Olivera Ptica, rođena u Beogradu, diplomirala je na grupi za španski jezik i književnost Filološkog fakulteta. Bavi se književnim prevodom. Njen lični opus čine:
Dnevnik jedne majke – autobiografsko delo nastalo iz istoimenog feljtona, u kojem autorka govori o trudnoći, porođaju i prvim mesecima materinstva. Ovaj dirljiv intimni dnevnik predstavlja ohrabrujuće podsećanje svim budućim majkama na nagrade koje ih čekaju na kraju puta.
Dok ne bude kasno – poučna priča o Mariji Andrić, devojci za primer, koja upada u klopku Bokija Zeca, čoveka mračne prošlosti, opčinjena njegovim »viteškim delima« i praznim obećanjima. Poruka nade, kao i mnoštvo putokaza za sve žene koje još uvek lutaju u lavirintu bračnog nasilja.
Ljubavni podvizi Radinke Ilić – delo koje se jednako može smatrati ozbiljnim psihološkim romanom, kao i duhovitim „priručnikom za sponzoruše“. Dirljiva »dramedija« o traganju za ljubavlju i strahu od bliskosti.
Tajna Verhutskih vitezova – uzbudljiv triler nastao kao posledica višemesečne elektronske razmene i skupljanja dokumenata, satelitskih snimaka i poverljivih ispovesti sa visokim oficirom obaveštajne službe koji se krije pod pseudonimom Mel Gudman.
Nestrpljivo bacam pogled na zidni sat. Napetost je već toliko narasla da je dobrodošao bilo kakav rasplet. Pokušavam da se koncentrišem. Haotično kružim po dnevnoj sobi. Da li sam sve spakovala? Još samo da uzmem Uroša iz kreveca. Dobro je što spava... Još malo pa Boško kreće. Neću da ga požurujem, biće mu sumnjivo... Imaću samo petnaestak minuta. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo...
- Majo! - čujem glas svoje sestre. - Je l" otiš"o?
- Psst! - ućutkujem je. - Nije, Saro. Jesi li spremna?
- Aha.
- Jesi li se mnogo uplašila?
- Neee... - nije baš ubedljiva. Nije ni čudo, šta je sve preživela u ovom zločinačkom gnezdu.
- Ne brini, sve je pod kontrolom. Ostani u sobi dok te ne pozovem, a kad dođe gore, ponašaj se prirodno.
Opušteno! -bezuspešno pokušavam svojim osmehom da izmamim njen.
Nastavljam poslednju šetnju kroz bivši dom za koji sam do skoro verovala da može da bude srećan.
Usporavam korak... Pravim neobičan inventar, čije stavke okidaju slike koje će me -ako preživim - još dugo pratiti:
- Škrinja sa posteljinom - Boško sedi na njoj sa pištoljem u ruci. Klečim ispred njega, ne usuđujući se da bežim, on me pljuje i već sledećeg trenutka prljavim đonom razmazuje sluzavu tečnost po mom licu...
- Sto i stolice - jednom od njih zamahuje ka mom već naraslom stomaku, uzluđački urlik: „Mirna! Sad ću ja da te porodim!" Mahinalno se grčim i rukama štitim svoje nerođeno dete... i njegovo. Krvnikove.
- Ikone na istočnom zidu dnevne sobe: Hristos, Bogorodica, sveti Nikola - ova poslednja, koja predstavlja zaštitnika našeg doma, novijeg je datuma. Staroj je iskopao oči nožem.
- Kožni trosed - iznad njega još su vidljive fleke od voća kojim me je trudnu gađao. A potom me terao da čistim.
- Prozor sa neprobojnim staklom - kako je nebo bilo zastrašujuće crveno kada su pogodili toplanu na Novom Beogradu. Mada, na listi ružnih događaja, bombardovanje zauzima jedno od poslednjih mesta,
Da se ovo dešavalo nekoj drugoj dok sam bila sa pitomim Markom, šta bi na to rekla tadašnja ja?
