Dobro nam ide

25.01.19

Nagrađivani austrijski pisac Arno Gajger, kod nas je poznat užoj čitalačkoj publici iako je njegov prvi prevedni roman na srpski jezik, „Kao stari kralj u izgnanstvu“, izašao još 2012. godine. Odsustvo bestselerskog potencijala kod ovakvog i sličnih autora utiče na promotivnu i marketinšku (ne)nastojčivost izadavača. Otud je i moguće da, usled reklamne posvećenosti „traženim“ knjigama radi maksimiziranja njihove tražnje, izdavači svesno ostave po strani ovakve, manje poznate, pisce, prepuštajući ih čitaocima kojima za odabir knjiga nije potrebna bučna reklama i promocija.

Mada ne donosi neku posebnu novinu u postupku ili temi, roman „Dobro nam ide“ ipak predstavlja upečatljiv prikaz osobenosti življenja austrijske porodice kroz nekoliko generacija. Organizujući naraciju kroz smenjivanje poglavlja koja tematizuju savremeni trenutak (april–jun 2001) i onih koja osvetljavaju različite segmente prošlosti (1938–1989), Gajger daje panoramski, a opet vrlo precizan, pregled društvenih i političkih mena koje su zahvatile Austriju u ovom periodu (novije) istorije s prikazom njihovog odraza na jednu (ne)tipičnu austrijsku porodicu. Situacija glavnog, ili savremenog, junaka Filipa, koji otvara napuštenu i urušenu porodičnu kuću na periferiji Beča koju mu je ostavila baka, na neki način jeste bilans svih lomova koje je njegova porodica pretrpela. Filipova usamljenost i neambicioznost mogu s jedne strane ukazivati na problem savremenog doba i sveopšte otuđenosti koja posebno pogađa mlade ljude u najboljim godinama. S druge strane, slomljenost ovog junaka svoje uporište ima u bolnim, nerazrešenim odnosima koji se pronose kroz njegovu porodicu u nekoliko generacija.

Kao što je Filip tipičan izdanak svog vremena, koje nema ideologiju i duha, ali je kao takvo vrlo uticajno na mladog pojedinca, tako i vreme njegovog dede i oca, sa izraženom ideološkom premisom (nacizam, a kasnije socijalizam), oblikuje, određuje i ucrtava životnu sudbinu ovih junaka. Omeđivši segmente radnje iz prošlosti godinama 1938, kada se nacizam ustoličio, i 1989, kada je komunizam pao, Gajger u ovom romanu nastoji da pokaže tragičku nemogućnost odolevanja političko-ideološkim imperativima iz perspektive običnog čoveka.

Gajgerova usmerenost na prikazivanje reperkusija društvenih uloga i nacionalnih istorijskih događaja na život običnih ljudi, simbolično, ali, pre svega, ironično, prikazana je nazivom društvene igre „Upoznaj Austriju“ koju je patentirao neposlovni hazarder Peter, Filipov otac. Upoznati Austriju, zemlju na granici kapitalizma i socijalizma u posleratnoj eri, značilo je upoznati njenu podeljenost i neodređenost između sovjetskog i evropskog uticaja, ali i bolno nasleđe iz Drugog svetskog rata.

Pokušaj čišćenja i dekontaminiranja porodične kuće od golubijih leševa na tavanu, simbolički se može razumeti kao pokušaj raščićavanja nedorečenih tragedija iz prošlosti i ponovnog početka. Neodređeni i neizvesni junakov odlazak u Ukrajinu na svadbu svog fizičkog radnika, pokazatelj je, međutim, nemogućnosti uspostavljanja te davno prekinute porodične veze. Istorija koja je postpeno razarala i kidala niti jedne porodice, u savremenom trenutku, u Gajgerovoj viziji, pretvara se u konačno otcepljenje i otiskivanje u nepoznato. Raskidanje tih veza koje autor smešta u 2001. godinu moglo bi da znači i dosezanje pune slobode, u svetu koji je raskinuo sa dvadesetovekovnim ideologijama.

Mora se, na kraju, ipak, uzeti u obzir da je autorova optimistična vizija budućnosti i neizvesnog putovanja u slobodu, kojom zatvara svoj roman, dobrim delom motivisana činjenicom da je on napisan na samom početku novog milenijuma, kada nije moglo na prvi pogled da bude jasno kakva zlokobna, neoliberalna ideologije će biti njegova određujuća osobina.

Autor: Nataša Anđelković
Izvor: Pečat