Do Budimpešte i nazad

12.11.15 Vreme

Slabo divanim ma-džarski (nešto malo, al’ i to mani) i nisam nikada živeo u Budimpešti, ali sve mi je tako prokleto poznato u romanu Do Budimpešte i nazad (preveo Marko Čudić; Rende, Beograd 2015) Arpada Nađa Abonjija, rođenog u Senti 1965, dakle mog vršnjaka. Abonji je jedan od bezbrojnih pripadnika mlađe muške (i ne samo muške, ali muškarci su imali, khm, neposredniji motiv, sivomaslinastih tonova) populacije vojvođanskih Mađara koji su ranih devedesetih, neretko doslovno preko noći, napustili uspavana bačka i banatska sela i gradiće i krenuli negde na sever ili zapad, najčešće u etničku "maticu" Mađarsku, tada uveliko cvatuću, tokom onog postkomunističkog medenog meseca kada je jaram jednog ropstva bio iza njih, a drugo se još nije naziralo (ili možda samo nismo hteli ili umeli da ga vidimo, kakogod oni urođenici koji nisu uočili na horizontu ogroman jedrenjak pun belih kolonizatora, jer im je takva sprava bila nepojmljiva, a što je nespoznatljivo to ni ne postoji).
U isto to vreme, raspadala se država čije su pasoše nosili, i koju su dobrom većinom osećali kao svoju domovinu, mada su u njoj bili "neslovenska manjina". Bili su, uostalom, lojalni jedno drugome, oni i domovina, a onda je nje, domovine, najednom nestalo, raspala se u krvavom klupku koje ni oni ni njihovi očevi nisu zamrsili, niti su ga mogli rasplesti, rasitnila se ta velika i složena otadžbina na "nacionalne" državice, pa se i od njih, manjinaca, preostalog "kusura" jedne davne imperije, stalo implicitno zahtevati nemoguće: Jugosloveni su, na svoj način, još i mogli da budu, ali Srbi (ili Hrvati) – ne. A u to je doba Srbin bio samo onaj ko je uzeo pušku da "brani" Srbe kojekuda, gde god Viša komanda i Mudro rukovodstvo kažu da se ukazala potreba, pri čemu je bilo korisno i zdravo zanemariti svako dotadašnje znanje o geografiji...
Nego, roman; nije tek zgodan izdavačko-marketinški trik referiranje na ArsenijevićevU potpalublju, jer su tematsko-motivske srodnosti nesumnjive i neizbežne. Suštinski, Arsenijevićev narator svojim ponašanjem kaže "ovo nije moj rat", gde možda ostaje ambivalentno da li za njega uopšte može postojati rat koji bi bio njegov, ili samo ovaj konkretan to nije; Abonjijev Kornel Večernji (pisac "krade" ime glavnog junaka direktno od Dežea Kostolanjija, što je i estetski i svetonazorni, a u unutarmađarskom kontekstu i zavičajni statement) od takvih je mogućih dilema u startu svečano oslobođen, jer u novoj, postjugoslovenskoj matematici postaje bazično "suvišan čovek", neparni broj koji ne može nigde da se udene. Otuda je ta mala, kompaktna peštanska zajednica vojvođanskih devojaka i mladića u mobilizacijsko-političko-ekonomskoj emigraciji sve više otuđena od onoga što je ostavila "tamo dole", i to ne samo od "Srbije", od države, vlasti, društva, nego i od sopstvenih rođaka i prijatelja koji su ostali. Kornelova prepiska s bratom, bačkim provincijskim survivorom, o tome upečatljivo svedoči. Međutim, to rastakanje jednog identiteta koji im je nekada bio prilično komotan, i koji ničim nije ometao njihov mađarski kulturno-jezični osnov, od njih ne stvara "prave" Mađare, još manje Peštance. Za stanovnike metropole oni će ostati beznadni provincijalci s onu stranu južnog kraja sveta, za koje je čudno kako, dođavola, uopšte govore mađarski, za ljude iz matice generalno biće "jugosi", pobegulje, uvozni paraziti čudnih naglasaka. Iznad svega, jedni će drugima biti bića bitno drugačijih istorija: nisu odrastali na istoj muzici, nisu čitali iste knjige, nisu letovali na istim mestima, ne pate od zajedničkih zabluda i fobija. Ne smeju se istim stvarima, najzad.
Ovo je, dakle, roman gorkog taloga iskustva te epohe, ali nipošto samo to; Budapest,retour je i knjiga odrastanja i sazrevanja, ličnog i generacijskog, u dunavske i potiske magle utonuli bluz ranih ljubavnih slasti, nesreća i razočaranja, knjiga lepote mladenačkih drugarstava i melanholije njihovog rasplinuća, knjiga usamljenosti u prohladno raspoloženom velegradu, ali i u ljudskoj egzistenciji samoj po sebi.
Posle nekoliko godina izbivanja, Kornel se nakratko vrati u zavičajnu varoš, samo zato da se uveri kako ova – za njega – zapravo više ne postoji, zaglavila se u prostoru ali se rasplinula u vremenu, i ti ljudi koji su i dalje tu gotovo da se ne vide i ne čuju sa njim, kao da supostoje u paralelnim dimenzijama. I šta onda drugo nego put pod noge pa nazad na sever, ali bez iluzija, jer ni na severu nema doma, nego je noć i magla, ogolelo granje i svrake nad zaleđenim drumom, i ko zna hoće li još ikada igde svanuti.

teofil pančić