UVOD
26. juni
Moja najbolja drugarica Mendi udaje se, a niko ne ispašta više nego moja sekretarica Kejt.
KEJT
Ja sam administrativni asistent. Nisam obezbeđenje.
JA
Zaista cenim sve što činiš za mene. Zar ti za prošli Božić nisam poklonila vaučer za Saks?
KEJT
Mejsiz.*
JA
Nije važno. Ali ne mogu sad da pričam s Mendi. Samo primi poruku.
KEJT
Već jesam. Šest puta.
JA
Šta je rekla?
KEJT
„Hitno – javi se.“
JA
Blefira. Reci joj da sam na sastanku.
KEJT
To sam joj rekla kad je prvi put zvala.
JA
U toaletu sam.
KEJT
To sam rekla već dvaput. Ako još jednom ponovim, ispašće da imate infekciju urinarnog trakta.
JA
Hej, to je...
KEJT
Zaboravite. Ja imam ponosa.
JA
Dobro. Daj mi vezu. Ali ako za tri minuta ne završim razgovor, zovi me na drugi broj.
KEJT
Znate, to mi nije u opisu radnog mesta.*
Kejt izlazi iz moje kancelarije. Kad bih i ja mogla s njom. Umesto toga, javljam se na telefon.
JA
Zdravo, Mendi. Šta se dešava?
MENDI
Samo uobičajene nevolje s venčanjem.
JA
Kakve nevolje? Našla si momka. On je našao tebe. Za tri meseca ćeš biti na sedmom nebu...
MENDI
Tri meseca i dva dana.
JA
Kao što rekoh... Opusti se i uživaj.
MENDI
O, Ejmi, ti to uopšte ne možeš da razumeš. Nikad se nisi udavala.
JA
Pa, što si me onda zvala?
MENDI
Šta?
JA
Ništa. Kaži svojoj drugarici usedelici šta te muči.
MENDI
Rugaš mi se. Nemoj mi se rugati.
JA
Ne rugam ti se.*
Odjednom se začuje glasno šmrcanje.
JA
Ne plači, Mendi. Sve će biti u redu.**
MENDI
Tako sam umorna. Danas je zvala cvećarka da mi kaže da je prvobitna cena holandskih lala bila niža za 15,78%.
JA
Vau! 15,78%? Kako uopšte da izračunaš koliko je to?
Šmrcanje se pretvorilo u jecanje. Jesam li nešto pogrešno rekla? Zazvonio je drugi telefon. Kejt je upravo zaradila povišicu plate.
JA
Ooo, zvoni mi drugi telefon. Moram da prekinem. Ne zaboravi da se ti i Džon venčavate. Jedino je to važno.
MENDI
Ali lale su sastavni deo cvetnog aranžmana.
JA
Čujemo se uskoro!
Spustila sam slušalicu. Znam da bi trebalo da me grize savest, ali osećam jedino olakšanje. Trenutak kasnije, Kejt se vratila u moju kancelariju s grimasom na licu.
KEJT
I vi i ja znamo da će ponovo zvati za sat vremena.
Kejt – tako mlada. Tako pametna.
JA
Verovatno si u pravu. Nego, kaži mi zašto normalni ljudi potpuno poblesave kad se venčavaju?
KEJT
Mene ne pitajte, gospođice Tomas. Ja nisam udata.
JA
Zbog toga mi se i dopadaš, Kejt.*
Istina je, i vi to znate. Ljudi koji treba da se venčaju kao da se nekim čudom pretvore u pobesnele narcise. U stanju su da čuju kako je u susednom vrtiću izbio požar i zabrinu se jedino da im se na svadbi ne oseti miris nagorelih pelena. Kao one lutke roboti koje smo imali kao deca. One od kojih možete da napravite i čoveka i automobil i praistorijsku životinju. Onda stavite veo i nisku bisera na jednog takvog tiranosaura i dobili ste buduću mladu čija je lična evolucija dovoljno moćna da svakog živog muškarca, ženu i dete uvuče u svoj haos. A ovo nije pakost. Ovo je sušta istina.
Verujte mi. Ja znam.
