Doktor Šuster

06.11.06

Duško Kovačević nedavno se vratio iz Lisabona, gde je, neobično kratko, bio naš ambasador. Pred njim je sada mnogo poslova: sprema novi film, „Zvezdara teatar“ je pred temeljnom rekonstrukcijom, upravo je na engleskom objavljen („Stubovi kulture“) njegov sjajni roman „Meda peva bluz“, čije je izvorno izdanje objavio „Blic“...

Vaš roman „Meda peva bluz“ preveden je na engleski. Zašto je to bitno?
- Knjige, drame, filmovi koji ne idu u svet ostaju u lokalnim, rodbinskim okvirima, i sve poruke koje su u tim delima mogle bi se saopštiti i usmeno, kad negde nekog sretnete. Umetnost, kao i sport, ako ne uspe da se takmiči i, uslovno govoreći, pobeđuje u Evropi i svetu, poprima ukus i značaj provincijskih veličina.

Zatim, odnos „uvezene“ literature, često osrednjeg kvaliteta, nesrazmerno je velik u odnosu na sve što smo do sada ponudili čitaocima izvan naših granica. A imali smo (i imamo) vrednih, značajnih literarnih dela koja su ostala samo među zidovima naših kuća i biblioteka. Tako, i Andrić, jedan od najznačajnijih evropskih pisaca XX veka, skrajnut je među manje poznate, mada je njegova literatura, između ostalog, i nezaobilazna istorijska dokumentacija o narodima Balkana, ratovima, diplomatiji, verama i neverama, naravima... Ako on nije zauzeo zasluženo mesto među velikanima pisane reči, sa pečatom Nobelove nagrade, onda je to već reč o našem odnosu prema kulturi, uopšte.

Mogu li diplomate videti nešto o današnjoj zemlji Srbiji i u knjizi „Meda peva bluz“?
- Nekim slučajem, a možda u tom slučaju ima i neke podsvesne namere, desilo se da sam se pedantno bavio istorijom XX veka. „Sveti Georgije“ priča priču o početku Prvog svetskog rata, „Ko to tamo peva“ o početku Drugog svetskog rata, „Andergraund“ je parabola o 50 godina komunizma, „Balkanski špijun“ o posledicama Informbiroa, pa „Meda“, kao najnovija knjiga, svedoči o bombardovanju ‘99. Znači, nekom višom silom sam ispisao istoriju od bombardovanja Srbije 1914. i završio s ratom 1999. Drugim rečima, potrošili smo kao narod ceo vek, sticajem istorijskih okolnosti a često i našom zaslugom, u ratovima. Moja priča da Srbija ima pet godišnjih doba: proleće, leto, jesen, zimu i rat nije tek zgodna dosetka. Kamo sreće da jeste.

I u kom smo sada godišnjem dobu?
- U periodu iščekivanja. Kao u drugom stanju. Videćemo šta ćemo da rodimo - i kad. Te porođajne muke mogu da potraju.

Nećemo valjda, kao Georgina u „Radovanu III“, godinama biti u drugom stanju?
- Nadam se da ćemo se obradovati koji mesec ranije. I mi i familija. Šalu na stranu, bilo bi jako dobro, kad već pričam o tome, da Srbija u XXI veku uopšte ne ratuje. Naratovali smo se, napobeđivali i nagubili za 1.000 godina. Mislim da bi svaka sledeća vlada morala i pod jedan, i pod dva i pod tri da vodi računa o tome da Srbija više nikad ne ratuje. Valjalo bi da budemo pametniji nego što smo hrabri. Bio bi to jedan od osnovnih zadataka - da se ispred te naše čuvene hrabrosti i čuvenog usklika - „umro bi’ odma’ samo ne znam zašto“ - smirimo i pustimo neke pametne ljude da organizuju ovu, neveliku i lepu zemlju u kojoj bi se moglo dobro, mirno živeti.

