Do kraja zemlje

15.04.11

Politika, 15.4.2011


Mogu da budem vatra, ali to ne želim

Ono što se dešava u Libiji za mene je skoro misterija, ali mislim da je teško da ćemo posle tolikih krvoprolića tamo videti demokratiju

Jedan od najpopularnijih izraelskih pisaca u svetu David Grosman učestvovao je na petom po redu „Prosefestu”, koji se još danas održava u Novom Sadu. Grosman je autor knjiga „Osmeh jagnjeta”, „Intimna gramatika“, „Vidi pod: ljubav”, „Budi moj nož”, „Njeno telo zna”, publicističkih dela „Žuti vetar”, „Slušajući na žici: Razgovori sa Palestincima u Izraelu”, i drugih. Njegov novi roman „Do kraja zemlje” (izdanje „Arhipelaga” iz Beograda) govori o istoriji izraelsko-palestinskih odnosa, kao i o savremenim događajima, dok finale pripada pripovesti o smrti piščevog sina Urija u jedinicama izraelske vojske, u Libanu, na samom kraju rata sa Hezbolahom. Poznati pisac, znan je najpre po svojim zalaganjima za mir, pozivima za preispitivanje ekstremističke izraelske politike, i za rešavanje sukoba pregovorima.

Jednom ste rekli da stanovnici područja napetih sukoba govore „plićim” jezikom što je sukob dublji. Međutim, objašnjavate i svojevrsno jezičko oslobođenje?

Kada živite okruženi nasiljem ne želite da budete u kontaktu sa stvarnošću. Prirodno je da se tada vaša duša sužava. To osećaju ličnosti, porodice koje su iskusile traume, kao i čitava društva. Upravo zbog toga što je jezik tako snažna spona sa životom treba imati reči za sve prelive i nijanse osećanja. Tako ste više u kontaktu sa realnošću. Međutim, svuda oko sebe osećam skučenost jezika, pod uticajem medija. Jezik koji nije dovoljno iznijansiran dominantan je u svim zemljama, a posebno u onima koje su osetile ratne sukobe. Ali, treba da insistiramo na tome da svaku stvar nazovemo svojim imenom, ne imenima koja nalažu vlada, mediji ili vojska. Samo tako povratićemo svoju individualnost. Ja kroz pisanje pronalazim intimni jezik. U knjizi „Intimna gramatika” bavio sam se teškoćama na koje ličnost, u brutalnom okruženju, nailazi u potrazi za osobenošću.

„Do kraja zemlje” Vaš je najličniji roman, u kojem ste opisali, kako ste rekli, ono što se više ne može vratiti. Ali, ipak u pisanju doživljavate gotovo mističku utehu?

Kada vam se desi lična katastrofa, prvo osećanje koje zatim sledi jeste potpuna paraliza, krah. Međutim, kada sam počeo ponovo da pišem osetio sam mogućnost da povratim aktivnost, više nisam bio samo žrtva. Shvatio sam da imam dovoljno života i strasti za stvaranjem, koje mogu da udahnem u sopstvenu priču, u likove i reči.

Da li ste nekada imali želju da se osvetite?

Na trenutke, naravno, imao sam osećanja mržnje, osvete, besa... nepodnošljivo je samo misliti o gubitku života, ne samo moga sina, već i mnogih drugih Izraelaca i Palestinaca. Strašne su to stvari, koje su ipak mogle da budu rešene i drugačije, a ne nasiljem. Otkrio sam da kada sam bio prepun besa nisam više bio u kontaktu sa svojim sinom. A ja želim da budem sa njim u dodiru. Lako je biti ispunjen gnevom , veliko je to iskušenje, koje je uvek dostupno. Za minut mogu da se pretvorim u vatru besa, ali to ne želim.

Ljudi u Izraelu, kao i na Balkanu, nose teško breme istorije, koja je zapravo veštačka tvorevina, sazdana od ideologije i političkih grešaka. Gde je za Vas stvarni život, prava realnost?