Mendi me je zamolila da joj u septembru budem deveruša na venčanju. Na izvestan način, to mi laska. Ona mi je jedna od najbližih prijateljica još s druge godine fakulteta. Privlačna, odlučna – i na sebe troši mnogo – ne poznajem nikog drugog ko slaže odeću po sezoni. Čudna mešavina divljenja i neverice zapečatila je naše prijateljstvo.
Ali sada su uslovi tog prijateljstva nalagali da se na njenom venčanju pojavim u žutoj satenskoj haljini u ampir stilu. Mendi je bila ubeđena da su boja ljutića i ampir stil suptilna a ipak otmena interpretacija haljina iz doba Kamelota.**
Jeste, kako da ne!
Prvo, za tkaninu se može reći da je „boje ljutića“, mada je, istini za volju, limunžuta – kao jeftin senf na izletima. Ili kao njujorški žuti taksi. A samo mlade anoreksične devojke izgledaju otmeno u ampir haljinama. Svako drugi izgleda kao da je u drugom stanju ili debeo, pa možete da zaboravite Kamelot.
Ali biću u toj haljini i smešiću se. Zato što Mendi to voli, a ja volim nju.
Osim toga, dovoljno sam sigurna u sebe da u javnosti mogu da se pojavim kao livrejisano vozilo. Ja sam atraktivna dvadesetdevetogodišnja brineta. Čak mi kažu da ličim na Džuliju Roberts. Ali u veličini četrdeset. I niža. S manjim sisama. Tako da jedan dan mogu da izdržim sramotu i poniženje u društvu još sedam žena u jednakim limunžutim haljinama dok na Mendinom venčanju prilazimo oltaru uz melodiju čija svaka nota košta trista dolara.
O, nisam spomenula taj deo?
A rasipništvo se na tome ne završava. Tu su još i veridbeni dar, pa poklon za devojačko veče, pa svadbeni poklon – sve se to sabira.* Zatim, osmorica mladoženjinih drugova moraće da kupe odela ili cilindre ili ceo oklop (nisam smela ni da pitam). Da ne spominjem dvesta pedeset zvanica koje je pozvala da podele s njom ovaj intimni trenutak, pažljivo planiran dvanaest dugih, napornih meseci...
Zvučim surovo. A to mrzim jer nisam takva. U stvari, trudim se da imam što je moguće više strpljenja i razumevanja. Pokušavam da ne zaboravim kako tako nešto nikad nisam doživela, na šta me Mendi stalno podseća. Stvarno ne znam šta znači izdržati bure i oluje koje na neki tajanstven način prate venčanja. Pokušavam da se setim svih onih poludelih nevesta koje su nekad bile moje pametne, inteligentne, uistinu prijatne drugarice. Žene s kojima sam volela da se družim. Svih onih besmislica „čini drugima ono što bi voleo da čine tebi“.
Ali nije lako. Izgleda kao da ih je pokosila „bolest ludih mlada“. I nije njihova greška – u pitanju je dijetetski prah za kojim posežu očajnički pokušavajući da skinu onih pet kilograma viška što nisu uspele da izgube poslednjih trideset godina.
Ipak, nijednog časa im ne zavidim na sreći – ili na histeriji. Radujem se što su našle srodnu dušu, partnera, dežurnog krivca, igračku... Ah, život je težak. Bračni drug je dragoceni bonus. Niko nas ne priprema na usamljene vikende uz osrednji televizijski program, kada poželimo da imamo da radimo nešto bolje. Jeste da imam divnog momka i sjajne prijatelje. Ali momci dođu i odu, a prijatelji imaju svoje planove. A bračni drug ti je uvek tu. Možeš da ostaneš kod kuće i ne radiš ništa jer čak i to radite zajedno.
Ali što je mnogo – mnogo je. Ovih dana, kad god zazvoni telefon ispostavi se da zove još neka da javi kako se i ona udaje. Van sebe od radosti, ne zatvaraju usta dok vas satima i satima i satima dave svojom srećom... Datumi venčanja, venčanice, cveće, matične knjige, zakuske i pokloni. Sledeći put će zvati zbog beba i blizanaca i veštačke oplodnje. Posteljice, epiduralne anestezije i cepanja. Moraju li zaista da pričaju kako su se pocepale na porođaju? Onda će na red doći Mala liga, Mali izviđači, automobili, vanbračne veze, bračna savetovališta i razvodi... Uskoro će mi trebati druga telefonska linija samo da bih mogla da naručim kinesku klopu!
