Doba ekstrema - Istorija kratkog dvadesetog veka 1914-1991

11.09.03

Doba ekstrema” četvrta je knjiga Hobsbaumove istorije sveta koja od izlaska iz štampe (1994) doživljava svake naredne godine novo izdanje i moglo bi se tvrditi da gotovo i nema ambicioznije celovitije istorijske sinteze u oblasti opšte istorije koja ne uzima u obzir, razmatrajući, polemišući sa različitim polazištima i ishodima stanovišta i zaključne ocene ovog autora. Studija je nastavak tri prethodne knjige, “Doba revolucija, doba kapitala” i “Doba carstva” i u okviru osobene periodizacije sistematizuje svetska događanja u tri zasebne celine. Doba revolucije, Zlatno doba i Odron. Taj “kratki 20. vek”, kako Hobsbaum opaža, započeo je Prvim svetskim ratom, okončan je globalnom finansijskom i društvenom krizom, decenijskom krizom s krajem socijalizma koji zajedno staju pod metaforu odrona.

Došli smo do tačke istorijske krize kada budućnost po svim validnim pokazateljima i meritornim procenama ne može biti nastavak prošlosti, jer je znatno manje razloga za optimističke vizije i očekivanja budućnosti nego, na primer, sredinom osamdesetih kada ovaj autor okončava i konačno uobličava tekst trilogije “dugog” 19. stoleća. Bilo bi, sugeriše on, nerazumno završiti ovu knjigu bilo kakvom preciznijom, jasnijom slikom o tome kako će izgledati, šta će činiti uporišta i karakterističan znak novog milenijuma, budući da su i pejzaž “kratkog 20. veka” tektonski mnogobrojni poremećaji učinili neprepoznatljivim. Ove, najnovije, multiplikovane turbulencije ukupnih svetskih dešavanja, uvećaće upravo tu izvesnu i sigurnu odluku života, neprepoznatljivost, pre svega ishoda različitih procesa. Ne znamo kuda idemo. Ali, nećemo uspeti da svet učinimo boljim ukoliko nastavimo da ga gradimo na dosadašnjoj osnovi. A cena, tj. alternativa promeni društva je TAMA. To je završna opaska “Doba ekstrema”. Pored utiska o tome da opus Hobsbauma izmiče svrstavanju u bilo koju od škola mišljenja, gde je u istorijskoj nauci njegovo mesto? Kako biste odredili, vrednosno i u pogledu originalnosti značaj ove istorijske sinteze? Uz svu svežinu u interpretaciji ne samo događajne istorije, nesvakidašnju interesantnost, lucidnost i složićete se, verujem i šarm, da li delite utisak o njenoj nekoherentnosti? Naime, i sam autor u uvodu konstatuje da knjiga počiva na, navodim, “čudnovato nejednakim temeljima analize.”

- U pitanju je sinteza koja nosi odlike svog autora, ali pripada i naporima istoriografije 20. veka. U tim naporima celokupne istoriografije ovog vremena, Hobsbaum je uzeo jedan univerzalistički vidokrug za svoj pristup koji možemo slobodno nazvati anglosaksonskim. Naime, na području Amerike i na britanskim univerzitetima se odavno pišu opšte studije koje su po svome karakteru, u stvari, sinteze o opštoj situaciji novovekovne, srednjovekovne istorije, antičke istorije. Štaviše, istoriografija je podeljena na ta tri segmenta, tako da je sada najbolje misliti na ovaj, treći, koji se zove Novi vek i na ono što se zove Modernom istorijom, o kojoj je Hobsbaum napisao svoja glavna dela i postao poznat.

Hobsbaum 20. stoleće vidi kao vreme kontrapunkta u mnogim aspektima nauke, života, tehnoloških uzleta iz kojih su i danas otvorena najznačajnija etička pitanja, pa sugeriše da ovo doba bude upamćeno kao doba novih umnoženih strahovanja i padova, umesto da bude nazvano dobom uspona i progresa jer se, kao ni u jednom periodu istorije, upravo u ekstremima, očitavala jedna konstanta - da je istorija, između drugih važnih stvari, i stalno beleženje zločina i različitih gluposti ljudske vrste. Naime, tragičan slom civilizacije 19. veka, kapitalističke po prirodi i liberalne po svojoj strukturi, imao je u sledu događanja, prema ovom istoričaru u privremenom, bizarnom savezu kapitalizma i socijalizma, mogućnost spasa demokratije. Otkud ovakav zaključak?