Pametno ste to rekli. Mislim da je istorija priča koju sebi izgovaramo, ali mogu da postoje i druge priče. Ipak, priče koje stalno prepričavamo mogu ponekad da postanu i naše tamnice, koje nas sprečavaju da napredujemo i da započinjemo nove živote. Ljudi postaju zavisni od svojih priča i tragedija, uživaju u ulogama žrtava. Ali, teško je definisati trenutke pravog postojanja, njih najpre nepogrešivo intuitivno osećamo kada uradimo nešto autentično, ono što pripada samo nama kao ličnostima, a ne društvu ili buci oko nas. Kada se okružimo „mehurom tišine”, i kada zaista razgovaramo sa drugim ljudskim bićem, to je sjajno jer istoga trenutka ponovo nešto zadobijamo.

Šta Vam je bilo teže, da Vas kao pacifistu ne shvataju sunarodnici, ili stvarni protivnici, Palestinci?

Borim se za mir, ali nisam pacifista, zbog toga što pacifista nikada ne nosi oružje. Međutim, ja sam bio u vojsci, učestvovao sam u ratnim sukobima, moja dva sina takođe su bili vojnici u ratovima. Nažalost, ne verujem u pacifizam na Srednjem istoku zbog toga Izrael više ne bi postojao da su svi Izraelci pacifisti i da nema vojske. Shvatam to vrlo ozbiljno i mislim da sam realistična osoba koja do srži poznaje naš tamošnji život, koja poznaje količinu nasilja, fundamentalizma, rasizma među arapskim zemljama. Ali, ipak se iz sve snage borim za mir jer znam da ćemo samo tako i jedni i drugi imati stvarni život. Stoga je bolnije kada vas ne razumeju sunarodnici, jer je ta veza iskonska i tragedija je veća kada otvorenih očiju srljate u katastrofu.

Ipak, trudite se da razumete Palestince, provodili ste vreme u njihovim ratnim logorima, učili njihov jezik. Šta mislite o politici nametanja demokratije bombardovanjem civila?

Arapske zemlje su već toliko razorene da skoro svaki korak uzrokuje dalje razaranje. Ono što se dešava u Libiji za mene je skoro misterija, ali mislim da je teško da ćemo posle tolikih krvoprolića tamo videti demokratiju. Pre će to biti neki novi diktator, novoga imena, koga podržavaju druga plemena u Libiji. Najoptimističniji sam kada je reč o Egiptu, impresivan je način na koji su zbacili Mubaraka i sada idu na slobodne izbore. Želeo bih da zaista i ukorene demokratiju, zbog toga što ona ne znači samo vladavinu većine, već i prava za manjine, za nemuslimane i Kopte, za homoseksualce. Velika bolest muslimanskog sveta su i ženska prava. Kada je Gadafi počeo da bombarduje sopstveni narod, bio sam ponosan kada je međunarodna zajednica odlučila da reaguje protiv te masovne klanice. Sada imamo istu klanicu u Libiji, koju je kreirao Zapad.

Kabala kaže da Bog broji ženske suze. Kako u svetlosti ove ideje vidite svoje ženske likove, posebno Oru iz knjige „Do kraja zemlje”, kao i ljubav?

Ne mistifikujem žene. Ora ima puno svojih grešaka, ona je muza života koja stoji čvrsto na zemlji. Oduvek sam više učio od žena, koje su više u kontaktu sa svojim unutarnjim životom od muškaraca. Zbog toga imaju bogatiji život. U pravoj ljubavi dopuštate da vas neko osvoji, da „naseli” vaše biće, i tako oživljavate stvari koje su sakrivene i potisnute duboko u vama. To može da bude bolno, ali to je dobar i značajan bol.

Marina Vulićević


Večernje novosti, 15.4.2011

David Grosman: Pisac nikad nije sam


Izraelski književnik David Grosman o buđenju savesti sveta ogrezlog u nasilje, knjigama koje piše da bi se spasao: Zanimljivo je da neke stvari u životu radim onako kako to rade junaci u mojim knjigama

NA svom radnom stolu, u kući na obodu Jerusalima, veliki izraelski pisac David Grosman čuva ispisanu misao Margaret Mid: “Nikada ne potcenjujte mogućnost da mala grupa ljudi može da promeni svet. Zapravo, oni su jedini to do sada činili”.