Disati. Ne smem da zaboravim da dišem.
Stvar je u tome što zaista ne razumem tu očajničku potrebu za brakom. Nisam bila od onih devojčica što sede i maštaju o venčanici. Nisam znala kakva bi mi bila frizura ili bidermajer. Sasvim sigurno nisam sebe zamišljala kako koračam ka oltaru dok stotine zvanica tiho plaču i prigušeno primećuju koliko sam lepa. I kako imam prelepo držanje. I kako sam izabrala prvoklasan veo.
U stvari, pretpostavljala sam da se nikad neću udati. Mislim, i zašto bih? Nisam religiozna. Mojoj porodici nije nešto naročito ni stalo. A i imam sestru koja je još kao sasvim mala jasno dala do znanja da će voditi tradicionalan porodični život i tako se pobrinula da u porodici bude makar jedan srećan brak.
Još pamtim kad mi je prvih dana na fakultetu devojka s kojom sam išla na predavanja iz književnosti sasvim ozbiljno rekla kako nam je fakultet poslednja šansa da nađemo muža. Prema njenim rečima, to je poslednja prilika kada smo okružene mnoštvom muškaraca odgovarajućih godina, obrazovanja i materijalnog stanja. Bila sam užasnuta. Ta inteligentna, zgodna, veoma mlada žena izjavila je da joj je glavni cilj na fakultetu da upozna svog budućeg. Diploma makrobiologa koju je trebalo da stekne? Samo puka fusnota. Fakultet je jednostavno bio epizoda serije Zabavljanje dovedena do savršenstva.
Krajem prve godine verila se s momkom koji je uvek imao perut i bio poznat kao kleptoman. Volela je njegov osećaj za humor i smatrala kako je njegova ljubav prema tenisu garancija da će biti dobar tata. Prestala je da se viđa sa svojim prijateljima i izlazila je isključivo s njegovim. Posle dve godine su se venčali. Zaista nisam poklonik đavola, ali ovo ne razumem. Zar poenta kontracepcije nije bila da nas oslobodi tih stega zavisnosti? Zar nismo zbog toga i imali sedamdesete? Zar nisu zato izmišljene majice bez bretela?
I nije da ja nisam „u toku“. Kao zamenici urednika časopisa Rezime, posao mi je da znam šta ljudi u Njujorku misle i rade. I ne samo likovi kao što je Donald Tramp i popularne manekenke, nego pravi ljudi koji se brinu zbog nasilja u školama i koji se raduju što će na sledećem uličnom vašaru jesti viršle. U stvari, toliko sam u toku da su me postavili za urednika izdanja Ličnosti grada za sledeću godinu, tako da znam kako je venčanje izuzetno važan događaj. Jedino ne razumem zašto umanjuje sposobnost racionalnog razmišljanja kod mojih drugarica, zašto desetostruko povećava njihovu sposobnost da plaču i potpuno im uništava modni ukus. Mislim, za ime božije, izgledaću kao žuti taksi u cipelama odgovarajuće nijanse.
Mora da je moja sestra Nikol prirodno razumela moju genetsku nesposobnost da se nosim s brakom. Nikol, moja nešto mlađa sestra, udala se pre pet godina za Četa, ljubav s fakulteta. Zaista divan momak. Toliko je sve kao iz romana da mi dođe da se ispovraćam. Ali ona je bila dovoljno mudra da celu stvar organizuje dok sam ja stopirala po Evropi. Vratila sam se baš na vreme da uskočim u bledoružičastu usku haljinu s bretelama i odmarširam stazom do oltara s četiri Nikoline najbliže i najdraže prijateljice.
Divne su fotografije koje su ovekovečile taj dan. Svi su radosni i veseli, a evo i mene. Ajlajner mi se razmazao tako da sam izgledala kao rakun, a bledoružičasta boja haljine je bila gotovo iste nijanse kao i moja koža, pa je izgledalo kao da ništa nemam na sebi.
