Aćimović Ivkov je na jučerašnjem predstavljanju knjige naglasio autorkinu nameru da, u kontekstu koji je pesimističan, izdvoji ono što je emotivno toplo, senzualno i tipično žensko. „Gorko iskustvo pokreće razgovore junakinja u svih 19 priča i usmerava njihov sentimentalan i melanholičan ton”, rekao je Ivkov, dodajući da je pogovor knjizi Dušice Milanović napisao Dobrica Ćosić.

Knjiga „Dom za moju unuku” je, neposredno po objavljivanju, ostvarila značajan uspeh kod nas i u inostranstvu. Dušica Milanović je već na poziv velikih svetskih izdavača predstavila svoje delo u Londonu, a u junu je zakazana promocija u Milanu. Moderna likovna kolonija u Subotici imaće veče posvećeno Dušici Milanović 28. maja.

B. S.

08.01.07 Blic

Posle romana „Borinski dom“ i publicističkog izdanja „Maske uma“, najnovija knjiga Dušice Milanović „Dom za moju unuku“ („Narodna knjiga“) nailazi na pohvale kritike i veliko interesovanje čitalaca, naročito žena. U izjavi za „Blic“ autorka navodi da je to posebno raduje i napominje „lepa i dobra priča je najbolji put do ženskog srca sa svim njegovim strepnjama, kajanjima i radostima“.
Autorka je, naime, ženska druženja, ćaskanja, poveravanja... pretočila u literaturu argumentujući na svoj način da ona to uistinu i jesu, a potom dodala: „Pa jedna od najvećih ženskih odlika je razgovor. U nimalo lakim društvenim prilikama u kojima, nažalost, toliko dugo živimo, psihoanalitičar, svakom od nas, ne bi bio na odmet. Al’ nema ga. Za razliku od katolika, nemamo ni ispovedaonicu. Ostaje nam samo da jedna drugu udavimo sopstvenom pričom. Možda bismo čak mogli i da patentiramo slogan - koliko prijateljica imaš, toliko vrediš. Šalu na stranu, ta ženska druženja, razgovori, poveravanja veoma su važna i, zašto ne reći, dobra stvar. Razgovaram, znači postojim. Slušaju me, znači funkcionišem. Problem ima potrebu da izađe, bude izrečen pa i podeljen s nekim, tako se delimično i amortizuje. Ako ih oslušnete i njima se pozabavite, uvidećete da ti ženski razgovori imaju i ozbiljnu umetničku dimenziju. Ne samo kao primenjena umetnost (čitaj umetnost preživljavanja) već i kao životno izvorište literature, i ne samo literature.“
Za ovu knjigu Dušice Milanović Dobrica Ćosić je u svom više nego pohvalnom osvrtu, između ostalog, napisao: „U ovoj razgovornoj, ženskoj prozi, vreme je lično, emotivno, psihološko; ono je zaista žensko. Stvarnost čija je osnova psihološki izraz žaljenje na nju, čovek-žena nalazi izraz koji liči na spas - u prijateljstvu, poveravanju, pričanju svojih osećanja kojima se doseže katarza.“
Autorka vedro i duhovito, ali i strogo govori o ženama danas (i ovde). Poredeći ih sa damama sa drugih prostora ili iz drugih vremena resko i lucidno uočava njihove osobenosti, pluseve, minuse. Voli ih ali ih ne mazi i napominje: „Žene danas postaju sve samosvesnije i sigurnije. (Bravo za njih, odnosno nas!) (Smeh) Međutim, ta samosvest je na izvestan način ugrozila romantiku. Ali ne treba sumnjati u žene; rešiće one i to.“
Pri tom, napominje: „Srce je imenica muškog roda, a razgovor ženskog. Dakle, to dvoje u sprezi daju sve: od života do umetnosti.“
Posle romana „Borinski dom“ i publicističkog izdanja „Maske uma“, najnovija knjiga Dušice Milanović „Dom za moju unuku“ („Narodna knjiga“) nailazi na pohvale kritike i veliko interesovanje čitalaca, naročito žena. U izjavi za „Blic“ autorka navodi da je to posebno raduje i napominje „lepa i dobra priča je najbolji put do ženskog srca sa svim njegovim strepnjama, kajanjima i radostima“.
Autorka je, naime, ženska druženja, ćaskanja, poveravanja... pretočila u literaturu argumentujući na svoj način da ona to uistinu i jesu, a potom dodala: „Pa jedna od najvećih ženskih odlika je razgovor. U nimalo lakim društvenim prilikama u kojima, nažalost, toliko dugo živimo, psihoanalitičar, svakom od nas, ne bi bio na odmet. Al’ nema ga. Za razliku od katolika, nemamo ni ispovedaonicu. Ostaje nam samo da jedna drugu udavimo sopstvenom pričom. Možda bismo čak mogli i da patentiramo slogan - koliko prijateljica imaš, toliko vrediš. Šalu na stranu, ta ženska druženja, razgovori, poveravanja veoma su važna i, zašto ne reći, dobra stvar. Razgovaram, znači postojim. Slušaju me, znači funkcionišem. Problem ima potrebu da izađe, bude izrečen pa i podeljen s nekim, tako se delimično i amortizuje. Ako ih oslušnete i njima se pozabavite, uvidećete da ti ženski razgovori imaju i ozbiljnu umetničku dimenziju. Ne samo kao primenjena umetnost (čitaj umetnost preživljavanja) već i kao životno izvorište literature, i ne samo literature.“
Za ovu knjigu Dušice Milanović Dobrica Ćosić je u svom više nego pohvalnom osvrtu, između ostalog, napisao: „U ovoj razgovornoj, ženskoj prozi, vreme je lično, emotivno, psihološko; ono je zaista žensko. Stvarnost čija je osnova psihološki izraz žaljenje na nju, čovek-žena nalazi izraz koji liči na spas - u prijateljstvu, poveravanju, pričanju svojih osećanja kojima se doseže katarza.“
Autorka vedro i duhovito, ali i strogo govori o ženama danas (i ovde). Poredeći ih sa damama sa drugih prostora ili iz drugih vremena resko i lucidno uočava njihove osobenosti, pluseve, minuse. Voli ih ali ih ne mazi i napominje: „Žene danas postaju sve samosvesnije i sigurnije. (Bravo za njih, odnosno nas!) (Smeh) Međutim, ta samosvest je na izvestan način ugrozila romantiku. Ali ne treba sumnjati u žene; rešiće one i to.“
Pri tom, napominje: „Srce je imenica muškog roda, a razgovor ženskog. Dakle, to dvoje u sprezi daju sve: od života do umetnosti.“
Posle romana „Borinski dom“ i publicističkog izdanja „Maske uma“, najnovija knjiga Dušice Milanović „Dom za moju unuku“ („Narodna knjiga“) nailazi na pohvale kritike i veliko interesovanje čitalaca, naročito žena. U izjavi za „Blic“ autorka navodi da je to posebno raduje i napominje „lepa i dobra priča je najbolji put do ženskog srca sa svim njegovim strepnjama, kajanjima i radostima“.
Autorka je, naime, ženska druženja, ćaskanja, poveravanja... pretočila u literaturu argumentujući na svoj način da ona to uistinu i jesu, a potom dodala: „Pa jedna od najvećih ženskih odlika je razgovor. U nimalo lakim društvenim prilikama u kojima, nažalost, toliko dugo živimo, psihoanalitičar, svakom od nas, ne bi bio na odmet. Al’ nema ga. Za razliku od katolika, nemamo ni ispovedaonicu. Ostaje nam samo da jedna drugu udavimo sopstvenom pričom. Možda bismo čak mogli i da patentiramo slogan - koliko prijateljica imaš, toliko vrediš. Šalu na stranu, ta ženska druženja, razgovori, poveravanja veoma su važna i, zašto ne reći, dobra stvar. Razgovaram, znači postojim. Slušaju me, znači funkcionišem. Problem ima potrebu da izađe, bude izrečen pa i podeljen s nekim, tako se delimično i amortizuje. Ako ih oslušnete i njima se pozabavite, uvidećete da ti ženski razgovori imaju i ozbiljnu umetničku dimenziju. Ne samo kao primenjena umetnost (čitaj umetnost preživljavanja) već i kao životno izvorište literature, i ne samo literature.“
Za ovu knjigu Dušice Milanović Dobrica Ćosić je u svom više nego pohvalnom osvrtu, između ostalog, napisao: „U ovoj razgovornoj, ženskoj prozi, vreme je lično, emotivno, psihološko; ono je zaista žensko. Stvarnost čija je osnova psihološki izraz žaljenje na nju, čovek-žena nalazi izraz koji liči na spas - u prijateljstvu, poveravanju, pričanju svojih osećanja kojima se doseže katarza.“
Autorka vedro i duhovito, ali i strogo govori o ženama danas (i ovde). Poredeći ih sa damama sa drugih prostora ili iz drugih vremena resko i lucidno uočava njihove osobenosti, pluseve, minuse. Voli ih ali ih ne mazi i napominje: „Žene danas postaju sve samosvesnije i sigurnije. (Bravo za njih, odnosno nas!) (Smeh) Međutim, ta samosvest je na izvestan način ugrozila romantiku. Ali ne treba sumnjati u žene; rešiće one i to.“
Pri tom, napominje: „Srce je imenica muškog roda, a razgovor ženskog. Dakle, to dvoje u sprezi daju sve: od života do umetnosti.“
T. Nježić