Jedan od vodećih svetskih intelektualaca, čije knjige su prevedene na 30 jezika, u sredu veče je na novosadskom Međunarodnom festivalu proze, brojnim nagradama pridodao i onu sa imenom Milovana Vidakovića. Autor, koga je naša književna publika upoznala zahvaljujući izdanjima “Arhipelaga” (nedavno su objavili i njegov poslednji roman “Do kraja zemlje”), na pitanje da li su upravo pisci ta “mala grupa” koja ima moć da menja svet, za “Novosti” kaže:

ZA DIJALOG NEMA DOVOLJNO HRABROSTI * DA li je u sukobu Izraela i Palestine moguć kompromis? - To je pitanje za dva lidera, a pre svega za izraelskog premijera. On ima tu moć da stvori promene. Ako izađe sa hrabrim i razumnim planom većina Izraelaca će ga slediti. Problem je što on za dve godine kao premijer nije uradio ništa da popravi situaciju. Sa promenama u regionu sada postoji šansa da se stvori nešto novo. Postoje veliki interes Palestinaca i drugih nacija da se dođe do kompromisa, kako bi se stalo na put uticaju Irana. Verujem da kao što nasilje ima svoju logiku, ima je i dijalog. On mora da se otpočne, ali ni izraelski ni palestinski lideri još nemaju hrabrosti za to.

- Mi ne možemo da ga menjamo, ali možemo da ubedimo ljude da postoji alternativa. Ali, to je dugotrajan proces poput obrazovanja. U Izraelu postoji taj bonton da političari susreću pisce, da sa njima razmenjuju mišljenja. A onda ne urade - ništa! Ne možete da zamislite koliko puta sam sedeo sa izraelskim premijerima i razgovarao i uvek kada bih se sa tih sastanaka vraćao kući, govorio sam ženi da me upuca ako se sledeći put odazovem. Dok god, međutim, postoji šansa, da tim razgovorima nešto promenim u načinu na koji političari razmišljaju, neću odustajati.

* Pre “Do kraja zemlje”, okretali ste glavu od realnosti u kojoj se “živi i umire od mača”. Vaš izraz revolta?

- Osećao sam da književnost nije pronašla pravi jezik da opiše tu realnost. Svaka napisana reč, posebno o našoj političkoj stvarnosti, delovala mi je kao kliše. A s druge strane, kada živite u okruženju u kome je tako mnogo nasilja nemate dovoljno energije da pišete o bitnim stvarima, kao što su ljubav, brak, roditeljstvo, seks... Zato sam nekoliko godina imao potrebu da se posvetim tim temama. Bavio sam se istraživanjem unutrašnjeg bića čoveka.

* Onda ste, ipak, otvorili vrata realnosti da uđe u vašu literaturu romanom koji govori o sukobu Izraelaca i Palestinaca...

- Počeo sam da pišem priču o ženi koja je uspela da na neki način pobegne od te mašinerije rata, sukoba, muškaraca. Činilo mi se da ta priča može da izbegne kliše. Odjednom sam našao način da budem intiman u situaciji koja dozvoljave sve, samo ne da budem emotivan.

* Zašto ste “Do kraja zemlje” sami kvalifikovali kao antipolitičku knjigu?

- Ona je antipolitička, zato što je politika postala preuska. Politični ljudi često sve više nisu u kontaktu sa višeslojnošću koju ima stvaran svet oko nas. Moja junakinja nema čvrste političke stavove, nekada je bliska levičarima, nekada desničarima i to je ono što je čini ljudskim bićem. Kada se ova knjiga pojavila u Izraelu, slučajno sam istog dana sreo dvojicu političara. Jedan pripada desnici, drugi levici. Obojica su mi rekla: “Napisao si našu knjigu”. Zapanjujuće je kako su u književnosti pronašli zajednički jezik.

* Vaša junakinja Ora prolazi kroz iskušenja koja ste i sami imali dok ste pisali knjigu, jedan sin vam je bio u vojsci, a potom i drugi. Koliko vas ima u njoj?

- Dozvolio sam sebi da budem ta žena. Ona je dominirala u meni više od pet godina. Pomogla mi je da stvari vidim drugačije. I sada osećam njeno prisustvo. Ali, tako je sa većinom mojih junaka. Prepoznajem da neke stvari u životu radim upravo onako kako oni to rade u mojim knjigama. Pisci su srećni jer nikada nisu sami, stalno su okruženi timom svojih junaka.

* U vreme dok ste je pisali, srednji sin vam je poginuo u libanskom ratu. Da li je odluka da završite knjigu bila, kako ste jednom rekli, čin kojim ste izabrali život?