Jes’, to sam ja. Ja sam umorna gola riba s leve strane. Nikol je potvrdila moje ranije sumnje. Venčanja nisu za mene.
10. juli
Sedimo u Fruto di Sole, italijanskom restorančiću u Vest Vilidžu, gde dolazimo otkako smo završile fakultet. Mali, prijatan, s kariranim stolnjacima, jeftinim vinom i pletenim korpama za brašnom posut hleb. Vlasnik, Roko Markoni, dežmekast stariji čovek s napolitanskim akcentom,* daje nam naš omiljeni sto – pozadi pored kamina – sto za „sirene“. Tvrdi da je to zato što smo moje prijateljice i ja tako lepe. Ali znam da je u stvari zbog toga što smo bučnije od većine kola hitne pomoći. Što ima smisla jer je Fruto di Sole mesto gde slavimo unapređenja i proklinjemo neverne momke. Gde slavimo rođendane i tugujemo zbog njih. Zavisno od godine.
Ali večeras smo Mendi, Džon, Stiven i ja došli da se opustimo i družimo. Što je bilo teško sve otkako su se Mendi i Džon verili. Samo što je već pola devet, a Stiven kasni.
MENDI
Dakle, mi mislimo da Stiven i ti treba da se venčate.
Evo, počinje. Međunarodna zavera venčanih ljudi koji jedva čekaju da se pridružiš njihovom klubu.
JA
Kao što sam ti ranije rekla, Stivenu i meni je dobro ovako. Osim toga, meni se ne žuri da se udam. Možda se nikad neću udati.
Treba da vidite kako se stresu kad ovo izgovorim.
DŽON
Neudate žene to uvek kažu.
Jesam li već rekla da je Džon pravi kreten? I da je Mendi mogla mnogo bolje da prođe da se nije prestravila kad je videla da joj se bliži trideseti rođendan?
JA
Pa, neke od nas to zaista i misle.
MENDI
Naravno da mislite. Samo što se ti i Stiven zabavljate već skoro godinu dana. Divan ste par. On te obožava, a ima i pristojan posao. Zašto ne bi želela da se udaš?
JA
Kasir u mojoj hemijskoj čistionici ima pristojan posao. Što se ne bih udala za njega?
MENDI
Zato što Stiven radi na razvoju softvera. Tu je lova dvadeset prvog veka.
JA
Zvučiš kao tvoja majka.
MENDI
Da. A moja majka je veoma mudra žena. Bilo bi ti pametno da slediš njen primer.
Mendina majka je – kao i njena majka pre nje – žena koja drži do detalja, tiranin kad je u pitanju tradicija i poklonik etikecije prema uputstvima Emili Post. O, da, i udata je za višeg pravnog savetnika koji radi u ogromnoj firmi. Na svu sreću, Mendi nije samo sledila majčin primer, nego ima i svoj posao i bavi se nekretninama.
JA
Pa, u pravu si što se jednog tiče. Stiven i ja smo srećni. Sve je savršeno. I zašto bismo to pokvarili venčanjem?
DŽON
Govoriš kao da si u fazi poricanja. Bez uvrede.
JA
Ne budi smešan. Zašto bih se uvredila zbog toga, Džone? Naprotiv, time me samo učvršćuješ u mišljenju prema kome ljudi u braku teraju neudate i neoženjene na isti korak samo da bi ublažili svoju nelagodu zbog vlastite odluke da se posvete isključivo jednoj osobi do kraja života.
Tako je, Džone. Osvesti se. Za tebe nema više fantaziranja o Vinoni Rajder, ti mali razvratniče.
MENDI
Pa, ne bi ti ništa bilo da makar razmisliš o braku. Budimo realni, nije ti više dvadeset pet.
JA
I?
MENDI
I ako ne želiš da ti decu pošalju poštom, onda ćeš uskoro morati da se skrasiš.*
DŽON
A osim toga, nećeš uvek tako izgledati.
Gospode, mrzim ovog momka.