Ali, ni sam đavo nije sasvim crn. Kamo sreće da jeste! Boškovo džekil-hajdovsko ponašanje i jeste glavni uzrok ove bolne rastrzanosti. Mračna i svetla strana njegove ličnosti izranjaju, kao dve žilave, čvrsto ispreplitane stabljike, iz samog korena njegovog bića. Jedna otrovna, a druga lekovita. Nadam se da će instinkt borbe za opstanak prevladati mračne sile moje nar-komanske zavisnosti i da će me oterati zauvek iz ovog užasnog zatočeništva. Dok ne bude kasno.
Zašto toliki ljudi između bliskosti i odsustva poštovanja stavljaju znak jednakosti, a vrhunac intime iskazuju recima „Mi smo na j... si mater"? Zašto prema onima koji bi trebalo da su im najvažniji pokazuju svoje najgore lice, dok maske pristojnih ljudi ostavljaju u predsoblju, zajedno sa cipelama i kaputima?
Boško je bio vrhunski majstor za maske. Svestan da sitne pažnje i krupna obećanja ne koštaju ništa, beskrupulozno se njima razbacivao. Taj je baš znao da u pravom trenutku kaže pravu stvar... Kada se samo setim njegovog tepanja - Jedinice moja - baš u vreme kada sam verovala da nikome nisam važna, a kamoli jedina... I onih zaštitničkih zagrljaja kojima bi mi izmamljivao suze zahvalnosti... Sve dok nije postao siguran da sam njegovo vlasništvo, zajedno sa kafićem, butikom, stanom, BMW-om... Tada su reci divljenja zamenjene najprostijim uvredama, a topli zagrljaji udarcima. Takav je bio prema svima koje je „posedovao". Kad se samo setim iživljavanja na sirotom Gogiju iz butika... i zanemoćalom čika Joksimu... Bokijeva omiljena pedagoška metoda sa radnicima bila je batinanje gumenim crevom ili, još gore, bejzbol palicom.
Svoj upravo završen intenzivni kurs o ljudskoj surovosti platila sam modricama, ožiljcima, ružnim uslovnim refleksima, osiromašivanjem rečnika, potiskivanjem vrlina koje „štrče"... Kakav žalostan apsurd - jedini način da opstaneš pored nekoga je da odbaciš sve ono zbog čega ti se nekada divio.
- Gde je žito?! - trgao me je jutros iz sna njegov urlik.
- U frižideru - umorno sam odgovorila, promeškoljila se i molećivo dodala: - Molim te, još samo malo. Dok se Uroš ne probudi - i okrenula se ka prozoru.
Samo par sekundi kasnije usledilo je ljuljanje kreveta, a potom snažni udarci. Sanjivo sam se okrenula i ugledala Boška koji je, onako u patikama, stajao na krevetu i nemilosrdno me šutirao u leda.
- Gde ti je žito, domaćice?! - urlao je. - A?! Gde je žito?! Govori!!!
Udarci nisu prestajali. Nisam ni osećala bol, iako ni prethodne modrice još nisu bile prošle. Pretpostavljam da u mom pogledu nije više bilo ni nekadašnjeg čuđenja... ni suza... ni straha... Koliko treba čovek da bude lud da bi pomislio da neko može iz inata da sakrije slavsko žito?, pitala sam se, ne shvatajući u tom trenutku da se radi samo o traženju još jednog izgovora za novu torturu. Uprkos umoru i apsurdu situacije, mozak mi je radio punom parom: Izdrži još malo. Ne dozvoli mu da se rastanete na njegov način.
- Boki, nemoj da se svađamo na dan slave. Ne valja se -pokušavala sam da „spustim loptu".
Njegov pogled odražavao je nepoverenje. I strah. Kao da je naslućivao da ću otići i predosećao uzaludnost pokušaja da me zadrži. Otkotrljala sam se sa kreveta, u nekoliko koraka došla do kuhinje, otvorila frižider i izvadila činiju sa žitom. Dodala sam mu je bez reci, a potom uzela iz kreveca uplakanog Ukija. Čim su se zatvorila ulazna vrata, prigrlivši to nedužno stvorenje, počela sam da obasipam poljupcima njegovo zbunjeno lišće i da mu šapućem: - Ne brini, sine. Sve će biti u redu... -a kroz glavu su mi prolazile scene urlanja, lomljenja stvari, gaženja, šutiranja, cepanja odeće, mahanja pištoljem...
