Dnevnik izgnane duše

09.01.06

„Ovde ne možete bez saučesništva, bez prljavosti, okrutnosti. Samo bezočni opstaju, samo oni koji gledaju na sebe, za sebe, u sebe, pod sebe“, napisao je Jovica Aćin u Andrićevom nagradom ovenčanoj pripovesti „Dnevnik o vagini“ (objavljenoj u časopisu „Polja“), što je, prisetimo se, upravo zbog latinskog naziva u naslovu izazvalo svojevrstan skandal.

Ista priča objavljena je nedavno u „Stubovima kulture“ pod naslovom „Dnevnik izgnane duše“, ali ne zbog toga što se autor postideo ili odrekao prvobitnog naslova. Naprotiv. Naime, s obzirom na to da se pripovest bavi nama danas i ovde, prvi naziv odraz je, veli autor, činjenice da se žestina naših muka tačnije odražava rečima iz tzv. predgrađa jezika, a drugi je suštastveniji jer odslikava (našu) izgubljenost i raspolućenost.

Govoreći za „Blic“ o skandalu, odnosno o činjenici da prestižnu Andrićevu nagradu nije dobio, kako dolikuje, u Skupštini grada ni od predsednika Upravnog odbora Andrićeve zadužbine, akademika Miroslav Pantića, Jovica Aćin ležerno kaže: „Pre svega ne pišem priče zbog nagrada već zato što moram da ih pišem; one su moj neophodan način izražavanja. Skandal u prvobitnom značenju i jeste neko pomeranje u određenom sistemu, raspad kao posledica krize, a to ne mora biti uvek negativno, može otvarati nove perspektive. U ovom konkretnom slučaju skandal nestaje a priča ostaje.“

Priča, između ostalog, obuhvata neobičan, čak patološki odnos junakinje prema svom telu. Ne izrasta li upravo iz toga čitava njena životna priča?
- U patologiji pojedinca video sam izraz patologije kolektiva, jedne veće zajednice. U ovom slučaju nas samih poslednjih petnaestak godina. Ta moja junakinja koja vodi dnevnik i koja je kao ličnost raspolućena doživela je u maladosti tešku traumu; silovana je. I tu je ta neka veza ili metafora; i mi smo doživljavali razna silovanja, bilo da je reč o komunizamu, vremenu vladavine Slobodana Miloševića, ratovima...

Njena muka je odblesak muke i nesreće koju smo mi proživljavali ili možda proživljavamo i danas. Svako od nas, verujem, svesno ili nesvesno to oseća.

U dnevniku junakinje, odnosno u pripovesti postavlja se (nerešeno) pitanje krivice i greha?
- Kad čoveka zaokupi ta muka i trauma, u tom trenutku se, hteo ne hteo, suočava sa iskonskim pitanjem greha i pokajanja. To je krupno pitanje kojim su se, recimo, u književnosti bavili Dostojevski i Kafka. Ako stvar svedemo na moju priču koja se odnosi na nas i naše vreme, rekao bih u svoje ime, ne u ime junakinje, da je greh pomalo izmišljena stvar. To je zapravo način da se normira ponašanje ljudi, da se u jednoj zajednici etiketira žrtveni jarac, odnosno krivac za sve na čija pleća se svaljuju grehovi, tako da oni koji raspisuju „norme grešnosti“ mogu biti bezgrešni i slobodni. Tako se ustvrđuje krivica i za one koji nisu krivi, a ona potom navodno daje pravo na represiju, tlačenje, kažnjavanje.

Vaša junakinja navodi da je jedini spas zapravo pristati na mučninu i želeti greh?
- Ona je prosečna osoba, njena nimalo ružičasta sudbina je naša sudbina. Doživela je, kako rekosmo, u mladosti strahovitu traumu. Trauma je ostala kod nje, a i kod nas. I ta trauma dovodi do patologije, do unutrašnjeg raspolućivanja, do bola, do nemogućnosti da se doživi istinska ljubav. A jedini lek jeste istinska ljubav!

Nije li glavni junak priče poraz; jer junakinja ide iz jednog u drugi prolazeći kroz njih na ovaj ili onaj način?
- Izvesna crta ironije, humora, groteske dovodi čitaoca do toga da kaže: „Jeste to poraz, ali poraz posle koga se ide dalje, poraz posle koga nije sve izgubljeno“. Dakle, ako jeste poraz - nije konačan. A nije konačan, između ostalog, i zbog snage ljubavi koja vas uvek može dići iz pepela. Čak i kad je samo na nivou žudnje i težnje ljubav je moćna i delotvorna.

Reklo bi se da je karakteristika vašeg opusa nekoliko godina unazad bavljenje erotikom kao fenomenom kroz koji progovarate o raznim temama?
- Dobro zapažanje, ali moram reći da ne radim to uvek svesno. U mnogim mojim pričama ona jeste prisutna, ali nikad nije sama sebi cilj. Ima funkciju. U ovoj priči u funkciji je tragičnog. Nesumnjivo je njeno prisustvo u našem životu; bez nje nema opstanka. S druge strane, iako je na prvu loptu vezana za telo, ona je istovremeno daje izvore duhovnosti. Naime, upravo ono što se dešava u tom svetu, pomeranja i promene u našem erotskom povezanim sa duhovnošću, odražavaju se i prenose na sve oko nas. U erotici sam otkrivao potrese koji su mi ukazivali na ono što se istinski dešava.