Naravno da razmišljam o braku. Kako da ne razmišljam kad me ovoliko gnjave? Ali još mi to ne izgleda kao prava stvar. Nije moj trenutak. Možda nikad neće ni biti. I to je u redu. Ja sam obrazovana, inteligentna žena koja voli svoj posao i ima mnogo prijatelja. I da, imam sjajnog momka. Zaista sam srećna. Zašto onda uopšte treba da se udajem?
Odgovor je – ne treba. A sasvim sigurno ne treba da se udajem da bih rađala decu. Ko god se igrao doktora, zna to. Osim toga, uvek mogu da ponudim utočište Džonovom i Mendinom đavolskom potomku koji će se bez sumnje gnušati i gaditi svog oca od onog trena kad savlada maternji jezik.
JA
O, Džone. Uvek tačno znaš šta da kažeš.
12. juli
Stiven i ja smo se upoznali na rođendanskoj zabavi zajedničkog prijatelja Džemsa. Raspoloženom zbog rođendana, Džemsu je palo na pamet da bismo mogli da se smuvamo; Stiven – koji je nedavno raskinuo sa svojom neprijatnom devojkom Dajanom – i ja, koja sam bila sama tako dugo da o tome više nisam ni razmišljala. I tako je i bilo.
Ja ništa nisam znala o kompjuterskom programiranju, a on nikad nije čitao Rezime. Ali smo oboje voleli romane Dika Frensisa, kinesku hranu i seks. Ne sećam se kako je do toga došlo, ali je tako bilo. I desilo se. Tri noći kasnije u njegovom stanu. I da se zna da je bilo stvarno dobro.
Ali te večeri na žurki kod Džemsa pojma nisam imala da će seks biti tako dobar. Znala sam samo da ovaj zgodni tridesetjednogodišnjak svetlosmeđe kose, očiju boje lešnika i osmeha blago iskrivljenog ulevo, nije bio zauzet i nije izgledao kao manijak. Dalje, bio je inteligentan (njegovo poznavanje političke situacije prevazilazilo je uobičajena lupetanja), šarmantan (rekao mi je da nikad nije video tako lepe plave oči kao što su moje) i ljupko zbunjen (pošto me je greškom oslovio sa En izvinjavao se milion puta i crveneo narednih dvadeset minuta).
A ono po čemu najviše pamtim naš prvi susret bilo je njegovo raspoloženje za smeh.
Taj smeh od srca, od kojeg se nije moglo pobeći, svu me je obavio. Nestala sam u njemu. Izgubila se u euforičnoj omamljenosti koja prethodi prvim poljupcima i od koje vam srce brže kuca.
Četiri meseca kasnije, kad smo se već uveliko zabavljali, pretraživala sam Stivenov novčanik da bih rasitnila novčanicu od dvadeset dolara. Umesto sitnine, našla sam svoju sliku. Pažljivo stavljena u plastične korice i uredno smeštena iza njegove vozačke dozvole – bila sam ja, usnula u visećoj ležaljci za vreme našeg putovanja na Vatreno ostrvo. Reči „Ejmi drema“ bile su nežno napisane olovkom na poleđini.
Tog časa sam se zaljubila.
15. juli
Stiven i ja smo danas uhvatili krivinu. Umesto da odemo na posao, otišli smo na plažu.
To je jedna od Stivenovih najlepših osobina – spontanost.
Nasuprot većini nas, kad nešto smisli, on to i sprovede i to sa zadovoljstvom. I tako, dok je mene savest opominjala da moram da idem na posao i budem poslušan službenik, Stivenov unutrašnji glas je mrmljao: „Mmmm... Vremenske prilike za plažu.“ Nije da je on neodgovoran. U stvari, upravo je zbog svog osećanja odgovornosti ostajao u kancelariji po dvanaest sati. Ali je danas video priliku i iskoristio je. Pa, što bih ja kvarila zabavu? Osim toga, možda i volim da svakog trenutka držim sve konce u rukama, ali čak i ja shvatam da se povremeno treba opustiti.
Ili sam makar shvatila onog časa kad su mi stopala dotakla pesak, a povetarac s okeana mi pomilovao golu kožu. A kad su mi misli opet odlutale na posao, rokove i telefonske razgovore koje sam morala da obavim, Stiven me je umirio nežnim poljupcem.