- To što se desilo meni i mojoj porodici, učinilo me izgnanim iz svega što sam do tada mislio o sebi, svom životu... Jedino mesto gde sam još mogao nešto da razumem je bio svet knjiga. Tačnije, knjiga koju sam pisao. Bilo je u početku bizarno tražiti prave reči, ali kada sam ih nalazio kao da sam nešto ispravljao. Osećao sam da radim nešto dobro u svetu koji je postao veoma loš. Korak po korak vraćale su se - ljubav prema likovima, strast, kreativnost, mašta, energija. Amos Oz i Abraham Jošua, moji prijatelji i politički saborci, sa kojima menjam rukopise, često su me tada posećivali. Požalio sam se Amosu da možda neću uspeti da spasem ovu knjigu, a on mi je pametno odgovorio: “Spasiće ona tebe”. I zaista, pomogla mi je da nađem svoj put povratka u život.

M. KRALJ


Dnevnik, 15.4.2011


GROSMAN: U magnetnom polju knjiga

Pre dve i po godine, gledajući sa balkona Gradske kuće u Novom Sadu na Tanurdžićevu palatu, mitsko mesto proze Aleksandra Tišme, koju izuzetno poštuje, David Grosman je obećao

Laslu Blaškoviću da će ponovo doći, kao gost Prozefesta. Novosađani su tako ovih dana ponovo dobili priliku da čuju i vide jednog od najvećih pisaca današnjice. Kako rekoše članovi žirija koji su mu dodelili festivalsku nagradu „Milovan Vidaković”, da se opet dive „uzbudljivim svetovima njegovih romana i otrežnjujućim rečima njegovih eseja”.
A David Grosman, iako jeste književna zvezda, tvrdi da veoma voli promocije svojih knjiga i neposredne susrete sa čitaocima, u šta smo se uverili.
- Mene kao autora jako zanima kako drugi ljudi čitaju, doživljavaju i razumeju ono to sam napisao, objasnio nam je Grosman. Radoznao sam da vidim reakcije, da tako kažem- sa druge strane mojih naslova, kojima sam se bavio i po nekoliko godina. I moram da priznam, to je dobar osećaj.
Naročito se radujem susretima i razgovorima sa mladima, kao ovde, na Prozefestu. U tom dobu, oni su još naivni i iskreni, neiskvareni stvarnošću u kojoj žive, medijima i podkulturama. Njihove reakcije su primalne, autentične, a posebno mi je simatično kada pokušavaju da budu cinični, a ja znam da nisu. Još nešto mi je važno: kao dete sam često mislio da me niko ne razume, a sada, kao zreo čovek, stalno se srećem sa razumevanjem i uvažavanjem onoga što sam napisao. Tako su mi moje knjige pomogle da se oslobodim trauma iz najranije mladosti.
Kako se nosite sa planetarnom slavom? Da li vas je to promenilo kao ličnost, kako slava utiče na vas kao umetnika?
- Čini mi se da je moj lični život ostao nepromenjen u najvažnijim aspektima. Možda sam sada manje samosvestan kada uđem u prostoriju u kojoj ima puno ljudi, a koji očekuju da me vide i čuju. Ali sva ta značajno povećana javna pažnja uopšte nije uticala na moje pisanje.
Kada pišem, ja sam potpuno u magnetnom polju knjige i sve što se oko mene događa, sasvim je nevažno.
Dok ste pisali roman „Do kraja zemlje”, vaše stvaralaštvo i vaš lični život tragično su se pomešali. Da li vam je pisanje pomoglo da pobegnete od užasa koji vas je zadesio?
- Pisanje ne vidim kao eskapizam. Nasuprot tome, ja želim potpuno da se prepustim stvarnosti. Naročito dok pišem o događajima koji su opasni, koji me plaše. To je način da osetim zbilju, kako bih te emocije što vernije pretočio u reči.
Roman „Do kraja zemlje” počeo sam da pišem u proleće 2003. godine, još dok je moj najstariji sin Jonatan bio u vojsci, u ratu. A ta priča je i zamišljena kao drama porodice u izraelsko-palestinskom sukobu. Godinu i po dana kasnije, na odsluženje vojnog roka otišao je i moj mlađi sin Uri. U poslednjim satima Drugog libanskog rata, 12. avgusta 2006. godine, Uri je poginuo u Južnom Libanu.
Kada je prošao predviđeni period žalosti, vratio sam se pisanju, a knjiga je bila već skoro gotova. Od očaja nisam mnogao da pobegnem, a ono što se promenilo, bio je odjek stvarnosti u kojoj je napisana konačna verzija.
Pisanje je tada bilo moj način da izaberem život, mada će mi uvek biti jednako teško sećanje na taj nenadoknadivi gubitak.
Kako da se obični ljudi nose sa tragedijama?
- Uz pomoć ljubavi, prijateljstva, kroz razgovor i razmenu emocija sa bliskim osobama. Čini mi se da su načini za prevazilaženje tragičnih događaja u ljudskoj zajednici uvek isti- i u davnim vremenima i danas. O tome svedoče i drevni crteži na zidovima praistrijskih pećina. Pripovedanje o strahovima od bogova, zastrašujuće prirode ili ogromnih životinja, činilo je i tada život podnošljivijim.
Mislim da nam u ovom modrenom svetu baš umetnost omogućava da vratimo izgubljenu sopstvenu individualnost.
Da li ste ovih dana, tokom Prozefesta, saznali nešto novo o Aleksandru Tišmi?
- O, da! Čuo sam nekoliko baš slatkih anegdota o Tišmi, a ispričao mi ih je Dragan Velikić.