Zašto nam to stalno izmiče?
- Problem je u nama. Kad nas ne bi niko dirao i dekoncentrisao, mi bismo se potamanili. S vremena na vreme dođe neprijatelj pa nas primiri. Jer, onda se ujedinimo, jedno vreme smo okrenuti prema neprijatelju, a čim on ode, mi se ponovo povatamo za gušu. I to je tako dva veka. Počev od borbe među dinastijama Karađorđevića i Obrenovića, partizana i četnika, komunista i antikomunista, demokrata i antidemokrata... Stalno je 50 odsto protiv 50 odsto. Za sve. Evo referendum oko Ustava - opet 50 odsto za, 50 odsto protiv. Ako bi bio raspisan referendum, da li da se u Srbiju uveze kuga, bojim se, opet bi bilo 50 odsto za i 50 odsto protiv. To je naš usud kroz ova dva veka moderne države.

Samo usud?
- Imate tri parabole, govoreći na brzinu: na početku XIX veka je kum kuma skratio za glavu, početkom XX veka - ubijen je jedini naslednik familije Obrenović, početkom XXI Milošević je ubio Stambolića, opet kum kuma; onda je ubijen i Zoran Đinđić. Mi svaki vek počinjemo sa ubistvom najvažnijih ljudi. I tu nam nema pomoći. Ne možete reći da je to priča o tome da je neka strana obaveštajna sila umešala prste, što se, naravno, događalo, ali nigde ta strana sila ne nalazi toliko dobru podršku kao među nama; tako sigurnu ruku da se uništavamo i urušavamo. „Zvezdara teatar“ je pred rekonstrukcijom.

A šta u vašem slučaju preteže - knjiga ili scena?
- Ne znam kad sam prvi put ušao u pozorište i kad sam izašao. Zapravo, pozorište je način života. Naš civilni život je, takođe, pozorište. I nikad nisam ustanovio tačnu granicu - a pokušavao sam u svojim dramama da sam sebi objasnim - kad prestaje ili kad počinje pozorišni čin? Teatar kao scena i zgrada je samo jedna egzaktna činjenica, a zapravo mi smo svaki dan ljudi iz predstave, igramo neke uloge koje se zovu po profesiji, ličnom imenu, glumimo pred nekim drugim ljudima; i uspeh u privatnom životu najčešće zavisi od toga kakvi smo glumci. Pa, Barton je bio Titov dubler.

Šta biste još želeli da uradite na početku ovog veka?
- Pre svega, želja mi je da vidim „Zvezdara teatar“ kao veliko, tehnološki najsavremenije pozorište ili, tačnije, kao kulturni centar sa tri scene sa mogućnostima za sasvim novi pristup radu i realizaciji predstava. A pošto je reč o najsavremenijoj elektronskoj tehnologiji, koja će budućim generacijama dozvoljavati da prave predstave nalik na filmove, ljudi koji sada rade u „Zvazdari“ će se polako povlačiti u park, preko puta pozorišta. Ja imam jednu klupu na kojoj već povremeno sedim i posmatram ulaz buduće zgrade.

Zatim, želeo bih da vidim filmsku ekranizaciju Sv. Georgija, drame za koju smatram da je moj najtačniji, najbolji rukopis. Pripreme su počele pre mesec dana i, ako sve bude po planu, snimanje bi počelo sledećeg leta. O ovome ćemo sve detaljnije znati (i popričati) za mesec dana. Bio bi to film od nacionalnog značaja jer je reč o početku Prvog svetskog rata i prvoj bici u tom ratu, na Ceru, nedaleko od kuće u kojoj sam rođen.

Naravno, što imate više godina, imate sve više iskustva koje vam, zapravo, ne treba. I želja. I planova za još dva života. I naknadne pameti koja vam služi samo da se kajete... Voleo bih, jednog dana, da napišem zbirku priča portreta ljudi koje sam voleo, poštovao... A odskora ih nema; Bata Stojković, Pekić, Selenić, Zoran Radmilović, Mihiz... Nažalost, sve ih je više u sećanjima, i sve manje u životu. Da mi je to neko nekad rekao, ne bih mu verovao.