- On je marksista. Engleski marksizam nije isto što i sovjetski, niti jugoslovenski. To je naročito značajno imati u vidu kada je u pitanju upravo istoriografija. Treba uzeti u obzir uz to i razumevanje drugih duhovnih disciplina koje je odnegovao 20. vek. Tako Hobsbaum od početka posmatra društvo, uzeo je tako u obzir revolucije, susreo se sa temom kapitala. Dakle, njega taj prvi krug knjiga koje ste pomenuli tako i reprezentuje, u tom smislu. On je, međutim, ranije bio jedan od poznatih istoričara ali ne na mestu koje bismo mogli da označimo kao najznačajnije. Jer na tom mestu se našao tek krajem 20. veka, upravo pojavom knjige o kojoj govorimo, koja svedoči o njegovom sazrevanju. Ipak, uvek sa jasnim ograničenjima marksističkog pristupa istoriografiji. On je, odjedanput, sagledao celine koje se mogu tumačiti i same iz sebe. Ono što ga, međutim, razlikuje od drugih pisaca sinteza i što je, s druge strane, mesto gde može da izazove ozbiljne stručne rasprave ne između drugih, već prevashodno drugih sa njim, jeste to što on dosta rascepkano vidi kontinuitet. To je, valjda, nekakva dijalektika. Između njegove prve i poslednje knjige, on vidi postojanje kontinuiteta. Ali je uporedo video da je istorijski proces rascepkan i da se može periodisati prema nekim velikim pojavama koje su se u međuvremenu pojavile, koje je on u međuvremenu uočio. Kad to kažem, imam u vidu celinu procesa, kao istoričar i to je relacija istoričar-istoričar. Devetnaesti vek on naziva dugim vekom, koji je podeljen na tri dela - vreme revolucija, vreme kapitala i kao treće, vreme imperija. To je u vezi sa pojavom imperijalizma. Ali, time je on zapravo razbio kontinuitet! Ovo govorim zato što ga je razbio u 20. veku. I štaviše, našao je razbijen kontinuitet između 19. i 20. veka. Za mene je to najdelikatnija tačka njegovog mišljenja.

Da li je to i tačka Hobsbaumovog najčešćeg osporavanja?

- Pa, on je zasenio ljude, posebno istoričare svojom poslednjom knjigom, a posle njenog izlaska i predavanjem koje je održao na više mesta, na velikim svetskim univerzitetima. Studija celokupnih njegovih dela u ovom smislu, o kojem govorim, meni je nepoznata. Jednostavno su protumačili da je pisao onda jedno a sada piše ovo. Zašto je za samog našeg istoričara bilo značajno da ga priznaju baš sa ovom knjigom? Čini mi se da sam malopre rekao da je tom knjigom ušao u red onih najznačajnijih istoričara, to je zato što je odjedanput shvatio svu problematiku razvoja. Marksizam je optimističan. On vidi svet koji ide ka raju kao dobu sreće. On se lucidno ovim bavio, ne grubo i direktno; knjiga je privukla veliku pažnju, koja je i nagovestila, najavila, naime, ovaj njegov značajan referat. On je nažalost, ostao samo u obliku separata, a mislim da bi bilo dobro da ga u sledećoj svojoj knjizi priključi. Ja naravno, namerno stvaram psihološku tenziju oko pitanja o čemu je to predavanje. On je tu otkrio nešto od izuzetnog značaja. Da se, naime, u vreme hladnog rata odvijala jedna revolucija koja je čoveka premestila sasvim u druge milenijume njegove istorije. Pri tome, moram reći da su drugi istoričari smatrali da je 20. vek, a naročito druga polovina, vreme prosperiteta. I kao i on, i oni su pri tom videli razvijen kapitalistički svet. Međutim, ne treba uzeti samo u obzir ovaj svet. Jer, između Drugog svetskog rata i pada Berlinskog zida na svakom mestu Zemljine kugle, bar se “za pola milimetra” poboljšao život. Ta moja metaforična izjava oslanja se i na druga mišljenja. Znate, svuda se pomalo napredovalo, i u Africi, koliko toliko, u razvijenim zemljama mnogo, u Kini dosta, na sve strane bio je neki progres. Ono što je zasluga i gde Hobsbaum izbija možda na prvo mesto istoričara, tumača 20. veka, a bojim se dugo o njemu ništa ne čujemo (sabrao je, u dosta visokim godinama zavidnog iskustva, rođen je 1917. godine), to je sledeće: ukazao je na dve stvari. Prvi put imamo situaciju da u demografskim izvorima ima više žitelja gradova nego sela, prvi put se promenio taj odnos stanovništva, i drugo: prvi put u svetskoj istoriji imamo više pismenih nego nepismenih ljudi. Tu je Hobsbaum odskočio od marksizma, i od onih koji su pogrešno tumačili ili “sakatili” Marksa, obogatio svoje viđenja, uočivši nešto što je u tom času doživljeno kao Kolumbovo jaje i za šta su mnogi rekli: “Pa da!” Ali do Hobsbauma, pre njega, to niko nije rekao! To jesu velike istine. Kada se to razume, onda se postavljaju velika, kardinalna pitanja. Pitanje, na primer, šta se dešava sada u svetu, koji je toliko težio da ima obrazovane ljude, u svetu koji je prosperitet video u znanju, u ljudima koji će živeti u civilizovanim, uređenim, urbanizovanim sredinama, a to već imamo kao činjenicu, da li je to samo dobro? Ili se baš tu otvaraju problemi? A problemi se otvaraju na svakom koraku, na sve strane.

Autor, valja i to zapaziti, brani, između ostalog, tezu da bi bez sovjetske pobede 1918. zapadni svet izvan SAD bio pre skup različitih varijacija na fašističke i autoritarne motive nego na liberalno-parlamentarne motive?