Radmila Lotina

Književnost jeste stvarni život

Gde se može naći više uzbuđenja i mašte, u stvarnom životu ili u literaturi?
- Književnost jeste stvarni život, za mene zaista ne postoji razlika. Ja nisam autor naučno-fantastičnih, već stvarnih priča, proisteklih iz života u kome sam jedan od aktera. I kakav god da je, ja volim svoj život, i ljude kojima sam okružen; ne pripadam onoj vrsti izdvojenih, usamljenih pisaca. Mene inspirišu međuljudski odnosi , razmena emcija, sirove činjenice, koje smeštam u okvir priče.
A dok su nam deca bila mala, ja nikada nisam pisao iza zatvorenih vrata. Nisam mogao da podnesem pomisao da deca ne mogu da mi priđu zbog tih vrata, iza kojih tata radi nešto važno. Moje pisanje je sastavni deo porodičnog života, mi se smejemo, razmenjujemo misli, razgovaramo o onome što beležim.

20.11.10

Nikad nisam pomišljao da reči mogu da zaštite život od projektila ili metka. Mnogi roditelji u Izraelu propatili su ono što smo moja porodica i ja propatili,a nisu napisali ovakvu knjigu. Živimo strepeći za svoju decu, ponekad za nas same. To je izraelska protivrečnost: duboki egzistencijalni strah i duboka žudnja za životom – kaže naš sagovornik
Godinama je među najozbiljnijim kandidatima za Nobelovu nagradu, a prošlog meseca mu je uručena Velika nagrada frankfurtskog sajma za mir). Izraelski pisac David Grosman (1954, Jerusalim) u poslednje vremeu žiži je zbog međunarodnog uspeha svog novogromana „Do kraja zemlje“. Ovo delo koje je na sajtu „Amazona“ proglašeno knjigom septembra, uoči Beogradskog sajma knjiga,pojavilose i na srpskom u prevodu Davida Albaharija, u izdavačkoj kući „Arhipelag“. Knjizi koja opisuje sudbinu porodice vojnika u bliskoistočnom konfliktu sa kojim Izraelci žive decenijama, život je dopisao najpotresniji epilog: Grosmanov mlađi sin Uri, pri kraju služenja vojnog roka, poginuo je u poslednjim satima izraelsko-libanskog sukoba, 2006, spasavajući drugove iz pogođenog tenka.
Sa Grosmanom smo razgovarali telefonom, upredahu između njegovih američkih i evropskih turneja.
Junakinja romana „Do kraja zemlje” je Ora, majka vojnika, koja sve vreme beži od mogućih loših vesti sa ratišta gde sin odlazi dobrovoljno, dan nakon što je odslužio vojni rok. Zašto ste glavnu ulogu u priči o ratu poverili ženi?
To je bilo neizbežno jer je dobar deo knjige o životu porodice i malim trenucima u kojima se oblikuje neko ljudsko biće i njegov život. Majka ima jači primalni kontakt s detetom, koji se stvara još dok ga nosi u stomaku: čitao sam u nekom naučnom časopisu da svaka žena koja je bila trudna čitavog života zadržava u telu neke ćelije embriona, fetusa. Zato je ona odanija svom sinu nego vojsci, vladi i ratu. Žene su, osećam i skeptičnije prema velikim sistemima – vladi, vojsci – koje su muškarci stvarali tokom istorije i koji na neki čudan, iskrivljen način više pružaju muškarcima, čak iako oni više ginu u njima. Zato mi je bila potrebna ona, Ora.
Ora traži spas u bekstvu. Je li to njena slabost, ili snaga?
I jedno i drugo. Ona beži, ali to nije samo bekstvo, ona nije eskapista, jer ipak čini nešto aktivno. Šta joj preostaje? Ne može sprečiti sina da ode u kampanju. Obučen je za to, svi drugovi su mu tamo, muškarac je, želi da bude deo te „igre”. U tome je, u isto vreme, njena snaga – ona pruža čudan, adekvatan otpor u mislima, a opet ne ostaje pasivna i bezosećajna. Ne znamo hoće li uspeti da spaseživot svom sinu Oferu, ali, u svakom slučaju ona svog bivšeg prijatelja, Avrama, vraća u život tokom tog lutanja.