Mendina majka nije bila u pravu. Ovo ne bi bilo ništa bolje da imam burmu.
17. juli
Površno gledajući, leto je čista zabava. Koncerti u parkovima, mnogo dnevne svetlosti i ledenog čaja. Ali istini za volju, vreme od Dana sećanja do Praznika rada je kao jedna velika šetnja stazom koja vodi do oltara.
Teško je ne osećati se pomalo uskraćeno.
Poštansko sanduče je zatrpano pozivnicama. Datumi venčanja osujećuju planove za godišnji odmor. A u televizijskim reklamama prikazuju očeve sa suzama u očima* koji pod ruku vode svoje „male devojčice“ prema oltaru nastojeći da nam izazovu sentimentalnost i probude strahove tako da multinacionalne kompanije mogu da nam prodaju sve – od skupog šampanjca do svadbenog osiguranja.
U grlo nam guraju ceo taj posao oko venčanja, a ja se svaki put gušim.
Za ženu koja nije verena, nalazim da poprilično razmišljam o braku. Što sigurno nije zdravo. To je kao da razmišljate o injekciji insulina, a pri tome niste dijabetičar. Za trenutak bi vam bilo super, ali bi vas na kraju sigurno ubilo.
Nije da je brak sam po sebi nešto loše. Ali „klub venčanih“ je smrtonosan. Nervira me, ljuti me i, češće nego što bih želela da priznam, od svega toga se osećam kao poslednje govno. Kao da to što sam neudata govori o meni nešto više od puke činjenice da nemam muža.
Ponižavajuće: kad ljudi žele da se venčate pa da mogu prestati da „brinu“ o vama. Pa da se ne osećaju obaveznim da vas zovu vikendom ili da žive u strahu kako ćete, kad budete stari i usamljeni, očekivati da vas oni zabavljaju.
Onog trena kad budem poželela da me Džon zabavlja, neka mi neko slobodno ispali metak u glavu.
Obeshrabrujuće: kad ljubav inficira udate i oženjene tako jako da to izazove amneziju. Odjednom su izbrisane sve uspomene pre venčanja i ne mogu da razumeju drugačiji način života.
Ovakva je Mendi. Verujte mi, ranije, kad nam je bilo devetnaest godina, Mendi nije razmišljala o udaji. Naravno da je bilo devojaka koje jesu. Ali ne i Mendi. Ona je želela da kresne sve što se kretalo i nosila je fudbalski dres. Probirljiva nije bila. A brak joj izvesno nije bio u planu. Ali evo je sada, posle mnogo godina, reinkarnacija svoje majke, popuje svima koji nisu u braku o zlu koje ih očekuje pošto su sami.*
I ono što vas dotuče: činjenica da muškarce retko gnjave na temu braka.
Naravno, dešava se to dok su u razvoju, pa poneki roditelj, u strahu od homoseksualnosti, podstiče sina na brak. Ali jednakost kad je ovo u pitanju? Nema šanse. Kad sam sa Stivenom, niko ni reč ne kaže o tome kako treba da se venčamo. Ako se kojim slučajem to i desi, sve ostaje samo na našem odgovoru da nas to ne zanima. Ništa od navaljivanja i ponižavanja. A među muškarcima se o tome uopšte i ne govori. Retko će jedan muškarac reći drugome: „Hej, Džo, ne može i jare i pare.“ Nijedan muškarac ne želi da bude odgovoran što je njegov drug stao pred oltar.
To je kao da proganjate prijatelje pričom o vazektomiji – postoje neke stvari u životu s kojima se ne treba šaliti.
18. juli
Nakon izuzetno napornog dana na poslu, Stiven je došao kod mene, pa smo rano otišli u krevet i igrali se „povezivanja tačaka“.
Šlagom.
Sve što je i približno okruglo na telu vašeg partnera može da bude tačka. Ne biste verovali koliko okruglina podrazumeva anatomija muškarca.