- Kardinalno se ne slažem s tim. Stoga što je 19. vek proticao u neprestanoj borbi čak tri mogućnosti koje su bile u igri, ali je neprestano jačala ta demokratska opcija, ta varijanta. Demokratska, u smislu građanske demokratije, prava čoveka, i građanina, u smislu Francuske buržoaske revolucije ali i pobede laičke kulture. On nije smeo, s obzirom na svoj renome i na svoja znanja, da to previdi. Zašto on sada nije tu da mi odgovori a verujem da bi odgovor bio vrlo sadržajan, zašto on tako misli? Zato što se, koincidentno, pojavio nacionalizam. Ali je, koincidentno, bilo jasno da se nacionalizam podelio na dve grupacije: fašizam, kojeg se on boji i na demokratsku liniju, liniju prave demokratije. Francuska revolucija je tu paradigmatična. Francuska je, uopšte, od tih događaja s kraja 18. veka, značajna za ceo svet. Ona je to i na početku novoga veka, ona stvara laičku državu, prvu te vrste u svetu, sa laičkom civilizacijom i svešću. Pod laičkom mislim na svetovnu, jer pojam laičkog kod nas ima i pežorativni prizvuk i smisao. Dakle, svetovnu državu, a da pri tom nije izložila crkvu teroru, ili religiju teroru. Jer, imamo jakobince i imamo boljševike, koji su crkvu izložili strahovitom teroru. Kad kažem crkvu, mislim na sve segmente njene, na ljude, na učenja, svete knjige, do svetih hramova. To se u Francuskoj nije dogodilo, nego je, jednostavno, laička država sebe izdvojila a crkvi dala slobodu. Ono, razume se, gde crkva ne može da računa na državu, to je sfera državnih prihoda; ona može da ima svoje prihode, način finansiranja, univerzitete, a, s druge trane, država ne deli građane na vernike i nevernike. Tu činjenicu mislim da Hobsbaum, na mestu koje ste citirali, previđa. Ja sam izdvojio pitanje relacije crkve i države kao pitanje celog tog perioda, koje bih izdvojio imenom moderne i modernog doba, od kraja 18. veka do naših dana, gde se moderna bori sa postmodernom. Inače je postmoderna donela tu četvrtu mogućnost ateističkog odnosa kao jednog od više mogućih pristupa pitanju čovekovih sloboda. Pored toga da postoji ravnodušni ateista, tolerantni ateista, danas imamo situaciju da se crkvi priznaje doprinos civilizaciji, pa se kaže: “Naša crkva”, a to “naša” znači: protestantska, katolička ili pravoslavna, oslanja se na rimsku i grčku, antičku... Ovo pitanje je zanemareno kod nas.

Želeo sam da izoštrim to pitanje odnosa prema demokratiji države koju je Hobsbaum potcenio u času kada je smatrao da bez pobede Sovjetskog Saveza ne bi bio moguć razvoj demokratije. Pre fašizam ne bi imao tu mogućnost nego demokratija, a fašizam i demokratija su se sukobili. Jasno je bilo da se nacionalno brani sa dva argumenta. Čovek pripada naciji i ona određuje njegov život, to je jedan argument, i drugi, blizak Mancinijevim teorijama, glasi - “Čovek pripada naciji, svome narodu kao slobodno biće”. Nacija tu nije skup indoktriniranih ljudi, već slobodnih individua koje poseduju i slobodnu nacionalnu svest. Zamislio bih se tu i nad nekim stvarima. Kada se posmatra politička karta posle 1918. kada nestaju države ancien regimea, starog režima do građanskog društva, javljaju se države koje su sve uzele idealno, ali ne i praktično, demokratski model kao model budućnosti. Dakle, nestaju carstva, tursko, austrougarsko, rusko carstvo. Nestaje i nemačko carstvo koje je carstvo paradoksa. Citirajući nemačke autore, rekao bih da je to i carstvo zastarele društvene strukture i zastarele ideologije ali i vrlo moderne privrede i poslovnog modernog duha, istovremeno. Dakle, umesto toga javlja se konfuzna situacija unutar demokratije. Brzo, prebrzo Hobsbaum to razumeva kao krizu demokratije. To je jedno prelazno doba, on zanemaruje da to nije epoha nego da je od Francuske revolucije čovečanstvo jednako u nekoj tranziciji. A ova tranzicija je posebno značajna i velika jer je konačno potopljeno dugogodišnje carstvo ili model države srednjega veka, tek Prvim svetskim ratom.

Podvukao bih da pokazivanjem tih zverskih, čovekovih “sposobnosti”, vođenih nacionalizmom u Prvom svetskom ratu, ta pogibija se dogodila bez pravih razloga. To što je poginuo jedan princ, pa je posle toga poginulo deset hiljada vojnika, civile niko nije brojao, jeste nešto što je potpuno apsurdno. No, upravo bi se od jednog istoričara marksističke provenijencije očekivalo da bude u saglasju sa protivrečnostima vremena.

Ninoslava Arsenović