Ali ni bekstvo nije večito, ona se na kraju ipak mora vratiti...
To ne znamo, hteo sam da ostavim knjigu otvorenom kako bi svaki čitalac izabrao svoj kraj priče. I ja nagađam da će se vratiti, ali, to je neka vrsta „magijskog“ delovanja, koje deluje čudno, ali kad vam se neka strašna opasnost nadvije nad glavom vi ponekad činite nezamislive stvari koje deluju iracionalno. Ali šta je racionalno u toj situaciji: sedeti kod kuće i čekati glasonoše da vam saopšte vest o smrti? Ona samo čini nešto vrlo, vrlo ekstremno u vrlo ekstremnoj situaciji.
U pustoši Galileje, gde oni lutaju, nema drugih tragova istorije, osim grobova vojnika stradalih u skorašnjim sukobima...
To nije pustinja, Galileja je najlepši pejzaž u Izraelu, s mnogo zelenila i rastinja, i taj kraj nije bez istorije, ima u njemu tragova i jevrejske istorije kao i one Bliskog istoka i istorije čovečanstva. Ali ja sam izabrao da govorim samo o modernoj istoriji, od nastanka države Izrael, podignute na hiljadama grobova izginulih vojnika. Izrael je zemlja najizloženija sukobima, sudeći po spomenicima poginulim u tim bitkama, što je razumljivo – mala zemlja, a toliki su pali za njenu stvar.
Ljubavni trougao oko kog se plete zaplet kritičari su uporedili sa kultnim Trifoovim filmom „Žil i Džim“, a Oru sa Anom Karenjinom i madam Bovari. Da li su u pravu?
Književnost je puna ljubavnih trouglova i svaki pisac piše ih na svoj način. „Žil i Džim“, iako volim taj film, nije bio moj izvor inspiracije. Uvek se zastidim kad me uporede sa velikim piscima, mada shvatam potrebu da se pisci upoređuju. Ta vrsta komplimenta uvek je dobrodošla, ali na kraju krajeva, ipak sedite sami za pisaćim stolom četiri i po godine pokušavajući da budete samo svoji.
Upečatljiv epizodni lik je Palestinac, taksista, koji koristi Oru da usred noći pored vojnih punktova u Jerusalimu preveze bolesnog arapskog dečaka u ilegalnu bolnicu za Palestince. Da li ste bili na takvim mestima, ili ste ih izmislili?
I bio sam, i izmišljao, pokušavam da shvatim našu stvarnost kroz različite tačke gledišta, to je jedini način da je razumete; jer, u situacijama nasilja uvek ste u iskušenju da je vidite samo iz svog ugla, ali u tom slučaju nemate dodir s tom stvarnošću, već sa vlastitim košmarima i onim što želite da vidite i niste kadri da se suočite sa stvarnošću
Vaša junakinja u jednom trenutku pomišlja da bi kod tih očajnih palestinskih izbeglica i sama mogla da traži „politički azil?“
Jevreji, koji su tokom cele svoje istorije bili izbeglice, morali bi da imaju razumevanja za sličnu tragediju drugih ljudi. Ali, budući u sukobu s Palestincima, mi ne želimo da razumemo jad i bedu njihovog izbeglištva. Iako bi, u svakoj drugoj normalnoj situaciji, naša instinktivna reakcija bila da se identifikujemo i saosećamo sa njihovom sudbinom. Orina snaga je u tome što je u stanju sve to da oseti, i zato ona ponekad deluje kao desničar, a ponekad kao krajnji levičar. Izraelska publika je s uzbuđenjem reagovala na ovaj roman. Mislim da je to zbog toga što Ora pomaže da izađemo iz okvira kategoričnih političkih stavova i da se slobodno krećemo između različitih tačaka gledišta, da dodirnemo stvarnost u svim nijansama, da ne budemo ni previše zaštitnički, ni previše izolovani. Ta priča dopušta, najpre meni, a možda i ponekim čitaocima, da povratimo svoju individualnost, da ne budemo samo marionete situacije.