Stavila sam sina u ležaljku. Dok sam se umivala i presvlačila, utvrđivala sam detalje, korak po korak, organizacije bega. Čim je Buba stigla, krenula sam u akciju - izvadila sam podsetnik i spakovala više nego najneophodnije stvari, a zatim prazna mesta u ormanu popunila preostalim stvarima; potom se oprezno odšunjala do prtljažnika svog auta i u njega ubacila sav svoj budući imetak koji je stao u tri crne kese za đubre. Pod izgovorom da idem u kupovinu, odvezla sam svoj tužni tovar kod mame, kojoj sam pre toga u kratkom telefonskom razgovoru saopštila tek onoliko koliko sam procenila da je potrebno za njenu saradnju. Završni deo operacije bio je predviđen za pola jedan, kada je moj muž trebalo da ode po ribu u restoran „Sidro". Taj kratak period trebalo je iskoristiti za pakovanje kompjutera i beg.
13.01.05
Čistite svoja a ne tuđa dvorišta
Olivera Ptica
U jedinstvenom „romansiranom brevijaru“ nasilja i torture „Dok ne bude kasno“ („Narodna knjiga“ 2004), Olivera Ptica (ovo je njena druga knjiga) spaja početak bombardovanja Srbije 1999. sa totalnim poniženjem koje njena junakinja doživljava od muža. Priča se razrešava septembra 2000. kada se, padom diktature na društvenom planu, ruši i diktatura u kući Zečevića.
- Aluzija je jasna, ali nije mi bila namera da politiziram. Štaviše, o politici jako malo znam. Samo sam želela da Mariji Zečević atmosferom opšte pobune pripomognem da skupi snage i svrgne diktaturu u sopstvenoj kući. Više je nego očigledno da je i bombardovanje Srbije bilo nepravedno baš kao i tortura koju je nad Marijom sistematski sprovodio njen muž - kaže Olivera Ptica za „Blic“.
Kako je vaša knjiga zadobila karakter virtuelne sigurne kuće, skloništa ili požarnih stepenica razarajuće polne tranzicije?
- U vreme kada je tema porodičnog nasilja konačno pokrenuta, čini mi se, ozbiljnije nego ikad, moj roman nije samo mračna mazohistička žalopojka bez smisla, već nudi i mnoštvo korisnih putokaza i moćnih poruka. Koliko žena može da se pohvali da nikada u životu nisu bile žrtve, da nikada u ime ljubavi nisu išle protiv sebe? Statistika kaže da je danas svaka četvrta žena žrtva porodičnog nasilja! Na početku knjige je upitnik čijim popunjavanjem čitateljke dolaze do odgovora da li je nešto slično prisutno i njihovoj vezi - recimo, odricanje od prijateljstva ili posla zarad mira u kući; seks uprkos odsustva želje; strah od suprotstavljanja partnerovom mišljenju... Nažalost, ovde žena nije žrtva nasilja ako ne završi u bolnici, bar sa nekoliko polomljenih rebara.
Pokrenuli ste lavinu balkanskih tabua poput (ženskog) izbegavanja „ekskluzivnog prava na sopstveni mozak“?!
- Znate kako se kaže: ljubav ljude može učiniti slepim... A niko nije toliko slep kao onaj ko ne želi da vidi. Često žene muškarcu sa kojim procene da bi mogle da ostvare emotivni odnos prišivaju osobine koje ovaj nema, kako bi ga učinile dostojnim svoje ljubavi. Neke dostižu takav stepen emotivne pregladnelosti da su spremne čak i na odricanje od prava da misle svojom glavom. Ali kada princeza jednog dana primeti da vitezov oklop i nije tako sjajan pa poželi da ga izglanca, ili nađe mudriji način da se porazi aždaja koja preti da ugrozi njihov dom, nekadašnji heroj počinje da se oseća nekomotno.
Do u detalj eksplicitno opisujete „muški vampirizam“ - kompletne scene porodičnog verbalnog nasilja, premlaćivanja i torture...