30. juli
Poslednjih nedelja Stiven je rasejan i nervozan i to počinje da mi ide na živce. Sinoć je potpuno prolupao što sam planirala da se u subotu uveče vidim sa Anitom, kad smo se on i ja već dogovorili da idemo u bioskop. Znači, videću se sa Anitom drugi put, je l’ tako? E, nije. Kao da sam mu rekla kako nameravam da mu isečem kablovsku baš pred finale u fudbalu: „Kako si mogla? Šta si mislila?“
„Mislila sam da bi bilo lepo da se vidim sa Anitom. Ali nema veze. Videćemo se neki drugi put.“
„Svakako se nadam da hoćete, jer imamo planove. Planirali smo da idemo u bioskop.“
„Opusti se. Preteruješ.“
Ovde je počeo da se brani. „Ne preterujem. Reagujem sasvim normalno, pošto smo ovo odavno planirali, što si ti potpuno zaboravila. I sad mi iskreno reci da zaista ne vidiš u čemu je problem.“
„Okej. Zaista ne vidim u čemu je problem.“
Ovom se odgovoru Stiven nije nadao. Ali me je iznervirao. I nije mi se dopalo što se ponašao kao da ja imam neki problem. U jedno sam sigurna – ja nemam nikakav problem.
Iako nerado, mislim da moram priznati kako nam se bliži kraj. Ili pokušava da ubrza raskid ili postaje zaista posesivan. U svakom slučaju, ovo je jasan signal za kraj. A to me veoma tišti. Nije baš da sam nameravala da se udam za njega, ali sam bila sigurna da ćemo biti zajedno do moje trideset i neke. Izgledalo je da mi baš odgovara. Pametan je, zgodan i voli moje četiri omiljene stvari: smeh, hranu, čitanje i seks. Pa šta ako ne voli da ide u kupovine?
A taman sam postala trpeljiva prema njegovoj zagriženoj zaljubljenosti u sport!*
Možda bi trebalo prosto da raskinem s njim sutra uveče i vidim se sa Anitom u subotu. Na kraju krajeva, nisam je videla otkako se zaposlila u časopisu Talentovani tinejdžeri. Možda ona zna nekoga s kim bih mogla da izlazim. Možda postoji neki sladak šesnaestogodišnjak u grupi za lečenje akni. Ili bih mogla da nađem nekog matorog dasu koji se razvodio nekoliko puta. Nekog voljnog da finansira naš potpuno neobavezni provod...
Bljak.
Šta pričam? Ne mogu da šutnem Stivena. Mislim, mogla bih, ali ne želim. Volim ga. Upravo sam nameravala da mu predložim da živimo zajedno. Ovo je samo moj odbrambeni mehanizam. Ali uvek je bolje biti onaj koji ostavlja nego onaj ko je ostavljen. Zar ne? A šta ako je on mene nameravao da šutne? Zar ne bi trebalo da izbegnem poniženje?
Apsolutno!
Samo što ne mogu da živim bez njega.
1. avgust
Udajem se!!!!!!!!!!!
1. avgust – 11 sati uveče
Stiven se ponašao kao smor jer je bio užasno nervozan zbog toga što je hteo da me zaprosi! Neki kreten s posla mu je ispričao užasnu priču o ženi koju je prosio. Umesto da mu kaže „da“, žena ga je odbila, ostavila ga, a zatim se udala za njegovog brata. Nije ni čudo što se Stiven spetljao. On mrzi svog brata. A i ja! A sad ćemo se venčati!
Stajala sam sa Stivenom u bioskopu ispred tezge s grickalicama, trebalo je da gledamo novi film Džekija Čena, mada sam zapravo želela da vidim novi film Sandre Bulok, i još sam se premišljala da li da raskinem sa Stivenom pre nego što on mene šutne, kad – buum! Pre nego što sam stigla da tražim dijetalnu koka-kolu i gumene bombone, Stiven je kleknuo preda me i zaprosio me. Pred svima. Nisam mogla da verujem. Žene koje su čekale u redu počele su da vrište da mu kažem „da“, a neki momak otpozadi je vikao da požurimo inače neće stići da kupi naćose i sprajt pre nego što počnu reklame, a ja sam jedino mogla da mislim...
Koliko volim Stivena.
Kako je ovo lepše od svega drugog na svetu.
Kako želim da za trenutak prestanem s plačem ne bih li uspela da izustim: „Da!“
I ko, do đavola, kupuje naćose u bioskopu?