Decenijama ste mirovni aktivista. Pre više od dve decenije bili ste otpušteni jer niste hteli da na radiju ne objavite vest o formiranju Palestinske države, nedavno, na jednom od mirovnih protesta, policija Vas je napala... Nazirete li rešenje za kraj sukoba Palestinaca i Izraelaca?
Većina ljudi je protiv rata, ali istovremeno, većina i u Izraelu i u Palestini, više ne veruje u opciju mira. A kad ne verujete u to, onda gubite rat i postajete žrtva tog rata. Nisam naivni optimista, ja sam realista, mislim da su prepreke ogromne i da postaju sve veće i veće. A ipak, ne vidim drugog rešenja koje će nama i našim susedima Palestincima garantovati život, osim mira i podele teritorije između Izraela i Palestine i stvaranja nezavisne palestinske države. Istrajavam u borbi za mir, čak i kad sam očajan, mislim da je važno makar samo podsećati ljude da alternativa postoji, jer većina u to ne veruje. To činim i kroz politički angažman, i putem svojih knjiga. Zato je ova knjiga neočekivano šokirala Izraelce, jer su iz nje shvatili koliko nas taj rat košta i da svi plaćamo u toj situaciji rata, očaja, žrtvama koje podnosimo svako na vlastitom polju.
Rat je uglavnom bio tema vaših publicističkih a ne proznih knjiga, zašto ste to sada prebacili u lepu književnost, je li ona ubedljivija od usamljene mirovnjačke borbe?
Ne to nije tema iz moje publicistike, to je tema iz moje stvarnosti,a pisci pišu o svojoj stvarnosti, pa i ja. Pišem o onom što pokušavam da razumem,a jedini način da razumem jeste kroz priču koju pričam. Uvek sam se na neki način bavio tim konfliktom, počev od mog romana „Osmeh jagnjeta“, 1973, prvog romana ikad napisanog o tom sukobu, napisanog 16 godina posle okupacije,a nije ih mnogo o tome napisano ni sledećih decenija. Nisam uvek direktno pisao o toj temi naše stvarnosti, jer sam uvek tražio dobru priču i osećao sam da je već mnogo toga što je rečeno postalo kliše, a ja nisam želeo da pišem klišee, nego i o drugim stvarima. Život je kratak i hteo sam da pišem o bračnom životu, ljubomori i seksu, o podizanju dece...
Podizanje dece u zoni konflikta vidimo i kroz lik Momika, iz Vašeg romana „Vidi pod: ljubav“,opsednutogtraženjem čudovišne „nacističke zveri“ u svom podrumu, kojuodrasli spominju... I Orin sin kao dete sabira brojeve stanovnika okolnih „neprijateljskih zemalja“, računa koliko to Izrael ima neprijatelja?
Da, deca ovde odrastaju sa tim saznanjima, ali, na čudan način, bili biste iznenađeni atmosferom koja vlada među mladima u Izraelu. Možda zbog tog egzistencijalnog straha, vrlo su široki, energični i puni oduševljenja, prosto cvetaju, pozorišna, književna i muzička scena su neverovatno bogate kod nas u Izraelu, to je jedna od naših protivrečnosti, koju je teško razlučiti,a koja ga čini tako fascinantnim mestom...
Ide se u pozorište, uprkos bombašima samoubicama koji po povratku iz njega možda vrebaju naokolo?
Vi u Srbiji to najbolje znate iz iskustava vašeg bombardovanja. Zato ne pišem samo o ratu, očajanju, već o punoći življenja, i to je u središtu moje knjige, punoća života, i podjednaka porcija egzistencijalnog straha, one idu zajedno, ne možete imati samo jednu od njih.