- Mentalni vampirizam nije privilegija muškaraca. Mnogi ljudi radije preuređuju tuđe dvorište nego sopstveno. Verovatno zato što je njihovo u znatnom haosu pa teško mogu da skupe snagu za promene. I onda počinju da vampirišu ispravljajući tuđe živote, rešavajući probleme drugih a bežeći od vlastitih. Što je nezadovoljniji sopstvenim životom, što je veća praznina u duši, utoliko se čovek više fokusira na druge. Kad je reč o fizičkom vampirizmu, mislim da je on privilegija muškaraca. Pitanje je kako bi žene koristile fizičku nadmoć da im je to Bog podario. Sila se obično koristi onda kada ponestane drugih argumenata, kad iz verbalnog konflikta ne može da se izađe makar i kao prividan pobednik.
Moto „Imaš pravo na život bez nasilja“ istakli ste još na prvim stranicama, a suština hepienda koji sledi je u samoj ženi. Da li je to poruka?
- Marija u jednom trenutku zaključuje da je jedina prava moć - samopouzdanje. Otužna lekcija koju joj je život servirao ubrzala je proces sazrevanja i pretvorila je iz pametne u mudru ženu, iz osobe koja samo zna u onu koja svoje znanje primenjuje. Nadala sam se da ću pisanjem ovog romana pomoći nekim ženama da odbace identitet žrtve. Pobednica je svaka koja uspe da stavi tačku na nasilje, kao i na bilo koju situaciju u kojoj se najčešće samo naizgled ne nalazi svojom voljom. Uostalom, zar nije skoro svaki naš trenutak logična posledica prethodnih izbora? Jeste, naravno, ali je nekako lakše optužiti sudbinu. Mnoge pripadnice nežnijeg pola trpe nasilje ne prepoznajući ga, tražeći krivicu u sebi, zaboravljajući pri tom na osnovno ljudsko pravo - pravo na život bez nasilja.
Milorad Pavlović
04.12.04 Danas
Mlat-tretman u trapericama
Dok ne bude kasno, Olivera Ptica
Ovo je drugi roman spisateljice koja svoj identitet krije pod pseudonimom Olivera Ptica, a objavljen je u rado čitanoj ediciji ove kuće, Megahit. Pisana kao ironična replika na današnje "fensi" ljubiće, ova saga o urbanom maltretmanu slabijeg pola, bolje reći, mlat-tretmanu, čija je žrtva tipična beogradska devojka sa Čukarice, demistifikuje gotovo klišetirane prizore ljubavi na balkanski način. One u kojima rodna bahatost jačih poništava sve prednosti socijalne i intelektualne emancipacije u ambijentu kafića i žurki zlatne hipi ere beogradskih sedamdesetih i dalje, sve do bombardovanja Beograda.
Mnoge žene će se prepoznati u avanturama Marije Andrić, diplomirannog filozofa - devojke za primer, koja, kako to obično biva, iz neutoljene gladi za bliskošću brzopleto bira životnog saputnika, Boška Zeca. No ovaj će je, onako kako to svaki iole šlifovani beo-mačo ume, umalo dovesti do ivice samouništenja, dok se ta filozofkinja jednog dana ne otrgne mazohističkoj inerciji popuštanja i trpljenja, i ne krene u kontranapad i borbu za vlastito spasenje, "dok ne bude kasno". Ubedljivost je jedna od vrlina ovog šarmantnog ženskog pisma u trapericama.
Opori humor i sarkastično zakasnelo samopreispitivanje, senzibilnost inteligentne žene koja postupno razvija samosvest dostojnu Džejn Fonda u pretarnerovskoj fazi, smisao za pronicljive psihološke detalje, doživljavaju se kao vrsta literarne autoterapije Marije Andrić. Oni pružaju koliku-toliku satisfakciju junakinji, a čitaocu užitak u prepoznavanju atmosfere sa poprišta muško-ženskih konflikata oko nas.Olivera Ptica je književni prevodilac iz Beograda (diplomirani hispanolog), u mladosti bila je manekenka i fotomodel, novinar, tekstopisac i autor kratkih ljubavnih priča. Deceniju putovanja (kao vlasnik turističke agencije Oniks) nastavila je, kako kaže, literarnim putovanjem kroz samu sebe, što smatra mnogo interesantnijim i sadržajnijim od stvarnih lutanja svetom. Njen prvi roman, autobiografski "Dnevnik jedne majke" nastao je iz istoimenog feljtona u listu Praktika, u kome je opisala svoju trudnoću, porođaj i prve dane materinstva.
V.R.