Diplomatske karaule

Brzo ste izašli iz diplomatije. Zašto?
- Bio sam, sa pripremama, skoro dve godine u tom poslu. To je jedna od bitnih uloga u mom životu kroz koju sam upoznao svet o kome sam malo znao. Tokom boravka u Lisabonu ponovo sam čitao Andrićevu „Travničku hroniku“. I čitao sam je iz potpuno drugog viđenja. To je zapravo Andrićeva priča o njemu u diplomatiji. I sve te priče o diplomatiji važe i danas.

Da li ste saznali šta je diplomatija?
- Diplomatija je umeće i snalažljivost da iz minimuma izvučete maksimalnu korist za zemlju. Kao i u dobroj vlasti. Diplomatija je po formaciji neka vrsta vojne hijerarhije. Što znači da je Generalštab u Beogradu a karaule su po svetu. I vi u jednoj od karaula branite interese svoje zemlje. A jedno sam odavno znao: zemlja se najlepše brani umetnošću i sportom.

Tanja Nježić

01.01.00

Vreme
07.06.2001.
Devedesete u ogledalu drame Doktor Šuster:
Apsurd s tezom
Dušan Kovačević se izborio za povlašćen, ali istovremeno opterećujuć tretman. To znači da u susret njegovim komadima krećemo sa posebnim očekivanjem, da ih posmatramo ne toliko kao zasebna i autonomna ostvarenja koliko kao pomake ili padove u okviru jednog uveliko prepoznatog i nedvosmisleno priznatog autorskog prosedea
Kao veliki umetnik, Dušan Kovačević se izborio za povlašćen, ali istovremeno opterećujuć tretman: svaka njegova nova drama analizira se i vrednuje u specifičnom, izdvojenom kontekstu - u kontekstu dramskog opusa Dušana Kovačevića. To, drugim rečima, znači da u susret njegovim komadima krećemo sa posebnim očekivanjem, da ih posmatramo ne toliko kao zasebna i autonomna ostvarenja koliko kao pomake ili padove u okviru jednog uveliko prepoznatog i nedvosmisleno priznatog autorskog prosedea. I najnoviji Kovačevićev komad Doktor Šuster, premijerno izveden na Novoj sceni Zvezdara teatra, pokušaćemo da sagledamo u tom kontekstu ili, konkretnije, u kontekstu autorovih drama nastalih od 1991, koje, uz dozvoljenu količinu nasilnog uopštavanja, možemo posmatrati kao izdvojenu celinu, kako u pogledu forme tako i u pogledu značenja.
REALISTIČKA OBRADA: Kao i u svojim prethodnim komadima, Lariju Tompsonu i Kontejneru s pet zvezdica, i u Doktoru Šusteru Kovačević obilato zahvata sirovu građu iz ludila srpske istorije devedesetih; u njegovom najnovijem komadu tu gotovo dokumentarističku podlogu čine sprega mafije i policije, sveprisutno okruženje zločina i smrti, finansijsko i biološko odumiranje građanske klase. Međutim, nasuprot onome što bi se očekivalo kada je u pitanju ovakva građa, pisac se ne prepušta detaljnoj realističkoj obradi ovih motiva; u Doktoru Šusteru, kao ni u Lariju Tompsonu, nema dramski razvijene priče i likova. Naprotiv, ova građa piscu služi samo kao polazište za vrlo nadahnuto i duhovito, na momente i samodovoljno dramsko razigravanje i oneobičavanje, što kao završni rezultat daje jednu apsurdističku dramaturšku konstrukciju, sličnu onoj iz Kovačevićevih ranih komedija. U Doktoru Šusteru ta konstrukcija proističe iz sudara dva sveta - nerealno senilnih i izgubljenih predstavnika odumirućeg sveta (stari doktor i njegova sestra, profesorka klavira) i realno realnih i prisebnih predstavnika sveta u usponu (policajac, novinarka, kriminalac).