20.10.06 NIN

U izdanju Narodne knjige izašla je najnovija zbirka priča „Dom za moju unuku” Dušice Milanović, jednog od urednika u listu Politika. Knjiga će biti promovisana na predstojećem Sajmu knjiga, a već se može kupiti u svim knjižarama Narodne knjige. Pisac romana „Borinski dom” ostala je dosledna i u svojim pričama prepoznatljivom lakoćom pripovedanja, jakom emocijom, jednostavnošću i jasnim stilom. Stavljajući ljubav i prijateljstvo na prvo mesto, autorka ovih nesvakidašnjih priča oslikala je vreme u kojem živimo na jasan ali poetski način. Sakupivši devetnaest priča pod okrilje naslova „Dom za moju unuku”, uspela je da logičkim redosledom ostvari kompoziciju sličnu savremenom postmodernističkom romanu gde je detalj glavni junak a obrt u priči nosilac radnje.

– Znam da je naslov neobičan i da izaziva interesovanje, u pitanju je metafora, neka vrsta zaostavštine, ženski rukopis nekoj budućoj mladoj ženi, sve ostalo ostavljam čitaocima na uvid. Ja lično još uvek nemam unuku ali se svejedno radujem takvoj ideji, kaže autorka priča.

„U pričama su srećno usaglašeni motiv i izraz. U toj usaglašenosti ima one borinske kulture odnosa, diskrecije i otmene spontanosti. Uverljivost te sadržinske običnosti i inteligencije, te sažete ubedljivosti, dokaz su pravog dara. Baš su lepe priče Dušice Milanović, koje kao i život imaju sudbinu: „sve minava”, zapisao je u recenziji Dobrica Ćosić.