Citiramo Oru: „Ovo je moja zemlja. Nemamgde da odem, ali, u isto vreme, ova zemlja nema šanse.“ Slažete li se s njom?
Samo delimično. Mesto gde živim je moj dom i moj mirovni angažman u potpunosti je posvećen tome da Izrael na kraju postane pravi dom našem narodu, prava otadžbina, sada to još nije, biće kad bude uspostavljen mir. S drugom polovinom njenog iskaza se ne slažem, on odražava nešto konkretno: Izrael je u opasnosti, nekad je to opasnost iznutra, nekad Iran, a ipak, ukoliko budemo razmišljali kao Ora, postaćemo pasivne mete i nećemo moći da se iščupamo iz svega toga. Verujem da manevarski prostor postoji, da možemo da poboljšamo stvar, kroz proces dijaloga. Tako što ćemo obnoviti mirovni proces, pregovarati... ima mnogo načina, mi ni jedan ne pokušavamo. Samo se nadamo da će, nekako, opasnost nestati sama od sebe. Neće nestati, moramo sami to da pokrenemo.
Pišući ovu knjigu hteli ste, kao kakvim činima, da zaštitite svoje sinove, regrute, od tragedije. I kad se tragedija desila, a Vaš život postao izložen javnosti „kao otvorena rana“, kako ste rekli, kako ste se osećali pred tom sličnošću između stvarnosti i knjige, pred raskorakom između nade i ishoda nadanja?
Kada sam pisao s tom nadom, nikad nisam pomišljao da reči mogu da zaštite život od projektila ili metka. Bio sam poput moje junakinje Ore i njenih nada. Osećao sam da treba da budem uz svoje sinove što više mogu. To je jedan od razloga što sam napisao ovu knjigu. Mnogo je roditelja u Izraelu koji su propatili ono što smo moja porodica i ja propatili, a nisu napisali ovakvu knjigu. To je naša stvarnost, živimo strepeći za svoju decu, ponekad za nas same. To je izraelska protivrečnost: duboki egzistencijalni strah i duboka žudnja za životom, život pod visokim naponom. Ova knjiga odslikava obe stvari. To što se meni desilo, gotovo da je nebitno za samu priču. A opet, ne kažem da je nebitno. Taj aspekt života u Izraelu daje još jednu dimenziju ovoj knjizi. Ali knjigu treba čitati kao umetničko delo: kroz pedeset godina, kad se niko na svetu ne bude sećao ko sam ja bio, ljudi će ovu knjigu čitati kao roman, kao priču.
Ova knjiga je, ipak, spasla Vas, pružila Vam utočište od tragedije, kada se ona desila, nastavili ste da pišete. Nije bilo drugog izbora?
To je moj život. To je moj način da nastavim da živim. Vratiti se priči, kreirati likove, zamišljati situacije, udahnjivati život likovima... To što sam učinio bio je način da ponovo izaberem život. Za mene je pisanje oduvek bilo način da razumem ono što mi se dešava, pa je tako bilo i u ovoj situaciji, da ponovo pronađem svoje mesto, nakon što je moj svet uništen. Da, bio je to način da ponovo izgradim sebi dom.
Kad god smo dosad razgovarali, Vi i ja, u poslednjih petnaest godina, tema je bio konflikt, pečat koji on ostavlja na živote običnih ljudi. O čemu sada pišete, hoćemo li, sledeći put, promeniti temu?
Ne mogu da otkrijem temu: više od godinu dana radim na nečemu što ne znam ni sam kako da opišem, kao knjigu ili kao tvorevinu, jer je to kombinacija proze, teatra, poezije, i to poezije u velikoj meri. Prvi put pišem pesme. To je jezik kojim moja knjiga želi da bude napisana, ovog puta.
Vesna Roganović