Dolina jorgovana

11.10.04

- Zavodljivoj, sladunjavoj, lakoći podražavanja malo šta danas može da odoli. Kič je gospodar sveta. On, u svojoj mimikrijskoj mnogolikosti, upravlja državama, vodi „milosrdne” ratove, u blaženom spokoju drži beslovesne podaničke mase, pruža iluziju veličine i uspeha potrošačkim nesrećnicima - onima čije duše zvone duhovnom prazninom. Kič nastaje na razmeđu proklamovane uzvišenosti i trivijalne realizacije proklamovanog u bezvrednim tvorevinama masovne kulture - ističe Rosić.

Da li vlast, dodvoravajući se svojim podanicima i povlađujući najnižim ukusima, namerno proizvodi kič?

- Vešta vlast podržava bezmernu slobodu različitog izražavanja, pružajući tako mogućnost za manipulaciju pseudo-umetnošću, zasnovanoj na dopadljivoj površnosti. Politički kič pogoduje uzgoju pseudo-kulture i negacija je univerzalnog koncepta društveno uslovljenog bratstva po duhu. On i subverzivno kroz slobodu izbora, široko otvara dveri za pakao kiča, šunda, bezvrednih tvorevina podražavalačkog soja, kako je Platon svojevremeno nazvao umetnika što danas može da se primeni na imitatore i epigone istinske umetnosti. Zahvaljujući tehničko-tehnološkim novotarijama, sredstvima elektronske komunikacije i novijim materijalima, kakve su recimo plastične mase, svet danas živi kopiju kopija, imitaciju imitacija, obmanu obmane, laž laži, privid privida. Živimo život kontrolisan, osiromašen, lišen humanističke hristocentrične predstave.

Može li se govoriti i o pojmu političkog kiča?

- Naravno. Kič je sredstvo očuvanja vlasti, vlastodržački pas čuvar svakog pa i našeg narodnog stada. Politički kič razbio je državu južnih Slovena i, u ime globalne nepravde, u podaničke duše dojučerašnje braće posejao strah, nespokojstvo, osećanje niže vrednosti. Razorene su temeljne evropocentrične vrednosti, nametnute vrednosti amerizma, instant-kulture, sadržaji bezvredne površnosti. Globalni kič privid demokratije, suprostavljen plemensko-tribalističkom kiču, uneo je smutnju. Za kulturu jednog naroda poguban je nekritički globalizam ali i lupnjava u nacionalene ratne doboše, slavljenje „paunovog perja”, kako je Kašanin pisao o Dučićevim „Dubrovačkim poemama”. Naspram nacionalnom kiču, caruje antiratno profiterstvo, oličeno, recimo, u delovanju takozvanih žena u crnom i brojnim drugim kič-nevladinim organizacijama.

Ne preza se ni od zloupotrebe verskih osećanja?

- Mimikrijski zavodljivi, kič kuca i na vrata vernika, verske sekte razaraju srpsko duhovno biće. Verski kič, znatnije prisutan u pojedinim likovnim prizorima nekih drugih konfesija, preti da zahvati i srpsko-vizantijsku ikonografiju. Ostvari li se to, nećemo biti ništa drugo do vejka na vetru svetske istorije.

Kiča, nažalost, ima u svim sverama života?

- Lukava vlast međutim podržava kič u svim aspektima života, odevanja, ishrane stanovanja. Srbijom hara (ne)kultura šatri, azijatskog šunda i pornografije. Našu narodnu kuću raskućio je kič. Na kapijama i ogradama dojučerašnjih samoupravljača, ratnika koji su u novije vreme slati u rat sa lažnim ciljem, nastanili se gipsani labudovi, lanad, lavovi, sokolovi, kao da u tim kućama stanuju faraoni, silnici, a ne od političara prevaren, pokraden, obezbožen i utučen narod.

Posao vlasti je da suzbija, a ne da podstiče kič?

- Kad bi vlast bila dobronamernija, kič bi bio znatno suzbijen, i pored toga što se u svom mimikrijskom preobražaju ne može iskoreniti. Ona čini suprotno - podstiče njegovo fluktualno i lako epigonsko širenje i to ne samo podsticanjem lakih sadržaja.
Odsustvo imaginacije, prikriva se najčešće lažnim pomodnim imitativnim novinama, nastalim na margini provincijalne želje da se živi balkanski a deluje svetski. Prikriva se tako, dabome, i sopstvena stvaralačka jalovost, duhovno siromaštvo, ali i služenje vlasti, vlastodršcu, vladajućoj partiji - kaže na kraju razgovora Tiodor Rosić.

Z. Radisavljević