Značenje komada direktno proističe iz ovako postavljene apsurdističke dramaturške konstrukcije, tačnije iz njenih završnih spojeva. U Lariju Tompsonu, misao o srpskoj stvarnosti devedesetih kao o svetu prividno živih ljudi zaokružuje se u završnom prizoru opšteg oživljavanja mrtvih. U Doktoru Šusteru misao o duhovnoj superiornosti odumirućeg sveta starog građanstva zaokružuje se takođe u završnom prizoru u kome poznavanje hrišćanske molitve spasava život. Cilj ovih završnih prizora Doktora Šustera jeste da ekspliciraju misao da su, iako potpuno izgubljeni, opljačkani i poraženi poslednjih godina (do te mere da se čak ne sećaju da li su ikad živeli - doktor se, recimo, ne seća da li je diplomirao), ovi životni gubitnici ipak jači od nove, kriminalizovane elite jer su sačuvali ljudskost, jer veruju u Boga. U jednom momentu glavni junak doslovno kaže: "A znaš li zašto je sve tako?... Zato što su ljudi prestali da poštuju Boga."
KOMEDIJA APSURDA: Eksplicitnost navedene replike ukazuje na glavni paradoks drame Doktor Šuster: iza složene strukture komedije apsurda pomalja se jednostavna misao komada s tezom. Ovaj fenomen prisutan je i u Lariju Tompsonu, ali je tamo mnogo manje uočljiv pošto je dramska struktura tog komada složenija, bogatija, baroknija, tako da prikriva transparentnost osnovne misli. U Kontejneru s pet zvezdica Kovačević takođe želi da dâ dubinsku dijagnozu stanja nacionalnog duha, ali se zaustavlja na nivou utvrđivanja simptoma. Ovaj problem posebno je uočljiv u Doktoru Šusteru, zato što bi u njemu glavni dramski interes trebalo da bude vezan za male životne priče malih, običnih i poštenih ljudi; takvih priča i likova u ovom komadu nema, jer su doktor Kos i njegova sestra Divna samo stilske figure u funkciji građenja određene teze. Tako se, na kraju, stiče utisak da glavno piščevo polazište u novijim komadima nije tragična stvarnost Srbije devedesetih, kako smo na početku pretpostavili, već piščeve apriorne teze o toj tragičnoj stvarnosti... Cinik bi rekao da je velikog umetnika načeo osrednji filozof.
Ovi komadi imaju još jednu zajedničku odliku: ovakva dramska kompozicija ostavlja mnogo prostora za bravurozno glumačko razigravanje. Pošto Kovačević ne odustaje od problematične ideje da sam režira svoje komade, rezultat glumačkih rešenja ponajpre zavisi od samih glumaca. U Doktoru Šusteru Jelisaveta Sablić (Divna) i Vesna Trivalić (Ana) plasirale su svoja oprobana, zavodljiva komičarska rešenja, ali su ona na momente zaista delovala prenaglašeno i samodovoljno.
IRONIJSKA DISTANCA: Iz glumačkog ansambla predstave superiorno se izdvajao Petar Kralj u naslovnoj ulozi komada. Imajući jasan uvid u činjenicu da senilnost doktora Nikole Kosa nije psihološki relevantna osobina, da ona ima metaforičku funkciju (ljudi koji su zaboravili da su nekad živeli), Petar Kralj pravi potrebnu ironijsku distancu prema svom liku, da bi se onda njime diskretno i odmereno poigravao (u scenama plakanja, na primer); ovaj pristup on polako, dosledno i sveobuhvatno razvija, bez naglih stilskih skokova, prisutnih kod nekih njegovih partnera. Međutim, nije ironija jedini tonalitet koji Kralj izvlači iz lika doktora Kosa: u njegovom odličnom tumačenju postižu se i neka toplina, seta i poetičnost, koje izazivaju punu naklonost ne prema jednoj pojedinačnoj sudbini, prema jednom konceptualno postavljenom liku, nego prema svetu, stanju svesti i moralnom poretku koji taj lik oličava... Ovo ostvarenje pokazuje da nadahnuta glumačka interpretacija ne samo da scenski oživljava namere teksta, već ih i unapređuje.
Ivan Medenica