Ondžaki je rođen 1977. godine u Angoli. Studirao je sociologiju u Lisabonu, a u Njujorku je pohađao filmsku školu. Objavio je tri romana (Dobar dan, drugovi (2001), Koliko zora ima noć (2004), Baka-Devetnaest i Sovjetova tajna (2008)), tri zbirke priča (Trenuci odavde (2001), A ako sutra strah (2005), Oni iz moje ulice (2007)), jednu novelu (Zviždač (2002)), dve zbirke poezije (Krvavi čin (2000), Materijal za pravljenje teralice straha (2009)) i dve knjige za decu (Inari, devojčica sa pet kika (2004), Lav i skakutavi zeka (2008)). Njegovi romani i priče prevedeni su na mnoge svetske jezike.
Živi u Luandi, a o svom rodnom gradu snimio je dokumentarni film. Pseudonim Ondžaki na jeziku umbundu (jednom od jezika kojima se govori u Angoli) znači ratnik.
25.07.09
Saga o prijateljstvu
Ondžaki
ZVANIČNO najbolji mladi pisac Afrike, koji nosi neobično ime Ondžaki, uživa u poseti Beogradu. Ne smeta mu vrućina, saobraćaj je, kaže, dobro organizovan za razliku od Napulja gde vlada potpuni haos, oseća se sigurno u noćnim šetnjama gradskim ulicama, ali zaključuje: „Ovo je opasno mesto, Beograd je ratna zona!“ Misli Ondžaki na lepotu beogradskih devojaka koje sreće na svakom koraku.
- Nije vama nimalo lako! Jesu li žene ovako lepe u celoj Srbiji - pita mladi pisac iz Luande, glavnog grada Angole, koji poslednjih godinu dana živi i radi u Rio de Žaneiru u Brazilu.
Došao je da predstavi svoj roman „Dobar dan, drugovi“ (izdavač „Kreativni centar“). Delo je autobiografsko, govori o postkolonijalnoj Angoli viđenoj
očima dvanaestogodišnjeg dečaka. Mesto je Luanda, a vreme - kraj osamdesetih godina 20. veka.
- Naslov je i vama u Srbiji razumljiv. Sećate se vremena kada ste govorili: „druže direktore, druže nastavniče...“ U osnovi ovo je knjiga o detinjstvu i prijateljstvu. Hteo sam da pokažem šta se dešavalo sa decom u Luandi, krajem osamdesetih. Prikazujem život glavnog junaka u porodici, ali naročito u školi. Zašto? Imali smo tada kubanske učitelje. Južnoafrikanci su okupirali Angolu, a Fidel je slao vojsku, ali i lekare i učitelje. Očigledno je da nam nisu predavali portugalski, ali veoma smo ih voleli, bili su nežni, posvećeni i pravi pedagozi. Ovo je takođe knjiga o prijateljstvu između dece i učitelja - kaže Ondžaki.
Mnogi očekuju da je ovo politička knjiga, štivo o strahotama građanskog rata u Angoli i kritika socijalizma, kaže Ondžaki, ali nije tako.
- U Luandi nije bilo mnogo borbi, nekada smo ostajali bez struje i vode, bilo je siromaštva, ali želeo sam da pokažem kako su deca uspevala da budu srećna tokom tih godina i da dam dečiji pogled na vreme socijalizma. Interesantnije je govoriti o politici kroz oči deteta jer tada možete reći stvari koje odrasli ne bi mogli da kažu. To je bila naša realnost i imali smo lepo detinjstvo. Ponosan sam što sam odrastao u socijalističkoj zemlji i to je moje mišljenje koje ne želim nikom da namećem. Ovo je srećna knjiga - kaže Ondžaki.
VEZA
DOBRO je što se knjige iz Angole i Afrike štampaju u Srbiji. Moja maćeha je studirala u Jugoslaviji, kao i mnogo mojih zemljaka. Postoji jaka veza između naših zemalja i ljudi će ovde bolje osetiti našu priču nego u Engleskoj ili Švajcarskoj - smatra pisac.
B. ĐORĐEVIĆ