Tatjana Nježić

15.01.06 Danas

Andrićevu nagradu za najbolju pripovetku ili zbirku pripovedaka napisanu tokom 2004. godine dobio je Jovica Aćin (1946), za pripovest Dnevnik o vagini koja je objavljena u julsko-avgustovskom broju novosadskog časopisa "Polja". Ljiljana Šop, Ivan Negrišorac i Gojko Tešić jednoglasno su - i ako dozvolite: sa pravom! - odabrali upravo Aćinov tekst nakon čega će doći do onog već čuvenog "skandala" sa dodelom pomenutog priznanja, znate već zbog čega: zbog one vagine u naslovu. Kada sam u knjižari Stubova kulture video da je ova izdavačka kuća objavila pomenutu - više nego dobru - prozu Jovice Aćina sa promenjenim naslovom: Dnevnik izgnane duše, pomislio sam, prizanjem cinično: dobro je, bar neće biti skandala kada mu budu uručivali "Nina". No, odmah sam se setio da u podnaslovu Dnevnika izgnane duše stoji podatak da se radi o pripovesti i shvatio zašto Aćinove knjige nema u onom malo užem izboru. Pravih razloga nikad dosta.
Međutim, igra sa menjanjem naslova ispala je odlična. Čitaoci sada čitaju Dnevnik izgnane duše, znajući da je "pravo" ime priče Dnevnik o vagini, što je zapravo - saznaćemo to nakon napomene sa početka izdanja - zanimljivo mimoilaženje sa autorovom namerom. Kada je završio priču, pisac je odjednom znao da je njen pravi naslov upravo onaj koji sada stoji na koricama knjige. Ova igra udvostručila je snagu priče, otvorila čitav jedan diksurs i na kraju razotkrila veliku dvosmislenost koja čini suštinu ove naizgled jednostavne ali vrlo složene storije. Ispada da je i skandal dobrodošao: tokom čitanja Dnevnika izgnane duše ne treba smetnuti s uma da se radi o dnevniku vagine i obratno, jer će se samo tako pred čitaocem otvoriti svaki nivo smislenosti koji u sebi krije pripovest.
A šta krije, e to je već vrlo složena stvar. Pre svega zbog toga što Jovica Aćin uspeva da učini ono što mnogi pokušavaju: da pričajući jednostavnu i običnu, malu i gorku, sasvim ličnu priču, čitavu stvar podigne na viši nivo, da ispriča nešto što je univerzalno, da otvori biblijski problem, a sve to gotovo i ne dotičući esej, vrstu kojom vlada taman onoliko koliko i pričom. Štaviše, za formu svog romana (romana?) bira dnevnik koji o svojoj "sestri bliznakinji" navodno piše glavna junakinja Eva Batizić. Birajući za suštinu knjige dnevnik jedne sasvim obične indivudue, ovaj pisac posvećuje roman malom pojedincu kog su smrvile strahote našeg svakodnevnog života. Dakle, nudi ogoljeni život u prvom licu, ali bez banalnosti stvarnosne proze. (Kao i u ranijim knjigama, Aćinova proza fantastično je realistična.) Krećući iz najdubljeg korena, sa najniže tačke bivstvovanja pojedinca, Jovica Aćin uspeva da sa svakom novom stranicom - zahvaljujući velikom pripovedačkom daru ali i intelektu - svoju prozu uspentra do univerzalnosti, a tragediju glavne junakinje pretvori u opšti problem. U zbornik svih naših tragedija, u ogledalo svih naših banalnosti. Tada nam biva jasno da je problem, otvoren još u korenu, izrastao do univerzuma. Jasno nam je da je Aćin krećući od ogoljenog dnevnika došao do biblijske teme i biblijskog problema. Prešao put do prvog greha i, niz planinu grehova koji su se do trećeg milenijuma nagomilali, natrag. Ipak, njegova priča do kraja ostala je neverovatno jednostavna za čitanje. Sve zato što svako ime, svaki junak i svaka rečenica otkrivaju metafore koje su u vezi sa glavnom temom i suštinom koja će nam se otkriti nakon "krimi" raspleta na kraju.
Kada se svemu doda da u Dnevniku izgnane duše postoji i duhovit, opet dvosmislen, ciničan i oštar dnevnik o penisu, neko bi još mogao pomisliti da je ovde reč o erotici, nekakvoj provokaciji ili sličnom. Nikako! Priča Jovice Aćina je ozbiljna, tragična i gorka. U intervjuu "Ninu" Aćin je govorio o svojim pričama kao reakcijama na strahote koje su nam se događale i koje nam se događaju. "Odjednom sam u njima opazio biblijski obrazac. Pitanje greha, pokajanja, izgona iz Raja, kazne. I odmazde i zločina. Onda podvajanja, bolna raspolućivanja, kako u nama kao pojedincima tako u ljudima kao grupi, zajednici, narodu, pri čemu je to uvek praćeno golgotama i, naposletku, manje ili više vidljivim ludilom. Moja junakinja u priči zahvaćena je ludilom. I paranoična je i shizofrenična. To je vidljivo. U mladosti je preživela teško nasilje, najgore od vrste kojima su žene, ta hrabra anđeoska stvorenja, često izložene. Ne morate mi verovati, ali priča takoreći nije izmišljena. Osvrnite se, zagledajte, videćete."

Mića Vujičić